Narodi, koji se staraju o svojoj budućnosti, poklanjaju sve veću pažnju fizičkom, moralnom i intelektualnom vaspitanju svoje dece i rešavanju prosvetnih i školskih pitanja. Za nas, koji se nalazimo na prekretnici epoha različitih po nacionalnim idealima i metodama rada, po shvatanjima i načinu života, pitanje vaspitanja narodnog podmlatka još je od većeg značaja. Pošto smo vekovnim napornim radom i ogromnim žrtvama stvorili svoju nacionalnu državu, završili smo uspešno jedan period istorije. Sada nastaje novo poglavlјe i na njegovu početku moramo odrediti pravac, kojim ćemo poći bolјoj i srećnijoj budućnosti. Nacionalni zadaci i ako nisu očigledni, oni su sada isto tako ozbilјni i veliki kao što su bili i pre političkog oslobođenja. Naša budućnost zavisiće mnogo od sistema koje ćemo primeniti u obrazovanju i vaspitanju naših novih generacija. U prošlosti su se naše misli kretale jednim pravcem a narodna predanja i narodne pesme bili su glavni vaspitni faktori, koji su nas spremali za velike zadatke, koji su nas očekivali. Nastala su druga vremena. Svoje sposobnosti treba sada da uputimo stvaranju narodne kulture i podizanju narodnog blagostanja, da tako moralno i materijalno obezbedimo svoju državu i naciju. Smišlјenim vaspitnim, prosvetnim i školskim sistemima imaju da se izrade ne samo naši pogledi na naciju, državu, opštinu, porodicu, nego da se tim putem odredi pravac našega privatnog i javnog delovanja. Narodna škola je klјuč narodne budućnosti, jer će ona ne samo čuvati i negovati lepe tradicije i predavati ih budućim generacijama u amanet, nego će biti i kolevka i rasadnik novih, savremenih shvatanja. U njoj će se izrađivati nacionalna svest, negovati lјubav prema državnoj zajednici i formirati savremeni pogledi na pun i delotvoran život. Prva je dužnost škole da otkrije sklonosti i sposobnosti dečje, jer to znači naći zlatnu žicu njegove duše, iskru njegova genija. Kad se poznaju dečji darovi, onda će se lako moći odrediti u kom pravcu da se dete razvija, koja znanja da stiče. Škola treba da dade svakome našem đaku osnovna znanja, da mu pruži prilike da stiče dobre i korisne navike i da stvori mogućnost za razvijanje njegova talenta. Samo takve ličnosti, kod kojih su izrađene prirođene sposobnosti, mogu dostojno da zauzmu neki položaj u društvu, da ga vrše s lјubavlјu i volјom i da budu od opšte koristi. Radi poznavanja dečjih sposobnosti, koje su tako raznovrsne, kao što su raznovrsne i paše uloge u društvu, škola treba da obuhvati sve grane lјudske delatnosti, da bi se budući nosioci naše kulture u svim pravcima mogli vežbati. Savremeni pedagozi traže da se deca vežbaju na raznim polјima, da rade prema svojim interesima i želјama, i da ispolјavaju gde god mogu svoju spontavu aktivnost u manualnom, intelektualnom i socijalnom delovanju. Nastavnik će pri tome, budno prateći zanimanje svojih đaka, uvek naći puta i načina d, dobre dečje delatnosti pomaže, a da loše instinkte suzbija. U tom slučaju škola će biti najbolјe mesto za usavršavanje dečje moralne ličnosti i razvijanje njegova karaktera. Današnja škola puni deci glave rečima i pojmovima, koji nemaju veze sa životom oko njih. Srednja škola samo gomila znanja iz raznih disciplina i razvija naročito sposobnost pamćenja, koja se u najviše slučajeva u životu neće upotrebiti. Naše škole stradaju od jednostranog učenja reči bez jasnih pojmova i fraza bez vrednosti. Taj preterani verbalizam u školi guši sve druge dečje sposobnosti i ne daje im mogućnosti da se razvijaju. Prirodni tok dečjeg duhovnog života time se sputava, razvijanje njegovih sposobnosti i njegovog talenta sprečeno je obilјem reči i fraza. Programi, propisi i propisano gradivo određuje jedan put za sve đake istoga razreda svih škola u državi. U svakom razredu međutim čitav je mozaik od raznih volјnih, osećajnih, ingelektualnih i fizičkih sposobnosti i njihovih kombinacija. Deca mogu samo ona znanja korisno primeniti, koja zadovolјavaju njihove unutrašnje težnje, njihove nagone, pa prema tome vaspitanje i obrazovanje dečje efikasno je