Kada se i u nas objavila Berza rada, čulo se mišlјenje da joj je poreklo novijeg datuma, a to nije tačno, jer je na Balkanu već u Srednjem veku bilo sličnih ustanova. 1. Na Vizantince koji u svome carstvu imađahu mnoštvo ksenodohija i pandohija, u kojima se siromasima delјaše hrana, a putnicima po nekoliko dana besplatno davaše stan i hrana, ugledahu se i Srbi i Turci. Sava Nemanjić je u Hilandarski i Studenički tipik uneo odredbu o ,,gostinici", o delјenju na vratima stranim i nemoćnim, o odevanju i obuvanju nagih i bosih i o hranjenju gladnih hlebom, vinom i povrćem. Kralј Milutin je u Carigradu pored bolnice podigao i „gostinicu" zapovedivši da se svaki dan na vrata iznosi izobilјa vina i hleba i ostalog jestiva, pa da se razdaje sirotinji, strancima i svakom potrebitom. Član 28 Zakonika Dušanovog glasi: „I po svima crkvama da se hrane ubozi kako su osnivači naredili, a ko ih ne ushrani od mitropolita, episkopa ili igumana da se liše čina." U Cetinjskom rodoslovu piše da je Stevan Visoki u Beogradu sazdao „stranoprijemnicu" a Konstantin filosof kaže kako je on podigao i sklonište za bolne i priložio sela i mnoga dostojanja gde hranjaše bolne i strane i davaše im odmora. 2 Turci su bili nosioci vizantiske materialne kulture, pa i u pogledu konačišta i sirotinjskih kuhinja behu marlјivi naslednici Vizantinaca, te podigoše mnogobrojne karavansaraje i imarete po Balkanu i Panonskom bazenu, a te ustanove ne bejahu ništa drugo nego vizantiske pandohije i ksenodohije. I u karavansarajima su putnici po nekoliko dana besplatno dobivali stac i hranu. Evropski putnici od 1535—1675 pominju na drumu od Beograda do Carigrada velike, udobne i lepe karavansaraje, bogate zadužbine sultanija, cara Bajazita i vezira! Mehmeda Sokolovića, građene od kamena, a neke ukrašene česmama, kupkama i vrtovima. Mlečić Katarino Zen, 1550, hvali imaret u Sofiji, a osobito Ildirimov u Jedrenu, u kome je bila i apoteka, u koju je svako jutro dolazio jedan veliki turski lekar i besplatno delio lekove svakome bez razlike vere. Dernšvam je u Grockoj, 1553, našao kjarbansaraj sa 24 ognjišta, u koji je moglo stati dvesta konja, a u Nišu je tada građeno jedno konačište od kamena dovlačenog odasvuda sa starih građevina. Jakov Becek u svome dnevniku, 1564-73, beleži karavansaraje u Batočini, Jagodini, Paraćinu, Nišu, a za varošicu Mustafabrisgi kaže da ima kupku, dva karavansaraja i bolnicu. Pripoveda se, veli on, da je sve to osnovala sultana Sulejmana, najotmenija i najmilija mu žena koja beše rodom Srpkinja. Putopisac Ungnadov, 1572, pominje dva lepa karavansaraja u Beogradu, a u Mustafabaši veli da je poslanstvo, prema zaveštanju, dobilo mesa, pirinča i hleba. Gerlah, 1573, kaže da u Beogradu ima nekoliko karavansaraja, od kojih su četiri zidana od opeka i kamena, olovom pokrivena, a u sredini su imala popločano dvorište. Zgrade su, veli, bile na dva sprata sa odžaklijama, jedna uz drugu. U Jagodini je video četiri ugledna konačišta, ali je u Turskoj, kaže, nalazio i praznih saraja, bez hrane i postelјa. Međutim, Sorancov dnevnik, 1575, ističe kako u skopskim konačištima putnici dobivaju po tri dana hranu i druge potrebe, a za kjarbansaraj u Lileburgasu