Kakav je bio Vaš prvi susret sa svijetom stripa? Kao dijete mnogo sam volio »Cina i Franka«. Moji najdraži stripovi bili su »Mandrak«, »Fantom«, »Flaš Gordon«. Osim toga, licno sam poznavao Li Falka /poznati americki strip scenarista, kreator »Fantoma« i »Mandraka«, op. p./. U kakvoj prilici ste ga upoznali? U Nju Jorku, prije 20 godina, kada je postojao konkretan projekat da se napravi filmska verzija »Fantoma« i »Mandraka«. Razmišljao je o Dejvidu Nivenu za ulogu madionicara, a ja sam, sa svoje strane, cak bio našao odgovarajuce Pigmejce za ulogu Bandara iz »Fantoma«. Pricajte nam o tome. Bio sam u Kongu 1959. godine, gdje sam pomagao Cinemanu da napravi »Pricu jedne kaluderice«. Tamo sam prvi put vidio Pigmejce koji su na mene ostavili snažan utisak sa svojim neobicnim fizickim karakteristikama koje ih cine tako »simpaticnima«. Kada se je kasnije razgovaralo sa Li Falkom o Pantomu, ja sam se sjetio mojih kongoanskih iskustava, tim prije što smo razmišljali da odemo tamo da snimamo film. lako na kraju od toga nije ništa realizovano, ostali smo u odlicnim odnosima. Kada je 1984. godine Falk došao u Italiju (povodom festivala »LUKA 16«, op. a.) sreli smo se kao stari prijatelji. Taj susret sa Li Falkom je bio jedini Vaš profesionalni susret sa stripom? Ne, De Laurentis me je pozvao u Los Andeles jer je želio da upravo ja preuzmem režiju filma »Flaš Gordon«. Nakon nekoliko susreta došao sam do zakljucka da De Laurentis ima u planu snimanje filma koji nema puno veze sa stripom pa sam odbio ponudu. Nisam nikako mogao da se identificiram sa filmom u kojem je bio izdan duh jedne vrste literature koja je za mene bila toliko znacajna. Svi ti pokušaji koji su propali (kao uostalom još dosta filmova nastalih na bazi stripa) objašnjavaju da baš i nije lako preci sa grafickog jezika na filmski. Medutim, sigurno je da postoji i dosta dodirnih tacaka izmedu ova dva medija. Koje su, po Vašem mišljenju, te dodirne tacke izmedu filma i stripa? Smatram da je najbitnija komponenta obje ove umjetnosti prica. Film je veoma popularan, a isto tako i strip a cinjenica je da se obadvije te umjetnosti služe pricom. Jedan režiser kao ito je Spilberg obilato crpi ideje iz stripova. Ja, sa svoje strane, moram reci da u suštini više vo!im da citarrs strip nego da idem u bioskop da ga gledam. Na primjer, Švarceneger me u ulozi Kanona nije nimaio oduševio. Ostanimo još malo kod teme spajanja raznih nacina izražavanja. Ovih dana se pojavio film »Ko je smjestio Zeki Rodžeru« kojeg ste Vi, kao clan medunarodnog žirija, imali priliku da vidite za vrijeme festivala u Veneciji. Kakvo je Vaše mišljenje o tome? Da budem iskren - film me nije mnogo oduševio. Prvih 30-40 minuta su veoma zabavni a zatim imam osjeca] da se prica odvija sa odredenim teškocama. Dizni je u svojim dugometražnim filmovima uvijek njegovao psihološke komponente i razne aspekte svojšh iikova. Zeko Rodžer mi izgleda suviše brz, napravljen sa opsjedajucim ritmom reklamnih spotova što onemogucava da se dobro i polako prati sve ono što se na platnu odvi]a. Mislim da na filmu, kao i u stripu treba imati mogucnost da se u prici uživa »natenane« kako bi se u potpunosti mogao cijeniti sarkazam i ironija iikova /bilo da se radi o ijudima ili o životinjama/. Ako je medutim igra isuviše brza, nemoguce je u nju uci: vrtoglava brzina kojom se smjenjuju dogadaji na kraju rezultira odviacenjem pažnje gledaoca. Vestern: na filmu i u stripovima? Kada bi postojao Univerzitet gdje bi se moglo diplomirati za režisera, dao bih kao obligatornu temu reaiizaciju jednoga vesterna. To je najstariji oblik filmske price /imam jednu fotografiju iz jednog ocevog filma gdje je moja majka obucena kao indijanka iz 1905. godine/, zatim tu ne postoje tehnološke mogucnosti koje predstavjaju snagu avanturistickih filmova ala Džejms Bond, nego su mogucnosti izmišljanja veoma smanjene. Nije nimalo lak poduhvat osujetiti da se zadrži pažnja publike sa dosta siromašnim mogucnostima vesterna. Osim toga, vestern žanr je uvijek pomalo prezrivo posmatran kao »stripadžijski« pa mi se vec i zbog toga cini da su ove dvije vrste umjetnosti veoma bliske. Šta Vas ponajviše interesuje u strip imaginaciji? Meni se i dalje svida ideja da se vrate »Cino i Franko«. Tada je Afrika bila autenticni neistraženi kontinent, tada se moglo više sanjati o Gordonu koji bi se mogao definirati kao »super produkcija« ali koja nije posjedovala egzoticnu fascinaciju »africkih« stripova. Osim toga, uvijek me je zabavljala ideja »Dijabolika«, strasnog kriminalca kojeg su izmislile dvije mirne gospode, što je za mene uvijek predstavljalo veliko otkrice. Zamislite da možete preuzeti jedan lik iz stripova. Koga bi odabrali? Da li biste u tom siucaju živjeli na nacin tog lika ili bi Vas više zabavIjalo da izmjenite njegovo ponašanje? Fantom i dalje ostaje moj licni miIjenik. Svida mi se jer voli pozorišne efekte: cupa drvece, pojavljuje se na prestolju, odlazi u Englesku a nikada ne skida onu nevjerovatnu masku. Zatim, on Je objektivan, dopušta da mu pomažu Pigmejci, ima svoje licne probleme. Da, s obzirom da je potrebno imati svoj alterego, sigurno bih izabrao n]ega. (Preneseno iz »Komik Arta« br. 50, decembar 1988.) Prevod:Ašida Zaimovic