samo onda, kad se kultivišu prirođeni dečji darovi, koji se u klici u njemu nalaze. Prisilјavati decu da rade posao za koji nemaju dara danajski je posao, koji uz to u duši dečjoj izaziva reakciju i nezadovolјstvo, koje negde u životu dolazi do izražaja u obliku konflikta sa društvenim uređenjem. Namećući određeno gradivo detetu, bez obzira na njegove individualne sposobnosti i osobine, mi zanemarujemo njegov talenat, kome treba u školi posvetiti najveću pažnju. Našu školu treba iz temelјa preobraziti i učiniti je praktičnom i savremenom. O reformi naše škole treba da vodi brigu ne samo Ministarstvo prosvete, nego i društva privatne inicijative, koja su stavila u svoj program rešavanje prosvetnih i vaspitnih problema, a isto tako i pojedinci, kojima leži na srcu lepša budućnost naroda. Da bi se savremena pedagoška shvatanja mogla u naše škole uvesti, treba prvenstveno osnivati ogledne škole, u kojima bi se primenjivale tekovine nauke i iskustva drugih naroda. Ono što bi se u tim školama pokazalo dobro prenosilo bi se posle i na druge škole. Koncem prošloga veka i od početka našeg stoleća osnivaju se takve pokusne škole u svima kulturnim zemlјama („Nove škole", „polјski vaspitni domovi", „škole životne zajednice", „škole-države", „školske opštine", „škola za život kroz život", „Montesori škole" itd.). Rezultati postignuti u takvim školama služe kao direktive za izradu školskih zakona, školskih planova i programa dotičnih zemalјa. Ogledne škole osnivaju većinom samostalno pedagozi nezadovolјni dosadašnjim tradicionalnim vaspitnim sistemima u kojima još vlada površni verbalizam i koje služe skoro isklјučivo vežbanju pamćenja i sakuplјanju znanja, dok ostale sposobnosti duha i tela ostaju zanemarene. U našoj državi nema ni jedne takve ogledne škole u kojoj bi se radilo onako kako to zahteva savremena nauka. Prosvetna društva učinila bi veliku uslutu našoj naciji ako bi uzela inicijativu i pomagala one prosvetne trudbenike, koji žele da osnuju koju oglednu modernu školu. Bilo da se u tim našim eksperimentalnim školama nastava vrši po principima „aktivne škole", kako je preporučuje Adolf Ferijer, pedagog iz Ženeve, ili da se primene zahtevi „škole dela" (tatšule), kako je propagira nemački pedagog Laj, bilo da se primene pedagoška shvatanja „produktivne škole rada", kako se te škole organizuju u Rusiji i Nemačkoj, ili da se upotrebi ma koji drugi vaspitni sistem po kome đaci ne bi ostali u pasivnom stavu pri učenju, nego gde bi im se dala mogućnost spontane aktivnosti, ispolјavanja ličnih preimućstava i razvijanja stvaralačkih sposobnosti. Takve škole bi bile od velikog značaja za formiranje novog tipa naše škole i za stvaranje naše kulture. Ako nemamo lјudi spremnih da se poduhvate toga posla, dobro bi bilo ako bi se sposobnim diplomiranim filozofima omogućilo da otputuju u inostranstvo da se detalјno upoznaju sa kojom modernom školom, gde se primenjuje metoda ukupne nastave, kao na primer u Nemačkoj, ili gde se radi po „kompleksnoj metodi" (Belgija, Rusija, Estonija i dr.), ili po „metodi projekata", kako to preporučuju američki pedagozi, gde se deca od mladosti privikavaju na samoradnju i gde im se razvija smisao za stvaralačke delatnosti. Ako se naši budući pedagoški trudbenici upoznaju sa tim vaspitnim sistemima, koji se u inostranstvu već uspešno primenjuju, onda će oni nastojati da se ti sistemi i u našim školama primene. Treba imati u vidu da su privatna društva i škole osnovane privatnom inicijativom najviše doprinele reformi škola u kulturnim zemlјama. Danske visoke škole za narod osnovane pre 80 godina za nekoliko decenija preporodile su danski narod i učinile Dansku ne samo ekonomski jakom, nego jednom od najkulturnijih država u Evropi. Naša nacija i naša država poći će u budućnost onim putem, koji im mi utaremo našim školskim i vaspitnim sistemima. Iz tih razloga treba najozbilјnije raditi na organizovanju nove škole, a ,,Prosveta" je od svih društava privatne inicijative najpozvanija da u tome radu, gde se radi o životnim interesima nacije, prednjači.