Osmanlisko carstvo, po prostiranju i moći, može se porediti sa Vizantijom i sa Rimskom imperijom. Ali, ako se baci jasan pogled u istoriju, Vizantiju i Rim vidimo kao stvarnosti, konglomerate života i stvaranja, kao države i ideologije. A Osmanlisko carstvo se prikazuje kao neka uzaludna sila i nasilјe, bez ikakvih kulturnih tragova niti za Osmanlije niti za svet koji su držali, i kojim su upravlјali. Turci u prošlosti vide se kao tmasti, gusti, silno nagomilani, nemirni oblaci, koji se ponekad visoko dizali, jurili, pretili i harali, a nekada se samo rasplazavali i dražili. Rimska imperija je imala prestolnicu i središte na svome tlu i korenu, Vizantija isto tako. Osmanlije, počevši od praplemena svoga, od Seldžuka, nomadi su, došlјaci, prolaznici. Žive, ali ne stvaraju. Dolazili su i do svetske važnosti, ali uvek samo kao negativni. Oni, Turci, prestolnicu i veštačko svoje središte načinili su na tuđem tlu, i ostali bez korena i tamo i tamo, i u Aziji i Maloj Aziji, i u Evropi. Ova tri konglomerata Rimska imperija, Vizantija, Osmanlisko carstvo, osvajali su i zahvatali neverovatno šarenilo od rasa, jezika, običaja, vera i sekta. I svi su ostavlјali, morali ostavlјati da postoje osnovne razlike. Ali je Rim našao čime će ipak vezivati i u neko jedinstvo slivati svoje podanike i vasalne pokrajine. Davao je čast i dostojanstvo i velika prava rimskog građanstva svima koji su to iole zasluživali. I Vizantija je našla čime će vezati svoj šareni svet bezmalo u jedan narod: širila je jednu veru, istočno hrišćanstvo, i tim čisto duhovnim elementom, bolјe nego zakonima stegnula u koherentnu i državnu celinu i u jednu dušu sve one rasutosti, raznolikosti i oprečnosti. Turci, ni tamo gde su oni sami bili najhomogeniji, oko Stambula i u Maloj Aziji, nisu uspeli da postave državu, da stvore otadžbinu i otadžbinske osećaje. Nisu uspeli da sliju u sebe ni plemena islamske vere, kao i oni sami, Arape i Berbere, jer su napustili zajedničko tle, udalјili se i otuđili. A kako onda da vežu i sliju u sebe Kurde, Jevreje, Grke, Mađare, Slovene ! Naročito Slavene, koji su po kompaktnosti i jačini dolazili odmah posle Turaka samih u turskom carstvu. I tako se onda desilo što je moralo. Dok su Rim i Vizantija ostavili svetu, sem političke istorije, ratova i pokora, i kulturnu istoriju, kulturna blaga i duh koji nikako ne umire — Osmanlisko carstvo je prošlo zbilјa kao tušte oblačine pune groze i štete, a prazne od makoje kulturne vrednosti, društvene, umetničke, naučne. Ali — u oblacima ima lepote i poezije! Ima one mahnite uzaludnosti koja je mašti čovečjoj draga; ima nestvarnih i bezimenih čari ; ima snova; ima muklog ćutanja punog tajni i čežnji ; ima varki i prolaznosti, i opet lepota i lepota. Rim i Vizantija se prstom pokazuju, vide, čitaju, osećaju, uče; a „tursko" se priča, uveličava, ulepšava, preobražava. Bosanska i hercegovačka priča je od „turskog" načinila visokog ranga umetnost, poeziju prozračnu i jedinstvenu. Nema sumnje da ti umetnici duguju Turcima mnogo ; ali je van svake sumnje da i Turci duguju tim umetnicima mnogo, neizmerno mnogo. Turci u Bosni, oblak i sudbina sebi i raji, gde su imali čvrsto uporište? Gospodar im je bio sultan, primitivni Azijat koji je seo u prekulturni Vizant, i u istočno hrišćanstvo, i sam bio tamo nomad i tuđin, oblak. Zapovednici su im bili paše i muftije i mule, koji su se jednako selili, i sami bili svugde nomadi, tuđini, oblaci. A u svakodnevnom saobraćaju bili su Turci sa lјudima kojima su vladali sa okrutnošću