SIMO MIRKOVIĆ

KALENDAR SPKD PROSVJETA,

Nasleđivana težnja širenju pismenosti

SIMO MIRKOVIĆ

Autori: Milan Karanović

Sleglo se gotovo svo Sarajevo februara 1925.pred Prosvetin Dom, da oda poslednju počast svome građaninu i velikom čoveku Simi Mirkoviću, počasnom predsedniku „Prosvete". Nјegova veličanstvena pogrebna pratnja, kakve Sarajevo nije videlo od pogreba Mis Irbijeve, bila je pažnja i jedina nagrada za njegov koristan rad na narodnom prosvećivanju i za njegovu legendarnu čestitost. Tolika pažnja i počast građanstva jednome čoveku vaskrsavala je umrle i zaspale savesti u gomile sa posleratnim shvatanjem morala i dužnosti prema otadžbini državi i radu. Mnogobrojni govornici redali su se od Doma Prosvetinog, gde je ležalo njegovo u austrijskim tavnicama izmučeno telo, pa do groba njegova. Svi su svaki na svoj način naglasili velike zasluge i velike vrline velikog pokojnika. Istakli su njegovu ulogu i njegove zasluge u grandioznom preduzeću i zamahu „Prosvete" i pre i posle rata u svim njenim pravcima rada: i na podizanju srpske nacionalne inteligencije za sve struke i u širenju pismenosti i opšte prosvećenosti u svima slojevima narodnim. U svemu tome radu i pregalaštvu stršila je kao bor divovska figura Simina, gorštaka kao od stene odvalјenog, uz njegova aktivnog i borbenog sekretara Vasilјa Grđića i u svemu se ogledala njegova lјubav i odanost „Prosveti" i toj vrsti rada do odricanja sebe i svoje ličnosti. Simo Mirković je jedan od prvih akademski školovanih lјudi u Bosni, građevni inženjer po struci, bio je dodelјen Bosanskoj Vladi za podizanje osnovnih škola. Službenim poslom prokrstario je svu Bosnu i Hercegovinu, svagde je radio za „Prosvetu" i poticao na rad njezine pododbore i poverenike. Naročito je istaknuto njegovo držanje za vreme proslave desetogodišnjice „Prosvete" 1912. na kojoj je bio Stojan Novaković. Tada je na navalјivanje sa sviju strana, da se pozdravi Ćesar u Beču, energično odbio i ako je bio činovnik Bosanske Vlade. To je onda mnogo značilo za podizanje duha i jačanje nacionalnog morala za veliko delo Oslobođenja i Ujedinjenja, koje je te godine otpočelo Balkanskim Ratom. Za sav taj svoj nacionalni rad, odanost „Prosvetinom" radu i držanje njegovo prilikom proslave desetogodišnjice, odgovarao je sa sekretarom austrijskom sudu i ležao godinama kao običan robijaš u Zenici sve do Oslobođenja 1918. g. Posle rata je naročito zapažena i padala u oči njegova nesebičnost. On je sa onom tipičnom patrijarhalnom čestitošću bio bela vrana u poratnom društvu, koje je sklono korupciji i ogrezlo do srši u tome zlu, koje podgriza i ruši temelјe solidne države. Kod njega se jasno moglo da prati, kako za njega nije moglo prijanjati ono izaratno izopačeno shvtanje morala i huk za tečevinom i bogaćenjem pod svaku cenu, koje je posle rata zahvatilo svo društvo. Imao je odvratnost i gotovo moralno i fizičko gađenje prema podmitlјivosti i korupciji, a usto razvijeno do najveće mere osećanje dužnosti prema otadžbini, radu i državi i razvijenu državlјansku svest. To je sve popunjavalo onu njegovu zadržanu patrijarhalnu čestitost i bilo u harmoniji sa akademskom spremom za svoju struku. Bio je na položaju, gde je mogao imanje da steče i raskošno da živi, pa ipak je rekao svome jednom srodniku pred smrt: „U sirotinji sam se rodio, siromaški sam živio i siromaški ću umreti.