Kako se ove godine navršilo 700 godina od smrti Sv. Save, prvoga srpskog književnika i prosvetitelјa, to će za čitaoce Prosvetina kalendara biti interesantno da im se kaže koja reč o Miroslavlјevom jevanđelјu, najstarijem spomeniku stare srpske književnosti, koji je pisan u vreme detinjstva Sv. Save. Ovo Jevanđelјe napisao je dijak Gligorije za Nemanjina brata Miroslava, kneza humskoga, koji je vladao u Humu, današnjoj Hercegovini, od 1171 do 1197 godine. Kako na jevanđelјu nema zapisane godine kada je pisano, to se obično uzima da je pisano u poslednjoj četvrtini XII veka, za života kieza Miroslava. Gde je pisano, ni to nije spomenuo dijak Gligorije, ali se može uzeti kao najverovatnije da je pisano u manastiru Sv. Bogorodice u Stonu ili u manastiru Sv. Petra na Limu. Za prvi manastir govori nam to što je u Stonu stanovao i knez Miroslav i što je taj manastir Sv. Bogorodice bio u to doba vrlo značajan, pa ga je malo kasnije i Sv. Sava odabrao za sedište humskoga episkopa; a za drugi manastir Sv. Petra na Limu govorilo bi to, što se pozitivno zna, da je taj manastir podigao lično sam knez Miroslav i obdario ga mnogim zemlјišnim posedima i na Limu i na Tari, a tako isto i u Zahumlјu, i na ušću Neretve, u okolini Stona, i u Primorju između Stona i Dubrovnika. Po podizanju ovoga manastira i po ovim velikim poklonima, kojima ga je obdario vidi se da je knez Miroslav bio vrlo pobožan čovek kao i brat mu veliki župan Nemanja. Stoga nije nikakvo čudo što se je u to vreme našao tako učen i pismen kaluđer, koji mu je iz zahvalnosti napisao ovo lepo i veliko jevanđelјe. Knez Miroslav bio je oženjen sestrom bosanskoga bana Kulina, i iz toga braka potiče sin mu Andrija, kasnije veliki knez humski, u čijoj je zemlјi Sv. Sava zasnovao episkopiju sa sedištem u manastiru Sv. Bogorodice u Stonu. Miroslavlјevo Jevanđelјe pisano je lepom ćirilicom na pergamentu sa mnogim slikama, inicijalima i ornamentima u bojama. Ima svega 180 listova koji nisu obeleženi brojevima. Listovi su visoki 42 cm, a široki 29 cm. Tekst je pisan u dve kolone koje su zajedno široke 22 cm, a svaka za sebe 10 cm, dok je između njih čist prostor od 2 cm. Kolone imaju 22—23 reda. Čist spolјašnji rub širok je 5 cm a unutrašnji 2 cm. Jevanđelјe je uvezano u drvene korice koje su presvučene dobro očuvanom kožom tamno kestenjave boje. Korice su debele 1 cm, a čitava knjiga zajedno sa koricama 7 ½ cm. Sve je čisto i dobro očuvano. Slova i slike nisu izbledeli.Sve je čisto kao da je nedavno pisano. I kad prevrćemo ove lepo i vešto ispisane pergamentne listove, to ostavlјa na nas vrlo jak i trajan utisak, pa u tom času pred našim umnim očima niču slike i prilike naše kulture i našega napretka od pre 700 godina. To nas ispunjava ponosom na našu slavnu prošlost i verom i nadom u našu još lešu budućnost. Ovo jevanđelјe besumnje je naš najlepši spomenik iz XII veka. Po svojoj lepoti može se meriti sa najlepšim rukopisima i iz kasnijeg srednjeg veka. To je najstariji prepis Jevanđelјa koji nam se u opšte sačuvao od stare srednjevekovne srpske književnosti. Na kraju jevanđelјa nalazi se ovaj zapis : (iz tehničkih razloga zapis je dostupan samo u PDF-u). Iz ovoga zapisa doznajemo da je jevanđelјe pisao Gligorije dijak knezu Miroslavu sinu Zavidinu. To je jedini istorijski podatak o ocu velikoga župana Nemanje i brata mu kneza Miroslava. Stoga je tako dragocen. Ruski slavista g. dr. St. M. Kulјbakin, sada profesor Beogradskog univerziteta, proučavao je ovo jevanđelјe sa paleografske i jezične strane,1) pa tvrdi da ceo rukopis nije pisala jedna ruka, Gligorijeva, već da je veći deo rukopisa pisan drugom rukom. Međutim postoji i drugo mišlјenje, o čemu ovde nećemo govoriti. Prema jezičnim osobinama Miroslavljevo Jevanđelјe prepisano je sa mnogo starijeg spomenika staroslovenskog jezika, jer osim ostalih starih osobina u njemu su na mnogo mesta sačuvani i staroslovenski nosni glasovi... (Napomena: zbog tehničkih razloga čitav pasus koji govori o gorenavedenom problemu dostupan je samo u PDF-u.)