onih koji osećaju da tla nemaju, da ne puštaju koren u zemlјu i zato što ih zemlјa neće, i zato što podanike svoje ne hrane i ne brane, i zato što ih nešto ukleto goni da kao skakavci ili oblaci dalјe i dalјe sele i blude i zlo čine. Od čega je onda živela duša tog sveta, kad u samoći i tuđini ostane sama sa sobom? Od čega drugog do od nemira, i snova, i tuge; od lažnog bahatluka kad se nad rajom besni ; od dosade onih koji su gospodari nad bespomoćnima, a sluge svakom sultanovom milјeniku ; od izveštačenog zadovolјstva što klanjaju po džamijama pod koje je uzidan krst i služba hrišćanska; od čežnji da negde prava prijatelјa nađu, međ đaurima ili Turcima ; od gnjeva i rezignacije što Bosni svest ne mogu da uzmu, zemlјu i zavičajno osećanje ne mogu da poturče ni u poturčenjacima. U toj nemoći turskoj bilo je jada pravog, i zato poezije. Polako polako, Turci su morali osetiti gorku slast te svoje nemoćne moći nad jednom zemlјom koja ima lepših šuma nego one u Anadoliji; ima tvrđi kamen od mramora ostrvskog ; i ima čudna usamlјena mesta na kojima svaka turska kuća izgleda kao dvor, i svaka drvena džamija kao ptica, i svaki aga i kapetan budan sneva ono što pre nije snevao ni u snu. Turci su voleli Stambul. U njemu su našli dosta od svog Orienta, ali bez pustinjskog peska i bez prosjačkog sveta, Našli su Orient svežih voda i divnog podneblјa, i gospodstvenog i učenog sveta. Turci su voleli Temišvar, i otimali ga nekoliko puta, kao i Beograd, krvavo, i do poslednjih svojih malaksavanja. Turci su voleli Janjinu i Epir ; pa Skadar ; pa grčka ostrva ; pa pogotovo svoju Malu Aziju. Ali su Bosnu i Hercegovinu od svega više zavoleli i voleli! Svedoče o tome istoriski dokumenti, privatna pisma, usmena tradicija, pesme, priče, poslovice, usisani elementi jezika i zajedničke crte mentaliteta. Nema pokrajine koju su Turci džamijama svojim, i baščama, i tajanstveno lepim kućama duševnije ukrasili nego Bosnu. U Bosni su počeli da jedu hleb sa osećanjem njiva. U Bosni su se nad učinjenim zlom kajali, ponekad ga i popravlјali. U Bosni su i Stambolije sticali neko osobito gospodstvo, jer sa ukorenjavanjem u zemlјu dolaze aristokratska osećanja. U Bosni su najlakše zaboravlјali sultana i poslušnost prema njemu. Bosnu su s tugom ostavlјali, i kad je sultan zapovedio premeštaj, i kad je došao zeman da se muhadžiri vrate natrag u onu Malu Aziju od koje ni carstvo nije umelo načiniti ni državu, ni otadžbinu, ni uspremlјenu lepotu koja bi privlačila svet. U Bosni su umirali Turci veličanstvenom i teškom smrću. Bosanci su gledali to rušenje sveta jednog, gledali kako nestaju fizionomije lјudi i fasade njihovih moći ; a gledati jedno veliko umiranje, to je već postati i poet. Turci su, duhovno računajući, platili Bosni dug, ostavili joj poetskog iskustva i metafizike umiranja dosta za mnogo umetnika i pesnika, kakve Bosna i daje među pismenima i nepismenima. Ostaviše Turci u Bosni mnogo od oblaka svojih ! Kada čitamo bosansku priču iz turskih vremena, uscepti u nama duša od bola. Ljuti, obesni, ali i nesrećni Turci, kako Anadoliju svoju ne umedoše iznegovati, ne umedoše ni duše svoje za sebe i u sebi iznegovati. Upoznaše te duše, i uzeše iz njih ono što je najbolјe Bosanci, pesnici duhom, temperamentom, jezikom, smejom i plačem. Prerađuju još i danas sve „tursko" u slike, priče, pesme, i u jezik koji na one finim sluhom pobrane turcizme cveta vruć i crven, diše strašću i žeđu. U čemu je tajna i problem ? Šta su stvarno našli Turci u Bosni za tela i duše svoje ? U