Dobivši Erceg Stjepan od svoje poeestrime vile barjak na dar, morao je malo za tim odmah ratovati. Do toga vremena nije se ništa znalo o barjaku. Prva ga je vila iznijela na svijet i poklonila svome pobratimu. Vecega mu dara nije mogla dati. Ona je sama ovaj barjak tkala i vezla punijeh devet godina uz prnpomoc mnogih svojih jaranica. Taj barjak bio je od same svilene osnove, a potka mu je bila od cistog žeženog zlata. Svuda po licu i nalicju bio je posut samim dragim kamenjem, koje se prelijevalo poput žarkog sunca. Baš onda, kad je vila davala barjak svome pobratimu, bila je od radosti i veselja zaboravila kazati ime, kako se taj njezin vilinski dar zove. I tako se za neko vrijeme nije znalo ime barjaku. Svak se je živ ibretio (cudio) nad tim vilindarom i nije se smio niko usuditi nadjenuti mu ime, da se ne bi tim posestrimi svoga gospodara što god zamjerio, a polako se bojao i viline osvete. Sam Erceg Stjepan nije htio onmeniti dar svoje posestrime, da joj se ne bi u cem zamjerio, nego je bio naumio prvom zgodom, cim se s njom sastane, za to je upitati. Svakom se cinilo, kakvo se god ime nadjene, da ce biti nedostojno vilina dara. Malo za tim, kao što rekosmo, iza poklona posestrime, morao je Erceg Stjepan ratovati. U svojoj vojsci imao je i tucih vojnika, koji su mu pod placu služili. Kad je došao pod tim barjakom u vojsku, stane je razrecivati u ordije (cete). Na prvom mjestu postavi vojnike, što su bili pod placom, za to, da može preletjeti u zgodan cas i vrijeme sa svojom pravom, cistom razigranom vojskom u najvece krešivo. No on sam znao je, kako su ti placeni vojnici slabi, te upravo nije s toga radi svoje casti, htio pred njima ici pod barjakom, niti je to dao svojim vojnicima, a barjak je svakako po njegovoj volji morao ici naprijed, jer je time hotio svojoj posestrimi zecu pocast uciniti. Za to se on okrene onim placenim vojnicima, pa ce im reci: „Jedan od vas, koji je najslavniji kucom (porodicom), neka ovo (pokazujuci na barjak) ponese". Svi se vojnici izmijeniše, ali šta ti nije da ti nije, niko ga nije mogao podignuti ni od zemlje, a kamo li da ga nosi pred vojskom. „Barem, koji je najslavniji sobom, neka ponese" — opet ce Erceg. I tu se svi vojnici okušaju, ali artuk (uzalud) ni maknuti. „Bar, jak ko je i ovlišno, neka to ponese" — plane Erceg Stjepan vas ljutit. Jedva se tada nace n'akav vojnik, koji ga svom silom teke podigne na rame i ponese pred vojskom. I od toga Ercegova: „Bar jak . . ..", vele, da je vilin dar dobio ime : „barjak". A da je Erceg Stjepan to rekao jednom najgorem svome vojniku, on bi ga od prve odmah podigao i naprijed ponio pred vojskom. NAPOMENA: U PDF formatu dostupne su fusnote.