U maju 1832. godine, bosanski vezir Kara-Mahmud naneo je kod Sarajeva strašan poraz vojsci Husejina Gradaščevića, vođi bosanske vlastele protiv sultanovih reforama u Bosni. Taj je poraz i konačan: na otpor se nije više moglo misliti, svako je gledao da spase svoju glavu. I zaista 3. i 4. juna, Husejin Gradaščević, Ali-paša Vidajić i mnogi drugi buntovnici, pređu u Austriju kod Šamca i Županja. Husejin je preveo i svoj harem, preneo mnogo oružja i skupocenih stvari, u novcu samo 12.000 forinata. Na austrijskom zemljištu Husejin je naišao na doček kakvome se nije nadao: bio je stavljen pod stražu i sproveden u Osek; sve što je imao od vrednosti bude konfiskovano. On je energično protestvovao kod mesnih austrjiskih vlasti, ali bez rezultata. Tužba Meternihu i molba da mu se dopusti da lično ide u Beč nisu imale nikakvog izgleda na kakav uspeh, jer je Austriji, naravno, bilo stalo do dobrih odnosa s Portom. Svoju nesrećnu sudbinu „bosanski vitez" i nesuđeni bosanski vezir pripisivao je više volji Bosne, starini svoje loze i svome bogatstvu, nego svome častoljublju. „Sada pak, piše Husejin Gradaščević u jednom pismu Meternihu, sada pak dolazimo Vašemu Prevashoditeljstvu kazati, kako sam od naroda poglavica i predvoditelj i vezirom Bosne naimenovat i postao. U Tuzli kad su... dogovore imali i činili koga će za predvoditelja bosanske vojske postaviti i učiniti u Sarajevu za vezira Bosne, mene su postavili, i na sramotu: jerbo na drugi način da takvog imena na sebe nijesam primio ja bih morao poginuti od naroda. Kako u polju kad smo izašli, tako i kada smo se vratili natrag vazda je oko mene bilo po nekoliko stotina ljudi kao straža, koji su me čuvali da im kakve prevare ne učinim. Bio sam prinužden sve ono činiti kao što su oni zahtevalo... Svako znade da ja toga gospodstva nijesam hotio imati, niti sam pak mislio da budem... Poradi toga što sam najstarijeg plemena a i najbogatiji bio jesu me primorali..." U avgustu austrijska vlada naredi da se Gradaščević premesti iz Oseka u Komoran, daleko od turske granice. Ali baš u to vreme stigne izveštaj od barona Ostenfelsa, austrijskog internunciusa u Carigradu da mu je reis-efendija (ministar spoljnih poslova) saopštio 15. avgusta sultanovo rešenje da amnestira sve buntovnike, koji se htednu vratiti u Tursku, pa i samoga Gradaščevića, ali pod uslovom da se ne može vratiti u Bosnu. U tome smislu bila su poslata punomoćija i Husejin-paši beogradskom veziru: da i on preko austrijskih vlasti učini beguncima u Austriji isto takva obećanja. Tako naredba o Gradaščevićevoj seobi u Komoran bude opozvata i komandant Varadinske Generalne Komande, po naredbi iz Beča, navali živo na Gradaščevića i Ali-pašu Vidajića da se koriste amnestijom, našto, najzad, oni i pristanu. Polazak za Zemun bio je utvrđen za 22. septembar. Ali 20. septembra u veče, tako reći u oči polaska, stigne u Petrovaradin zapovest iz Beča, izdata po ličnoj carevoj inicijativi, da se beguncima prosto saopšti sultanovo obećanje pa da im se ostavi na volju primiti ga ili ne primiti; naročito se uzdržavati svakog pritiska na njih. Verovatno bečki kabinet nije verovao u sultanovo obećanje i nije hteo da primi na sebe nikakvu odgovornost za ono što bi moglo snaći Gradaščevića i njegove drugove. Kako je bilo dockan da se što u Oseku preduzme, komandant Varad. Gener. Komande izda potrebna upustva generalu Fojtu u Zemunu da se učini po carskoj zapovesti. 26. septembra, Gradaščević stigne u Zemun: jašio je divnog arapskog konja s bogatom opremom, oko sebe je imao gavaze i čauše, Ali-pašu Vidajića i dvije starešine. Svi su mu oni ukazivali poštovanje kao za vreme njegove vlasti i moći. Vidajić i kapetan od Krupe držahu uzengije dok je sjahao s konja i držeći ga ispod mišice uvedoše u dvor zemunskog generala. General Fojt primi begunce vrlo pažljivo i pokaže im celu prepisku o amnestiji da se sami uvere o sultanovoj iskrenosti. Divan-efendija beogradskog vezira bio je doneo isto tako potrebna dokumenta i najlepša uveravanja Husejin-pašina. Na prvom sastanku Gradaščević nije izgledao da se mnogo brine za svoju bezbednost, ali je pokazao nezadovoljstvo što nisu učinjena dovoljna