aziskoj postojbini svojoj oni su imali bogatstva raznolika i neizmerna : njive i rudnike ; u Anadoliji šume i drvo ; svakojako voće, naročito grožđe, smokvu i maslinu ; zejtin, duvan, vino, kože, svilu, ćilime, mirise i osobite konje. Bogatstvo dakle sigurno nisu pronašli u sirotnoj, maglovito planinskoj Bosni, i u suvoj kamenitoj Hercegovini. Nisu našli ni bolјe društveno uređenje i ekonomske prilike : kao u velikoj carevini po ludosti i varvarstvu, u malim našim pokrajinama po božjoj volјi je vladao stalni deficit. A ono što ih je u Carigradu, jedinom svetskom gradu na Balkanu zapanjilo i očaralo, to se zaista nije produžilo u Bosni, i među čisto slavenskim živlјem. U čemu je dakle problem i tajna ? Pre svega u onom što rekosmo : oblaci. Ili se nagomilavaju kule pune vatre i gromova ; ili jezde na fantastičkim konjima konjanici puni snova ; ili se vuku isceđene i pocepane krpe. Turci onoga doba živeli su lebdeći. Ni narod, ni država, ni patriotizam rodne grude, ni karakteri koje donosi svest o otadžbini i dostojanstvu građanina. Znamo, tek posle Krimskog rata, druge polovine XIX veka, postali su „građanima" i Turci, i svi ostali podanici Osmanliskog carstva — na hartiji. Gde padnu, razapnu Turci šatore i napoje konje, i kod kuće su ; ili nigde nisu kod kuće. Vlast njihova, makako okrutna, nije stoga imala dejstvo vlasti ni na njih, ni na podvlašćene. Ta je vlast bila čudna : ili boj i brutalno otimanje novca, hrane i snage ; ili nešto metafizičko, vlast kroz neki veštački razmak, kroz neku hladnu i praznu ponositost. Na tu ponositost je Bosanac odgovarao ponositošću, ponajčešće isto tako hladnom i praznom. Podržavalo se time sa obe strane nešto što ne postoji, izradilo se jedno skoro umetničko donkihotstvo, utvrđene forme i postupci, neke discipline, neko polepšavanje tipova na obadve strane, neko odmereno i otmeno, ali teatralno i poetsko držanje i sretanje i razmimoilaženje, u kojima je bilo mnogo praznine, ali i mnogo draži. Iluzije u pravoj vlasti, i donkihotski lepe i varlјive zamene za to, dolazile su i otuda što su među samim Turcima hierarhiski odnosi bili labavi, neodređeni, slučajni, pustolovni. Turčin je dakle slobodu i gospodstvo svoje merio pre svega neodgovornošću ; a za neodgovornost mu je trebala nezavisnost. Ali šta je mogla biti nezavisnost i visoko postavlјenog Turčina u Bosni? Ništa sređeno, pravima štićeno, zakonima čuvano, jer je sav Stambul bio neodređenost, nepravda i nezakonitost. U Bosni je Turčin pronašao jednu metafizičku nezavisnost: mogućnost udalјenosti od dodira, mogućnost usamlјenosti, skrivenosti, odmora od nesigurnosti i straha. U Bosni je bilo mogućno naći tišinu i prostor u kojima se ništa ne dešava sem ugodnog i obilnog telesnog života, što nisu branili ni sultan ni kajmakam. Bosanski Turci počinju da grade kuće daleko : i da ne bi silazili u prostor događanja, gradili su pored kuća i džamije. Pronašli su u Bosni, kao nigde u svojoj postojbini, bezbroj savršenih kombinacija od šume, vode, visoravni, lepog vazduha i hlada. U tim samoćama pronašli su postepeno i Bosanca kao čoveka i dušu. Upoznali su narod koji čudno i neumorno priča, koji ima prošlost punu sjaja i lepote, koji voli pesmu i svirku, koji zna napamet tajne šume i njenih lepota i strahota, rajskih tišina i divlјih sloboda, Bosanci dakle pomažu da se izgrade vilinska staništa turskih gospodara u Bosni. Ali oni ujedno upoznaju tajnu u daleki kut uvučenog slatkog života, i ako ga ne mogu živeti, mogu o njemu snevati, i u njega stavlјati i