veli, da je gostionica snabdevena mnogim udobnim odajama, u kojoj svaki putnik dobiva besplatno hranu i sveću. Putopisac mletačkog poslanika Pavla Kontarina 1581, govori o karavansarajima na trgovačkom putu Dubrovnik — Niš : u Trebinju, Bileći, Trnovici, Tjentištima, Trnovoj Luci, pa u jednom nepoznatom selu između Čajniča i Plјevalјa, zatim u Plјevlјima, Prijepolјu, Mileševu, na Raškoj i u Novom Pazaru. Za bilećki karavansaraj kaže da nije onako lep kao trebinjski, u Trnovici su, veli, bila dva neznatna, sagrađena na trošak sultanov, za konačište u Tjentištima piše da je veliko i ugledno, a za prijepolјsko da je veliko. Isusovac Bartolomej Kašić na svom putu 1612—1618, kroz Bosnu i Hercegovinu, Srbiju, i Srem pominje karavansaraje u Gacku, Tjentištima, Podžeplјu, na Jadru, u Srem. Mitrovici i blizu Vukovara. Džon Burburi, 1664—5, opisuje kjarbansaraj u Mustafa-pašinoj Ćupriji ovim rečima : Prostrano ovalno dvorište sa visokim i prekrasnim redom stubova naspram vrata od ulaza, zgrada prostrana i olovom pokrivena, u hodniku 24 velika mramorna stuba, a oko hodnika dve velike dvornice. Zasebnih odelјaka nema, sve je javno i očigledno, pa jeo ili ležao putnik. Isto je mesto i za kamile i za konje. Tu je huka velika i smrad, pa dalјe kaže kako su, javne zgrade turske, kao karavansaraji, hanovi, kupatila, mostovi, nasipi i česme u vrlo dobrom redu, jer ih sama njihova vera na to upućuje, a bogataši i velikaši znajući da se neće znati kud će se posle njihove smrti denuti njihova bogatstva, rado ostavlјaju na te stvari". Džordž Hveler, 1675, opisuje konačišta u Turskoj, pa veli da ih ima dve vrste. Starija su bila proste velike zgrade bez odelјaka i soba, poznija su bila domovi zidani obično od tesanog kamena u obliku četverougla na dva tri sprata sa kubetima od olova i odelјenjima od 10 kv. stopa i hodnicima u naokolo. Evlija Čelebija nabraja Karavansaraje, hanove i imarete u Pančevu, Temišvaru, Aradu, Srem. Mitrovici, kod Tovarnika, u podgrađu Vukovara, Oseku, Dardi, Sarajevu, Goraždu, Hercegnovom, Beogradu, Batočini, Kolarima, Kragujevcu, Užicu, Musa-pašinoj tvrđavi između Niša i Pirota, Novom Pazaru, Zvečanu, Prištini, Skoplјu, Kuršumliji, Kruševcu, Smederevu, Aradu, Beogradu i Sarajevu. Po Evliji, iznad kapije karavansaraja Mehmedpaše Sokolovića u Beogradu stajao je natpis : „U ovaj karavansaraj može doći na konak svaki putnik." U Sarajevu je Isabeg Ishaković podigao 1461—1462 kjar bansaraj (Kolobaru), Skender-paša početkom 16-og stoleća kjarbansaraj s imaretom, a Gazi Huzrevbeg Morića han, Đulagin i Tašlihan. Ustanova kjarbansaraja sa besplatnim konačenjem i hranom, i imareti, postojali su i cvetali dok je tursko carstvo bilo u naponu snage, od polovine 15-og, pa od prilike do sredine 17-og veka, u ono sjajno doba Osmanovske države kad pravo privatne svojine zemlјe ne postojaše, a baštine i naslednosti ne bejaše, kad je zemlјa davana ratnicima na izdržavanje, a ne u svojinu, i dok je selјak davao samo carsko i spahinsko i niko ga bez naročite krivice nije mogao krenuti sa zemlјe. Čim su se pak ti ratnici naturili za baštinike, čitluksahibije, pa zaveli predosmanovski, sebični feudalni red nastupilo je padanje u svima granama državnog života, te je, sledstveno, i ustanova konačišta dospela u dekadenciju, pa se sjajni karavansaraji pretvorili u mračne i prlјave hanove, a drumovi opusteli. 