Sarajevo je, rekao je Zdravko Grebo govoreći povodom moje knjige, a on je valjda jedan od najpozvanijih da to kaže, grad koji je teško pomjeriti. U njemu su Sarajlije pet godina igrale ruski rulet sa sopstvenim životima, a kad se spustila zavesa rata počeli su da dolaze razni svetski i belosvetski tipovi da se poklone ili popune biografiju. Ja sam takvo Sarajevo pomerio na pre i posije, jer sam dobio u njemu i od njega, posije svih mojih dvadeset godina pevanja i osporavanja, sa svim tiražima i hitovima, ono što nikad i nigde nisam doživeo. To mi je najveća nagrada za sve, taj koncert u Sarajevu. -I ulog je bio velik. Sve zalihe tog blaga stavljene na kocku s "prevarantom životom"? -Da, zato smo imali medijsku pažnju kakvu valjda nas dvoje, Sarajevo i ja, zaslužujemo, a. Rat je trajao koliko je potrebno da svi luđaci dobiju šansu. Sada je došao red na nas da sastavljamo pokidane konce. Znam da će ostati uvek neki čvorići na mestima raskinutog prijateljstva ali će preko njih biti lakše prolaziti nego preko svih tih protokola i provera na entitetskim granicama. Sarajevo je uvek bio grad koji se daje bez zadnjih namera, ali posle ovakvog Sarajeva i posle zbira svih tih emocija, mene će, gde god da sam, pratiti plemenita senka tog grada. Već su me zvali odatle, kao dure se što su Sarajlije do karata teže dolazili zbog želje organizatora da se karte prodaju svuda, multietnički, pa me nagovaraju da u maju dođem opet. A, znaš mene, ono "metla nogu pa sve vičem neću, a na kuma namigujem da se kola kreću". - Postoji li tačka s kojom se nije računalo, nepredvidiva i nezamisliva? Šta je "hieb i so" ovog poduhvata? -Bašćaršija, to je to. Hteli smo malo da provociramo te najavljene atentatore pa smo otišli na mesto gde je Ferdinand pazario, mimo svih koridora obezbeđenja i prošli smo i Bašćaršijom... Kao da sam ja došao u Sarajevo da njima nešto oprostim. Ne znam kako to da udenem u reč. Evo, izleti neki klinac, dvadesetogodišnjak već, pa kaže: "Dole, gdje si, Tito naš". Ili izlazi tu na Bašćarsiji neki tip iz birtije, fino ali malo ukoso, odmah me skine pogledom i kaže: "Dole, lutko jedna, vala nek si ti nama došo pa nek ide sve u pizdu materinu". E, tu smo povukli cipzar i do kraja se otvorili jedni drugima. Ja sam se vratio malo postiđen što ni sebi nisam priznavao da sam se, tu i tamo, pomalo plašio da dođem. -Bilo je i susreta s ljudima pomenutim u molitvama. - Dotle, do tog susreta sam gajio visokodržeći gard, kao "nije to ništa" i bodrio tako sam sebe. Spomenuo sam na koncertu Mirzu Delibašića, sjajnog košarkaša i Musemića, nezaboravnog iz Džajine generacije. Rekao sam da ono više nije moja zemlja, ali da mi uspomenu na Kemu, Indekse i njih dvojicu niko ne može oduzeti. Dolazim zatim, po nekoj izmaglici pred hotel, sunce se još nije namestilo, a gde i da se namešta od svog tog obezbeđenja, kad stoje ta dva stuba, Mirza i Vahid, sa svom tom patinom po sebi koja je pala u međuvremenu na nas, čekaju me. Hej, oni! Ništa. Kako ništa, knedla utroje. Grlimo se nemo, muljamo adrese i mrmljamo nešto. Tu je negde taj prag posle kojeg bi došlo do raspada strogo kontrolisanog sistema emocija. Grlili bismo se i ljubili svi, šašavi, po sarajevskim ulicama. Preterujem? - Ne. Da li je to katarzično osećanje dotaklo i gradove s ove strane reke? -Čini mi se da nije. Mnogi ovde još ne mogu da se iskobeljaju iz dileme kakva korist od svega toga. Moj odlazak tamo čini još besmislenijim sve što nam se desilo. Omalovažava takozvane junake i zadrigle nacionaliste mada su se mnogi presvukli, očešljali, pa kao, dosta, vala i tog ludila. Tu nema dileme: kad je riječ o Bosni u Americi dobij a posebnu težinu sve što je "na liniji Daytona". I zbog toga ne čudi što je u tu kategoriju ušao i koncert Đorđa Balaševića u Sarajevu. Američki Nacionalni radio po kome je Balašević trijumfovao u Sarajevu ne samo svojom muzikom "koja ne priznaje granice godina i novih bosanskih entiteta", već i svojim britkim osudama u kojima su glavni krivci za ratne strahote "mogli lako da se prepoznaju i da o svemu ozbiljno razmisle, ukoliko su čuli i shvatili reakciju publike". Vašingtonski "Post" ističe, sa svoje strane, u opširnom tekstu (pod naslovom "Vremena koja se mjenjaju") da je Skenderija zahvaljujući kantautoru iz Novog Sada doživjela "izvanrednih 285 minuta, kad su na hiljade Bosanaca ostavile po strani svoju etničku gorčinu, nagomilanu zbog nedavne stravične istorije svoje zemlje". "Oni su se razdragano smijali vicu na račun jugoslovenskog predsjednika Slobodana Mloševića, frenetično su aplaudirali satiri na narodne pjesme sa nacionalističkim temama, držali visoko podignute zapaljene upaljače dok su s njim pjevali o "stravi u blatnjavim rovovima" i zaplakali kad im je on priznao: "Krivi smo, jer smo ćutali" glasi, pored ostalog, i jedan ovakav citat iz ovog lista. Iz izvještaja u kome se Đorđe Balašević naziva "srpskim Bobom Dilanom", koji je ujedinio emocije prisutnih u Skenderiji i natjerao ih da naizmenično plaču i pjevaju, svojim melanholičnim apelima za mir i toleranciju, koji su kako se navodi razbjesnili nacionalističke političare u bivšoj Jugoslaviji, ali njemu doneli "ogromnu popularnost koja je i te noći u Sarajevu prevazišla sve etničke granice". Pored komplimenata umjetniku iz Novog Sada, globalna mreža CNN posebno je istakla u izveštaju iz Sarajeva da je Balašević izdvojio kompletan prihod sa ovog (kao i sa sljedećeg koncerta u Skenderiji, u ukupnom iznosu od nekih 80.000 dolara) za pomoć djeci koja su stradala od mina tokom rata u Bosni. Istovremeno, navodi se da su Ujedinjene nacije i američka vlada fmansirale produkciju dokumentarnog filma o Balaševićevom koncertu u Skenderiji, čije je prikazivanje predviđeno na svim TV programima u bosanskoj Federaciji i Republici Srpskoj.