ono što ne sadrži. Bosanac dakle poetizira turski raskoš i smisao za lepotu stana i okoline; a i tursku nevolјu, strah i bežanje u samoću, sklanjanje da se ne bude na udaru silnicima koji svaki čas mogu naići iz Stambula. Turčin i Bosanac su dakle nekako zajedno naučili lepotu ćutanja, dokolice, mirnog posmatranja, one lenosti u kojoj ima i nerada, ali ima i vere u fatalnost, u besmisao velikih pokreta, u sudbinu, što je i tadašnjem Bosancu olakšavalo život. „Lijepa tišina", kaže na jednom mestu g. Ivo Andrić, da je vrlo čest izraz u bosanskim dokumentima iz turskog vremena. A ta tišina znači ne samo ćutanje, nego i nedogađanje. Na turskoj strani je to značilo : da ne bude šikana iz Stambula; a na bosanskoj strani: da ne bude neke turske napasti po narodu i vilajetu. Kad nastane „lijepa tišina", dobro je bilo i Turčinu u Bosni, i Bosancu pod turskom vlašću. Iz takvoga stanja je proizašlo da Turci nisu voleli ništa novo ; ni u smislu formi, ni u smislu napora. Nisu vojne reforme voleli; nisu voleli reforme u unutrašnjem upravlјanju; nisu voleli energičnog vezira ili pametnog pašu ; nisu voleli prvog svoga obrazovanoga sultana, Mahmuda I, koji so jedva pojavio polovinom XVIII veka. Da se odupru svemu novom i drukčijem, Turci po pravilu nisu respektovali kontrole i naredbe ; i, lјudi bez korena, za svaki, kapris su išli u krajnost, odmetali se od sultana, proglašavali se nekakvim gospodarima opet bez korena i prava, tražili onu svoju dragu nezavisnost, nezavisnost u otkinutosti i lebdenju. Oblaci. Takvog bosanskog Turčina nimalo nije zanimalo opšte tursko stanje u Bosni, zvanični barometar turski u Bosni. Zanimao ga je samo svoj život, lebdeći i nerealan život u osnovi i kod najmoćnijeg turskog činovnika ili oficira u Bosni. Grabio je stoga da bude bogat ; da ne izgubi moć ili lukavstvo nad rajom ; trudio se da žalbe hrišćana koliko je kad bilo mogućno, i uvažava ; svim silama je negovao mir,. „lijepu tišinu". Nekadašnji divlјi ratnici, luda konjica koja je galopirala kao oluj, rasplinula se na široko, ulenjila. Prestali su Turci voleti napor i borbu ; gubili su bitke na moru i na suvu ; naučili se slušati Englesku i Francusku, sa njihovom saglasnošću nešto dobiti, po njihovu naređenju nešto otstupati. Naučili se, zajedno sa rajom, ne micati iz Bosne ! U tom uskom bosanskom životu donkihotstvo se držalo, bajka života se negovala, oko stvarnog se izmišlјalo nestvarno. Oblaci se držali inercijom, a pokreti njihovi, oblici, šare i boje njihove smatrale se životom. Među osmanliskim Don Kihotima u Bosni bilo je primeraka sjajnih pozom i frazom, zagonetnih volјama i običajima, zanimlјivih čudnim gospodstvom nasađenim na primitivnost, u čemu su bili i ostali učitelјi Bosancima. A iza svega toga fantastična pozadina, Stambul padišahov, iluzija zlatan san svih Turaka, svih poturčenjaka i svih hrišćana. Ti Don Kihoti bosanski, sa melanholičnom Bosnom oko sebe, sa dragim Sarajevom u koji su uzidali senke i uzdahe svoje, avanture i tragedije svoje, sa Romanijom koja je studena i puna debelih magli usred leta, sa sfingom Stambula i velikog vezira tamo negde na moru, sa životom od oblaka — ti Don Kihoti su bili ponekad pravi vitezi, pravi mudraci, pravi talenti kratkog i slatkog života, ali srećni nisu bili. U Bosni sreća nema korena ; i nekako je sigurno svedočanstvo o poetskoj moći u primitivnim dušama Turaka, to, što su takvu Bosnu do bola voleli. Poezija melanholije zamenjivala je sreću. I na tome se sretoše Bosanci i Turci ; Sevdah i dert se javiše