3. U Dubrovniku do polovine 14-og veka ne beše gostionica, ni hotela, te je Veliko veće 1348 oktobra 31 rešilo da se Knez i Malo veće ovlaste neka izaberu dvojicu koja će se pobrinuti o mestu za gostionicu, a 15 aprila 1349 su u Malome veću izabrana trojica da se staraju o izgradnji gostionice. Kasnije, 1356 septembra 28 i oktobra 17, u Velikome veću govorilo se o izgradnji jedne gostionice, pa su 1358 aprila 26 u Malome veću bila izabrana trojica za nadgledanje gradnje do Miholјa. Rešetar iznosi da se 1423 pominje kako u Dubrovniku nekome dat lokal za krčmu pod uvetom da drži dve postelјe za strance. Nešto kasnije, 1466, uređena je gostionica sa četiri nameštene sobe, a držao ju je jedan niži sanitetski činovnik, kome je dužnost bila i da neguje kužne bolesnike, a po Jirečeku su Florentinci oko 1500 imali svoju gostionicu u Dubrovniku. Godine 1501 juna 5 Veće umolјenih je rešilo da se jedna državna kuća preudesi u udoban stan Turcima, što je i učinjeno, ali je 1502 novembra 24 određeno da se ovo tursko skrovište „iz mnogah osetlјivih obzira" makne odande na koje zgodnije mesto, te je sagrađen Turski han na Pločama, naspram Lazareta. Godine 1512 januara 10 u jednome pismu se veli kako je iz Sarajeva u Dubrovnik prispeo Deli Hamza Abdulahović, trgovac i nastanivši se „u putničkoj kuće u Kovačkoj ulice u stani na usluge dubrovačkoga u Kristopana šavca dan ga dođe, od sega svieta preminu, a njegovo tielo na Novi ponesoše (i) ukopaše." Iz ovog se pisma vidi da je u ono doba u Dubrovniku bilo jedno konačište koje se nazivlјe „putničkom kućom." Raci pak kaže da u Dubrovniku u njegovo doba, pred kraj 16-og veka, ne beše gostionica, a Dubrovčani nemađahu običaj primanja u stan stranca, pa ni prijatelјa. Za to su putnici koji bi morem doputovali u Dubrovnik spavali na brodu, duhovnici u samostanima, Turci nižega reda izvan Grada pod vedrim nebom, a kad je rđavo vreme u prostim kućicama što ih je Senat bio podigao. Viđeni Turci su imali lep stan u Gradu pored Kneževa dvora, hrišćanski poslanici su konačili u samostanu Bijelih fratara u prizemnim prostorijama, odelјenim od redovnika, gde su i hranu dobivali. Gostionica, kaže Rešetar, nije bilo u Dubrovniku ni 1745, kada beše određeno da se privatni putnici koji ne nađu konaka kod kojega prijatelјa smeste u Lazaretu. U Baru je 1246 godine postojala jedna gostionica, u koju su dubrovački izaslanici tada bili odseli. Međutim, u drugim naselјima naših srednjevekovnih država bilo je svratišta u privatnim kućama koji su se zvali „stan", a vlasnik se zvao „stanjanin" koji je po Dušanovom zakoniku bio odgovoran za povereni prtlјag i konje. Po članu 125 Zakonika putnik je morao ići stanjaninu i predati mu konje i sve što ima, što je stanjanin morao čuvati i gostu kad krene natrag predati sve što je primio, ako bi što nedostalo stanjanin je morao da plati. Zemun, 1 avgusta 1935. *) Na osnovu radova: dominikanca Raci, Ot. Novakovića, P. Matkovića, J. Đelčića, K. Jirečeka, St. Stanojevića, Vl. Skarića, Ć. Truhelke i Vl. Ćorovića.