... Biće interesantno progovoriti nekoliko reči i o tome, kako nam se očuvalo ovo jevanđelјe do današnjeg dana. Kao i mnogi drugi naši srednjovekovni pisani spomenici i ono se sačuvalo u manastiru Hilandaru u Sv. Gori. Kako je tamo dospelo, o tome nemamo nikakvih podataka, ali možemo s pravom pretpostavlјati da ga je tamo preneo još sam Nemanja ili Sv. Savo, kojima je ostalo u nasleđe iza smrti kneza Miroslava. Svakako preneseno je tamo u najstarije doba. Svetogorski kaluđeri čuvali su ga kao neku svetinju, verovatno kao uspomenu na Nemanju i Sv. Savu. Vekovi su prolazili, a ono je ležalo tamo zaboravlјeno za srpsku kulturu. Istom polovinom XIX veka prvi je o njemu doneo vest ruski arhimandrit Porfirije Uspenski, odnesavši i prvi list koji se verovatno i danas nalazi u bivšoj Carskoj Biblioteci u Petrogradu. Taj je list bio izložen u Kijevu na Arheološkoj Izložbi 1874 godine i objavio ga je Stojan Novaković u svojoj knjižici ,,S arheolopgke izložbe u Kijevu". Od tada su se srpski naučenjaci počeli interesovati za ovaj stari srpski spomenik. I kada se kralј Aleksandar Obrenović spremao da 1896 godine poseti Sv. Goru i provede Uskrs u manastiru Hilandaru, onda je Ljuba Kovačević, tadanji ministar prosvete, predložio tadanjem pretsedniku kralјevske vlade Stojanu Novakoviću, da diplomatskim putem uredi, pa da bratija manastira Hilandara poklane ovo jevanđelјe kralјu Aleksandru. Tako je i bilo, i kralј je doneo jevanđelјe u Beograd. Kad su ga učeni lјudi pregledali, videli su od kolike je to vrednosti, pa su predložili kralјu Aleksandru da ga izda fotolitografski. Kralј je poverio ovaj posao profesoru Ljubomiru Stojanoviću i ovaj ga je o Kralјevom trošku na vrlo skupocen način izdao u Beču 1897 godine dodavši snimak i onoga petrogradskog lista. Ovo verno fotografski skupoceno izdanje poklonjeno je raznim velikim evropskim bibliotekama, caročito slovenskim, i nekim južnoslovenskim prosvetnim zavodima i ustanovama, a original je ostao u Dvoru kod kralјa Aleksandra kao njegova svojina. Posle pogibije kralјa Aleksandra ondašnja vlada predala je ovo jevanđelјe novoizabranom kralјu Petru, da ga on i nadalјe čuva u kralјevskom Dvoru. Kralј Petar je ostavio u neki sanduk i tu zaboravio. Stoga su se bile počele pronositi vesti kao da ga je nestalo u vreme pogibije kralјa Aleksandra. Međutim kada su za vreme evropskog rata iz Dvora u Beogradu evakuisane stvari kralјa Petra u Niš, nađeno je među njima i ovo znamenito jevanđelјe. I kada je u oktobru 1915 godine kralјevska vlada napustila Niš i stigla u Rašku, onda su tadanji ministri g. Ljuba Davidović i, g. dr. Voja Marinković predali ovo jevanđelјe u ime vlade g. A. S. Leviću, tadašnjem načelniku državnog računovodstva, da ga čuva u trezoru državne blagajne. G. Lević sa blagajnikom g. M. Stevčićem i g. Vasom A. Stankovićem, čuvarom državnog trezora, preneli su ga preko Albanije do Krfa i potpuno sačuvano ostavili u kasi državne blagajne. Za vreme oslobođenja preneseno je u Beograd i tu ostalo u kasi Glavne državne blagajne sve do 13 juna 1935 godine, kada je po želјi Nј., Vis. Kneza Pavla komisijski pregledano i preneseno u Nјegov muzej u novom Dvoru, gde se nalazi u specijalnoj vitrini i svakome pristupačno da ga može videti. Vrednost ovoga spomenika ceni se na dvadeset miliona dinara. 1) Paleografska i jezička ispitivanja o Miroslavlјevom Jevanđelјu od dra St. M. Kulјbakina (Posebna izdanja Srp. Kr. Akademije).