kao zajednički plod njihovih tajanstvenih života u jednom nezdravom i tužnom vremenu, i ostadoše u Bosni kao zakonito nasleđe umetnosti bosanskoj. Kod umnih Turaka je nemanje sreće rađalo refleksije, tanana posmatranja, rezignacije gospodstva i tihih duša. Kod osećajnih i seksualnih Turaka se rađala iz nemanja sreće tuga, strasti, žal za nečim neimenovanim, što se govorilo da je „žal za mladost", kako peva naš svet na periferiji nekadašnje Turske. A sva Bosna, priroda i čovek i jezik i pesma, iluzije je pothranjivala a tugu negovala. Gusta, zamršena šumom i neprohodom, nečitka i ponosito svoja, a opet nežna i razdražlјiva vodama svojim, Bosna se večito nesigurnom i opreznom Turčinu činila kao zemlјa sakrivanja, zemlјa neke čudesne nezavisnosti koja se i na pritisnutoj raji jasno videla. Bosna ćuti, Bosna trpi, Bosna se turči, Bosna izumire — ali nešto slobodno i nečitko pišu njeni klanci i reke, njen primitivan život kojem ništa i ne treba kad ništa nema, i njen čovek pod čijim se ritama krije tradicija carstva, tradicija vizantisko-hrišćanska, tradicija kulture rimske. I zato i Don Kihot Bosanac imaše svojih velikih snova, snaga, volјa. I imaše pomagača u tom na sve strane zemlјe svoje. Drina je mahnita od nezavisnosti, i ništa joj ne mogu ni turski mostovi, ni padišah. Od Višegrada do nekog sela je pedalј razdalјine kroz vazduh, ali to su dva sveta, pešači odonud amo samati čovek bez stoke deset sata preko planinskih gudura i bespuća, i tu ništa ne mogu ni kapetan ni sultan. Ne mogu videti nevidlјivo, ne mogu naći Bosanca koji je odlutao ni sa vrh džamije, ni na najbolјem konju. A razgovor Bosanca je nezaboravan, pun nekih izmišlјenih stvari, razgovor bez sadašnjice. Tim Kosovskim Don Kihotima takođe ništa ne mogu ni sultan ni kajmakam. Nešto klizi, beži, svetluca, i opet beži, po turskoj Bosni na obadve strane, na turskoj i na bosanskoj. Primitivnost i Bosanaca i Turaka išla je do grozote i do poezije. Nigde okvira, nigde stida po zakonu i vaspitanju. Ali dok sirovosti žive životinjski, duše polako boluju i umiru, i spremaju darove pesnicima i umetnicima. Na primitivnosti se nađoše Turci i Bosanci ali se ne razumeše dobro. Vera Turčinova je razumna, jasna i zemalјska, a vera hrišćaninova krilata, nejasna i nebeska. „Mesite mrak hilјadu godina", reče proniklјivi Turčin hrišćanskom fratru, u priči Iva Andrića. Pa se posle malo bolјe razumedoše : kroz slične strasti i pustu glad čula se razumedoše deca Istoka. Raspojasati se i razmeračiti — jedna bosanska i jedna turska reč, i običaj, to dvoje možda otpoče graditi i sevdalinku, i onaj čudesni bosanski jezik sav od slika i boja i mekanog uzdisanja, neverovatni jezik buduće umetnosti u koji su dva nesrećna i lebdeća naroda metnuli što su najstrasnije i najbolnije umeli reći. Iz raspojasanog meraka niknu bosansko-turski rahatluk, nemar, i lenost. U toj lenosti beše mnogo tužnog umora. Bosanac se umarao od pritiska, a Turčin od egzistencije nikada jasne. Od zamora je dolazilo ćutanje, sedenje i pušenje i pijenje kava, na divnom mestu lepote prirodne, jer lepa priroda ne da zaboraviti tugu, napominje čoveku da je prolazan, i da će tužan i želјan umreti. Sa sedenjem i pušenjem je došlo snivanje ; pričanje što lepših laži i uteha; dakle se polagano primicala umetnost. Dolazilo je tursko pevušenje bez sluha, razgovor čoveka sa samim sobom. I bosansko pevanje, slavenski dar grudi i grla što ne greše. Pa je došla svirka ; a svirka je vukla u šumu, do izvora, pod prozore devojačke. A devojački prozori