To je divna stvar, kad covek, okrenuvši se za sobom, može posle pretrpljenih stradanja i iskušenja, mirno reci: „Vršio sam svoju dužnost!" Najlepša uteha koju jedan covek može sam sebi dati, to je ona koju daje cista savest. U današnje vreme agonije gradanskih vrlina i merkantilnog shvatanja patriotizma, retki su pojedinci sa osecanjem dužnosti, koje ide do požrtvovanja i samopregorevanja. Bude li ih, njihov je zemni boravak skoro redovno tragedija: životom izranjavljeni i izubijani, oni, žrtve svoje dužnosti, ležu u svoje grobove, da uskoro budu pokriveni travom zaborava. To su oni retki, neznani heroji svakidašnjice, koji, redovno, umiru bez istorije, ma da su, neoskvrnjene duše, ipak proživeli dramu svog života, koji išcezavaju sa arene neznano i neopaženo, ma da su bili zaslužni sveopceg poštovanja. A koliko li su tek zaslužni poštovanja i divljenja oni retki i preretki pojedinci, koji u sebi, sa vrlinama, coveka spajaju još i idejalnu ispravnost književnika ! Uspomeni jednog Stevana Vladislava Kacanskog i jednog Ðure Jakišca zar se može drukcije prilaziti, nego sa osecanjem najdubljeg pijeteta? Kad, pak, budemo dobili znalacku književnu kritiku i kad ova svakom piscu bude dodeljivala njegovo pravo mesto, onda ce, nema sumnje, uz Kacanskog i Jakšica dobiti ugledno mesto i današnji naš slavljenik. Dragutin J. Ilic, sin proslavljenog srpskog Gesnera i nedostižnog pesniksevdalije, drugi, po redu rodenja, mecu bracom pesnicima, jedini živi clan nekadašnjeg pesnickog kvarteta „Ilici , rodio se 2. februara 1858. godine u Beogradu, u onoj poznatoj, maloj, skromnoj kuci u današnjoj Vidinskoj ulici, na dogledu palilulske osnovne škole, varoške bolnice i kafane kod „Sedam Švaba“. U mestu rodenja svršio je osnovnu školu, gimnaziju i pravni fakultet. Po svršenim „pravima , postavljen je za pisara prvostepenog suda u Vranji, odakle je, naskoro, opet vracen u Beograd za pisara trgovackog suda, na kom je položaju ostao sve do proljeca 1888. god. Tada, kada je baš u najvecem jeku besnela politicka orgija pok. kralja Milana, mladi i vazda bujni Dragutin stupa u partijsku borbu kao — publicista. Ali neumoljivom publicisti — opozicionaru nema mesta u državi jednog kralja Milana, Da bi se spasao od kazamata, Dragutin prelazi u Zemun. I od tada nastaje njegova zanimljiva izgnanicka Odiseja. Ako, se uopce, za izvesne ljude moglo reci, da su burnom karijerom svoga života bili pravo ogledalo politickih strasti svog vremena, to se ponajpre može kazati za Dragutina. I netrpeljivost Milanova prema radikalnoj stranci, i njegova tadašnja austrofilska, ili, bolje reci, austrijska politika, i njegovo preganjanje sa kraljicom Natalijom oko utecaja nad maloletnim Aleksandrom, i nesuglasice sa crnogorskim knezNikolom, sve je to ostavljalo neželjena traga i na sudbini našeg Dragutina. Zemun je bio samo polazna tacka njegove vratolomne, izgnanicke karijere. Iz Zemuna u N. Sad, iz N. Sada, po burnoj nepogodi, u Kamenicu, iz Kamenice u Sremske Karlovce, iz Karlovaca u manastir Kovilj, iz Kovilja u Gospodince, iz Gospodinaca u Peštu, iz Pešte u Cebinu, iz Cebine u Turnu Severin, odatle u Bukurešt, odavde u Bugarsku, iz Bugarske u Zagreb, a iz Zagreba 1889. god. vraca se opet u Beograd. Tu se, u društvu sa Kacanskim („Starim Bardom“) sav baca na žurnalistiku. Dragutin mu je desna ruka u uredivanju „Velike Srbije...." Stari Bard nažalost, naskoro umire. Dragutin mu, nad grobom, drži oduševljeni, patriotski govor. Odmah za tim osniva patriotsku ligu „Društvo Velike Srbije". Otvara zborove, trci od mesta do mesta, kroz celu Srbiju unakrst, u cilju nacionalnopoliticke agitacije. Ali, na kraju krajeva, sve to uzvišeno pregalaštvo, svi ti patriotski napori razbijaju se o netrpeljivost tadašnjeg režima. Tadašnja vlada podzemnim mahinacijama stvara raecep na zboru patriotske lige, usled cega Dragutin daje ostavku na predsedništvo, te lig, posle kratkog vegetiranja, ubrzo sasvim propada. Dragutin odlazi u Sremske Karlovce, gde ostaje skoro dve i po godine. Pozvan za urednika „Zastave“ , odlazi u N. Sad, odakle, posle osam meseci bavljenja, ide u Zagreb. Za tim ga vidimo bolesna u Herceg-Novom. Ozdravlja i odlazi, po pozivu, na Cetinje, gde se zadržava duže od godine dana. Posle nekog vremena vidimo ga u Rusiji, i, najzad, posle dugog lutanja, vraca se opet u postojbinu. Eto, to je, u glavnom, slika života ovog u sva kom pogledu neobicnog coveka, coveka koji je uvek išao pravim putem, uvek svojjom stazom, kojn se nikad nije pregibao pred vlasnickom knutom, koji nikad nije robovao ni društvenpm ni književnim predrasudama, i koji, s pravom, nikad nije hteo znati za servilnost današnjim akademskim kritickim „autoritetima“. Kao sin hrabrog dobrovoljca iz 1848. g., idilicnog pesnika, zadahnutog narodnom pojezijom, Dragutin je — sasvim prirodno — bio vaspitan u patrijarhalnom duhu i žarkoj ljubavi prema nacionalnim idejalima. Primivši te blagotvorne klice još u mladosti, on je i docnije, kroz život, bio uvek pre svega — dobar Srbin. Skoro svi njegovi radovi nose snažno izrazito nacionalno obeležje. Kad, uz to, kažemo, da je on, za sve vreme izlaženja „Brankova Kola", bio jedan od najglavnijih saradnika toga lista (uprav, saurednik uz pok. Adamova), onda se taj fakt ne može nikako ciniti prosta slucajnost; bar ne onome koji zna, da je „Brankovo Kolo“ bilo uvek casopis, koji se rukovodio principom, da naša književkost, u svom razvoju, treba da bude, pre svega, jedna nacionalna književnost. Daleko od toga, da u literaturi, zastupaju malodušni i sterilni konzervatizam, koji ogranicava polet i sputava krila, a još dalje od utopisticke pomisli, da književnost jednog naroda valja da nosi kosmopolitsko obeležje, književni radnici iskupljeni oko ovog casopisa, smatraju, da se mora racunati i sa modernim, suvremenim tekovinama književnosti najkulturnijih naroda, ali bez slepog majmunisanja, jer ipak na kraju krajeva, progres književnosti jednog naroda sastoji se, poglavito, u njenoj prirodnoj evoluciji na nacionalnom tlu. I, tu, u tome ca