obećanja odnosno njegove državine u Bosni i njegova skora povrat ka tamo. Inače je bio vrlo ponosit: odbijao je energnčno da se po prelasku u Beograd pokloni tamošnjem veziru Husejinu. Dva sastanka su prošla tako. Gradaščević je neprestano nastavljao pitanja. Najzad odjednom on odlučno izjavi da hoće da ide u Beograd, pošlje čak i čoveka da mu stan spremi. Zatim napiše jedno dosta nerazumljivo pismo zapovedniku Varadinske Gener. Komande, posle čijeg će odgovora preći Savu. U pismu je govorio o dobrom savetu, o svojoj nuždi i nadi da će mu austrijski car izraditi kod sultana njegovu državinu i položaj vezira u Bosni! Pisao je i Meternihu. Varadinski zapovednik odgovori Gradaščeviću da po svome nahođenju pređe ili ne pređe u Beograd, što se tiče drugih stvari to nije u stanju da mu da odgovora; generalu Fojtu pak preporuči da „sa ovim čudnovatim i vrlo opasnim čovekom" svrši što pre, t. j. ako se Gradaščević ne reši za prelazak da ga odmah vrati natrag, jer se njegovo dalje bavljenje na turskoj granici ne može više trpeti. Porta je mogla s pravom protestvovati protiv toga. Međutim ova neizvesnost dosadila se bila i Gradaščeviću. 4. oktobra stigne izveštaj iz Zemuna u Petrovaradin da su se Gradaščević i Vidajić, posle petodnevnog razmišljanja, rešili da pređu u Beograd i da su 1. oktobra, u 4 sahata po podne, bili predati Husejin-paši, beogradskom veziru, pošto su dali pismenu izjavu generalu Fojtu da su se svojevoljno i posle zrelog razmišljanja rešili na prelazak. Beogradski Turci i vezir prime Gradaščevića s velikim poštovanjem; u duši oni su mu duboko simpatisali i smatrali ga kao mučenika za veru, kao borca za svete institucije protiv sultana koji „đaurluk" uvodi, kao što su oni nazivali reformnu radnju Mahmuda II. Od brige za svoju budućnost Gradaščević se razbole u Beogradu. Doktor Kunibert, tada lekar kneza Miloša, bude pozvat da ga leči. On ga je i opisao u svome delu Srpski Ustanak. „Husejin-kapetan, veli Kunibert, imađaše po gotovu 30 godina; stas mu bejaše srednji, izgled interesan, pogled blag i sumoran, osmeh pun draži i tuge, njegove krupne oči natkriljavahu guste i ukrštene obrve, beloća njegove kože izdavaše više đurđijanski tip njegove majke no onaj ponositoga surovog i poludivljeg Bošnjaka. Jedva bi se moglo verovati da se pod ovim nejakim i nježiim sastavom mogla skrivati onako krepka duša, vojnički darovi, velika taština, a naročito lična hrabrost, doterana po nekada do drskosti. Iskren i marljiv muslomanin on je brižljivo vršio spoljne obrede svoje vere i pretpise korana..." Husejin-kapetan je s mukom napustio Beograd, onako isto kao i austrijsko zemljište: mislio je da ga očekuje nasilna smrt u Carigradu a možda i negde u zasedi na putu. Pošto je po zapovesti iz Carigrada, koju mu je saopštio beogradski vezir, pootpuštao svoje sluge, koji su mu i u izgnanstvu ostali verni, on se krene na put sa dva tri služitelja. Međutim protivno slutnji koja ga je obuzimala, Husejin mirno stiže u tursku prestonicu. Stojalo je čak do njegove volje da vrati da povrati potpunu milost sultanovu; ali on je ostao do kraja veran načelima za koja se borio. Kunibert opisuje ovako njegov svršetak: „Za vreme dva ili tri meseca svoga bavljenja u Carigradu ponudiše Husejin-kapetanu viši jedan čin u nizamu (redovnoj vojsci), nadajući se da će njegov primer povući njegove sunarodnike da mu podražavaju i da dragovoljno prime reforme; ali se Husejin odupre svima predlozima i obećanjima o brzom napredovanju; htede ostati dosledan svojim načelima; beše se istakao na čelo ustanka svoje zemlje da bi izbegao reforme i novačenja, za koja po svojoj pameti držaše da su u suprotnosti s dogmama islamizma, pa nije hteo davati svojim sunarodnicima sramotnoga primera, usvajajući ih iz bojazni ili iz sujete. Gnjevan zbog ovog upornog odbijanja, sultan ga progna u Trapezunt, gde, žudeći za zavičajem, prožive samo nekoliko meseci pa umre sa slavom jednog svetitelja... Tako završi Husejin-kapetan koji bi, da je bio potpomognut od svojih sunarodnika, mogao steći svojoj otadžbini ako ne potpunu nezavisnost a ono bar slobodnu unutarnju upravu i politički položaj sličan onome koji je Srbija imala".