“ Jednom prilikom u razgovoru sa Simom zaželi naš Nestor — učenjak profesor Cvijić saznati poreklo njegove porodice. Od tada je pisac ovih redaka pribirao podatke o poreklu porodice Mirkovića. Osobine, karakter i težnje Simine objasnila mi je u kožu uvezana knjiga, koju je svojom rukom pisao otac Simin selјak Simeun Mirković iz sela Kolunića, srez Bosanski Petrovac. Iza smrti Simine nađena je u skromnoj ostavštini njegovoj, a došla mi je u ruke dobrotom njegova strica, učitelјa Petra Mirkovića. Profesor Cvijić, njegovi učenici i saradnici naišli su u mnogim dinarskim oblastima na porodice u kojima se njegovala pismenost u generacijama, a koje su davale popove i učitelјe. Zvali su ih „kadiveli" i njima su se ponosila sela, oblasti i njihovi rodovi. Slično je to i sa porodicom Mirkovića u Bosanskoj Krajini. I ona je održavala samoučku pismenost u naraštajima i bez sumnje su to ostatci i tragovi stare nemanjićske književne kulture. Ima dosta rodova u Bosanskoj Krajini, kod kojih se negovala i održavala samoučka pismenost s kolena na koleno, ali su iz tih porodica izlazili sveštenici, koji su imali od toga i neke materijalne koristi. Toga nije bilo kod Mirkovića pre Okupacije. Da se vidi, kako se nasleđivala izvesna težnja za širenje pismenosti i prosvećenosti u porodici Mirkovića, donosimo za čitaoce kalendara „Prosvete" fotografski snimak dveju stranica te knjige, koju je počeo da prepisuje rukom, a oblikom štampanih slova 1859. g. selјak Simeon Mirković, naslove glava te knjige i neke njene odelјke. Pre nego se prikaže ta knjiga, koja je upravo duhovna riznica toga seoskog intelektualca šezdesetih godina prošloga veka, potrebno se ukratko osvrnuti na poreklo porodice Mirkovića. Predanje, koje se održava u porodici, dopire do najstarijeg pretka, koji se zvao Mrvoš Dobreta. Doselio se pre 300 g. iz Kninske Krajine u Grahovo u Bosanskoj Krajini. Izabrao je jednu ravan u Grahovskom Polјu, koja se zvala Dobretina Luka. O njegovoj ženidbi održava se ova legenda: Bio je neoženjen i strastven lovac. Jednom loveći u šumi više Resanovačke Pećine spazi na jednoj polјani gde vile kolo igraju. Prikrade se i ugrabi jedne vile odelo. Druge vile se razbegnu, a ova što joj je Mrvoš ugrabio vilinske halјine zapristane za lovcem moleći za odelo. Mrvoš nedade odelo nego je venča za sebe. Sa njom je lepo živeo i veliki porod porodio. U kući je u svemu napredovao. Kad se ženio Mrvošev i vilin sin, zamoli vila na svadbi sinovoj odelo svoje da se proveseli na sinovlјevu veselјu. Mrvoš otklјuča sanduk i dade joj halјine. Veselila se ceo dan. U veče je nestane i više se nije nikad povratila. Dobretina porodica se jako umnoži i obogati. Po 30 samih kosaca iz kuće izlazilo je da kosi livade. Hajduci su vrebali zgodu, da se domognu ma na koji način bogatstva Dobretina; ali nisu smeli udariti na množinu, na snažne i odvažne Dobretiće. Jednoga leta oko Petrovadne izađe 30 Dobretića, da kose livade. Raskomote se, objese oružje o hrast i kosili su. Hajduci uhvate tu priliku, iz šume se prikradu i sa hrasta uzmu im oružje. Dobretići udare na hajduke sa kosama i tu na Dobretinoj Luci u tom okršaju izginu i kosci i hajduci. Tu su ih pokopali: kosce na jednoj strani, a hajduke na drugoj strani. I danas, vele, da se raspoznaju na Dobretinoj Luci, dva groblјa koja se zovu Hajdučko Groblјe i pred njime Harambašin Grob, i Kosačko Groblјe i pred njime Kozbašin Grob. U kući Dobretinoj ostaše mnoge udovice pogibijom tolikih lјudi. Ostadoše bez zaštite i otidoše u svoje rodove. Tako dođe jedna od Dobretinih snaha sa svojim sinom Mirkom u svoj rod Bijeliće u Kolunić. Mirko je imao tri sina: Nikolu, Maletu i Golešu, koji se prozovu Mirkovići. Nikola je imao sina Mihaila, koga Turci ubiju u lovu. I danas mu se grob ozidan raspoznaje. Mihailov sin Josip pogine od Turaka na Šekovcu. Jakov je u lovu zapinjući gvožđa u nekoj pećini poginuo. David je doživeo duboku starost. Od tih potomaka Mirkovih ima sada 31 kuća u 4 naselјa u Bjelajskom Polјu i to: u Koluniću 22 kuće; u Cimešama 7; u Bukovači 1 i Risovcu 1. Počevši od Sime do Mirka su pretci: Simo Simeun —Josip —Nikola — Josip — Mihailo—Nikola Mirko. Ovo pričanje o pretku, koji se ženio