su lude stanice strasti, gde se ne razlikuje više ko klanja, a ko se krsti. Polјupci, zaklinjanja, begstva, mrak, nož — poezija turska i bosanska. Tako je rasla jedna romantika tužna i besna, jer je sve uvek ostajalo u neizvesnosti i Turčinu i Bosancu. A kad se Turci naposletku izgubiše, dođe teški žal za „tursko", i sevdah, dert, akšam i smrt ostadoše u bosanskoj umetnosti lepota „turska". Tipovi donkihotstva, tipovi gospodskih rezignacija, tipovi meraklija, tipovi orientalne mudrosti, sve to ostade u Bosni „tursko" do današnjega dana i današnjeg umetničkog osećanja. Duše gospodara i raje dođoše do jednog dubokog, čovečnog sporazumevanja. Turci u Bosni, Bosanac u turskom vaktu, ne učiniše ništa dobro ni za Osmanlisko carstvo ni za hrišćansku Bosnu, ali rodiše poeziju od koje velikim delom živi sva umetnost bosanska, značajna sjajnom pričom, značajna nedostižnim jezikom. Sultanove naredbe i bogomolјe i groblјa rastavlјahu Turke i Bosance, ali ih sastavlјahu, potajno, poezija jada i poezija peisaža bosanskog koji je sastavlјen od samoća i dalјina od nemuštih jezika voda. Bosna je dražila sensualne Turke ; a razmekšavala i prerađivala Turčina čoveka bez korena i bez otadžbine, U Bosni su Turci, stoga, bili i najgori i najbolјi, najokrutniji i najmilostiviji, gospodari i potajni drugovi hrišćana. Okrutnim ponašanjem jačali su onaj tip bosanskog muškarca koji su i nehotice zapoštovali ; a u tajne Orienta vukli su bosansku mladu ženu koju su znali ludo voleti i kroz tragedije i zločine. Razmekšanošću pak, i dražju orientalne fraze mamili su hrišćane u islam, i hrišćanke u hareme. Obratno, Bosanac je snivao o turskoj ženi, beloj i zamotanoj i šećerom hranjenoj ; i maštao o čudesima po turskim kulama i iza uvek zatvorenih visokih zidova koje nije mogao nikada preći. Eto, tim putevima, začetak „turskog" u mašti i priči bosanskog pripovedača. U smislu morala i lјudskih odnosa, osvajači su došli pod uticaj rajetinskog muškinja; u smislu znanja šta je moć oblika, boje, dokolice, i donkihotstva u službi estetike i lepote, Bosanci su došli pod uticaj turskoga adeta. Eto, tim putevima začetak „turskog" u bosanskoj umetnosti. Ljudi se počeli dopunjavati, razumeti, i trebati jedno drugom. Ali je sve opet delio nož nepoverenja i tajne sa obadve strane. Otuda skrivena poezija na obadve strane ; poezija zavisti, poezija nerazumevanja i mržnje, ali poezija. Takvi stvarni odnosi izrodili su niz maštavih odnosa; a maštavi odnosi su kidali živce i pothranjivali čežnje ; a sve je vuklo u umetničke prerade iskustava ako su naišli umetnici. Ko je koga umeo bolјe potpaziti, i prozreti mu tajne, to je danas, i već odavno, jasno. Mi imamo „tursku" književnost od velike vrednosti. Naš svet u Bosni i Hercegovnni, vidi se to po dokumentima i po tradiciji, morao je davno, odmah, početi sa prerađivanjem iskustava predanja, legendi. Jer su ogromna blaga koja današnji daroviti pisci Bosne izvlače iz turske prošlosti, pretvaraju u vanredne tipove, u poeziju i tragediju života tursko-bosanskih. Možda će nekada i nešto „bosansko" isplivati na površinu u turskoj modernoj i umetničkoj priči. Kao što je poznato, Turska je tek od dvadesetak godina počela sve ispočetka, od Male Azije, azbuke, uređenja države, i stvaranja otadžbine na rođenom tlu. Zasad, možemo slobodno reći mi, a verovatno bi pred sjajnom bosanskom pričom kapitulirali i Turci, možemo reći da su daroviti bosanski i hercegovački pripovedači, od Svetozara Ćorovića do Iva Andrića, i najveći savremeni „turski" pisci.