vilom, ima svoju folklornu vrednost. Svakako je u vezi sa kakvim kosovskim junakom, a verovatno i sa Milošem Obilićem. Ovo predanje o pretku Mirkovića ima izvesnih sličnosti sa predanjem o pretku bratstva Koprivica u Banjanima u Staroj Hercegovini. O njima se priča da im je predak, sin nemanjićske odive Jele, kćeri cara Lazara, a udovice Miloša Obilića, koja je posle pogibije kosovske udala se za bana Sandalјa u Klјuč kraj Gacka u Hercegovini. Ban joj je često puta prebacivao da voli više Miloša nego njega. Zbog toga odbegne od bana i kako je bila trudna, rodi muško dete u koprivama, koje se prozove Koprivica. Od njega vode lozu veliko bratstvo Koprivice. O tom predanju ima i pisan dokumenat iz godine 7048 od stvorenja sveta u knjizi: „Skazanie žitija kneza Lazara", rukom prepisivan koje je našao i pop Stijepo Trifković kod ogranka bratstva Koprivica, doselјenih pre 300 g. iz Hercegovine, u selu Beloj kod Sarajeva i obelodanio*. Zbog izvesnih sličnosti u predanju i istoj krsnoj slavi — Sv. Nikoli koju slave i Koprivice i Mirkovići nije isklјučeno, da Dobretići—Mirkovići nisu ogranak bratstva Koprivica. Sad da se vratimo na prikazivanje knjige selјaka Simeona Mirkovića. Pisana je po ugledanju na naše prastare prepisivače po manastirima pre izuma štampe sa izrađenim početnim slovima. Jer iz toga se može videti kakav se selјak smatrao za pismena, kakve su bile savremene potrebe tadanjeg pismenog selјaka. Knjigu je počeo da prepisuje još kao čobanče kod ovaca, te je sam svojom rukom i u kožu uvezao. Bila mu je neka vrsta, trebnika svakidanje priručne knjige, gde je sve prepisivao što je našao od interesovanja i potrebe za život. Ima 15 glavnih naslova i odelјaka, koje bi naučenjak nazvao glave i označio rimskim brojkama. Kad se nemože sva knjiga preštampati zbog ograničenog prostora, donećemo ispisane naslove glava i pododelјaka, u kojima se vidi sklonost sistematskom raspoređivanju i neke izvode iz same knjige. Na prvoj stranije izrađen krst šafiran tintom i pesma krstu u prozi. Zatim je:S Bogom pisati i lik Hrista Spasitelјa svojeručno šafiran tintom. — Poslanica s Neba, nađena na Grobu Hristovu u Jerusalimu. — San Presvete Bogorodice. — Iza toga je na jednoj strani lik Sv. Nikole, krsne slave porodice Mirkovića, svojeručno šafiran tintom i glava: Molitve sa pododelјcima: Molitva Arhanđelu; Molitva za ozdravlјenje; Molitva, kad se pođe na put; Molitva od zuba; Molitva, kad se pođe na more ploviti; Molitva od uroka. — Nekoliko lјekarija: 1. Od groznice; 2. Od nazime; 3. Od suhe bolesti; 4. Od glavobolјe; 5. Od očiju; b. Kad uši bole; 7. Od otoka; 8. Kada na srcu boli; 9. Kada zmija ujede; 10. Od živine; 11. Od kamena;12. Od serdobolјe; 13. Od žeđi; 14. Od glada; 15. Kad je na umoru čovek i progovoriti ne može; 16. Kad se izgori od vatre; 17. Kad grlo boli; 18. Kada na nos mnogo krvi oteče; 19. Kad krmeće ili drugo kakovo meso zaudara; 20. Kada bačva rakijska ili vinska zaudara. — Nekoliko voprosa sa otvjetima. Nekoliko stvari, koje su dostojne da svaki čovek što o njima kazati znade sve po azbučnom redu napisano. Prvo azbučno slovo graždansko jest: a — Hristos poziva sebi grešnika. — Pjesma istorijska o životu svetoga i pravednoga Alsksija čelovjeka božijeg. — Pjesma o sv velikomučenici Varvari. — Pjesma od Bosne i Sv. Đurđa. — Zapisi: 1 Od uroka; 2. Od glave. — Nekoliko lјekarija: Od krasta; Od nogu. 4. Od bolesti zadalak; 5. Nazdravo; 6. Od vode; 7. Od goropaštine; 8. Od vode; 9. Od kašlјa; 10. Od terbuva; 11. Od sanđija; 12. Od potajnice; 13. Ženi od krvi. — Podatci o rođenju i smrti članova porodice. — Najzad sva kumčad Simeunova, kad su se rodila i krstila i koji je sveštenik obavio krštenje. — Donosimo i preštampana neka mesta iz te knjige. U glavi: Nekoliko stvari, koje su dostojne, da svaki čovek što o njima kazati znade sve po azbučnom redu kod slova az uzeo je reč: „artija" i o njoj ovo: „Artija ili ćage pravi se od prnja i tutkala u osobnim za tu svrhu ustrojenim mlinima. Prnje i tutkal sitno se samelјu u vodu koja kao u podrumu onoga mlina nalazi se, bace se te mlin melјe, i onu vodu s prnjama dotle miješa dok se sve ne zgusne kao skrob, pak se onda uzme sito poput ćerčiva načinjeno i zahvati se kroz jedan šupalј stupac s onim sitom one vode. S kašom trasne se malo i preokrene se na jedan komad čoje a s drugim komadom čoje pokrije se da vodu iz artije izše i tako se sve redom radi, pak se onda osuši i artija je gotova". Za z uzeo je primer: Zemlјa" je okrugla poput jabuke, i prema jugu i sjeveru malo završena na podobije jaja i okreće se oko sunca, a sunce vavjek na jednom mjestu stoji i ne ide kao što se mi čini; a u 24 sahata okrene se sasvim sva zemlјa jedan put kao kolo oko svoje osovine, a to nam svjedoči svaki dan primicanje i uzmicanje mora sve od 6 do 6 sahata i jošte mnoga kojekakova prikazivanja, tu stvar nam objelodanjuju". U„Pjesmi od Bosni i Sv. Đurđa" je poznata legenda o sv Đurđu, kako ubija ognjenog zmaja u jezeru i izbavlјa kćer kralјa širimskoga sa početnim stihovima: „Veseli se Bosno zemlјo ravna, Koja no si na glasu odavna, Eto tebi lijepo prolјeće, Sa prolјećem Đurđev danak ide, Koga slaviš odkad si postala I Hristovu vjeru zapoznala. On podnese muka vele dosta, I krv proli za svojega Hrista; Sveti Đurđe, Boži ugodniče, Moli Boga da Bosna ne plače. Na kraju knjige zapisao je: da je rođen 1. septembra 1841.; da mu je otac Josif umro 22. februara 1842; da je venčan15. oktobra 1861. sa Jokom, kćeri Davida Stupara; da mu je sin Simo rođen 29. januara 1865, a kum mu bio Mića Špegar; da mu je umrla prva žena Joka, mati Simina 27. februara 1876. od jektike i da se po drugi put oženio sa Stojom Bursać 22. januara 1893. — Zapisao je svu kumčad kojima je kumovao pri krštenju. Iz svega se vidi inteligencija oca Simina, selјaka Simeona Mirkovića. Počeo je da prepisuje kod ovaca. Učio je čobančiće čitati i pisati. Zimi je držao tečajeve za čitanje i pisanje, čak je pred Okupaciju držao i školu u Koluniću. Prepisivao je svetu „San presvete Bogorodice" i kazivao lekove za razne bolesti.To što je on bio za Bjelajsko Polјe bio je sin njegov Simo za svu Bosnu i Hercegovinu i imao blagotvoran uticaj. Ta sklonost za širenje pismenosti vidi se kod drugog ogranka Mirkovića od koga je učitelј Petar Mirković. Bio je sekretar poznate srpske dobrotvorke Mis-Irbijeve za Ustanka 1875—78 i pomagao joj kao učitelј u održavanju osnovnih škola za bosanske begunce u Dalmaciji i Slavoniji. I njegov ded David i tri mu strica znali su čitati i pisati. Iza Okupacije kao učitelј osnovnih škola bavio se iskopavanjima rimskih starina, pisao pripovetke, sakuplјao narodne pesme, čak je izdao i jednu zbirku srpskih narodnih pesama, i dao razne folklorne beleške. Izdaje „Bukvar" za analfa-bete sa slikama koji u kratku vremenu doživlјuje tri izdanja. Ne treba naročito naglašavati da je težnja pisca ovih redaka, upoznati članove i čitaoce „Prosvete" o istoriji porodice Mirkovića, o tipu pismenog selјaka kao nada sve svetlim primerom za ugled potomstvu. *B H Istočnik 1887. str. 9.

Arhivi štampe
Historijski arhiv štampe

Besplatne digitalizirane verzije najranije štampe u BiH.

Savremena štampa

Stotine hiljada tekstova iz najznačajnijih publikacija iz BiH i regiona od 2003. do danas.

Istraživanja i analize

Online arhiv istraživanja i analiza nevladinih organizacija iz jugoistočne Europe.

Pretplata

Za pristup cijelim tekstovima i dokumentima pohranjenim u INFOBIRO digitalnoj arhivi, potrebno je da imate pretplatu za korištenje usluga arhiva. Kako se pretplatiti možete pogledati ovdje