Navršava se četvrt stoleća kako je nestalo, bez traga i glasa, jednog od plejade „Mlade Bosne", pesnika i novinara Jove Varagića - Sarajlije. Iščezao je nečujno isto onako kao i Đorđo Lazarević i obojici se ni do danas nezna za grobove. Krajnje je već vreme da se zapiše sve što se zna o ovom slavnom omladinskom pokolenju, koje je doista za pesmu stvoreno, pa i o Jovi Varagiću i da se na taj način spase to za potomstvo i istoriju. Sačuvano je jedno pismo Varagićevo iz vremena bosanske aneksione krize iz koga se vidi da je imao i socioloških zapažanja. To pismo donosimo od reči do reči. A da se može da razume njegov sadržaj, potrebno je prethodno doneti nekoliko podataka iz Varagićeva života i rada. Jovo Varagić rodio se u Sarajevu, čini mi se 1888 god. Starina je njegove porodice od reke Ibra, iz stare Raške, gde ima celo selo pod imenom „Varage". Varagići slave Sv. Savu kao svoje nasledno porodično krsno ime. Upisao se u sarajevsku gimnaziju 1899 g. Bio je malen i debeo i teško pokretlјiv. Stanovao je, čini mi se, u Čejdžik-ulici, onde gde je danas Direkcija pošta. Ostala mi je u trajnom sećanju slika kako, teško nakrivlјen, nosi veći đugum vode sa česme. Đaci su ga svi zvali „Ćaćo" iz ovoga razloga : Kad je na času gimnastike trebalo da se izvede jedna gimnastička vežba na spravi zvanoj „rek", Varagić nije mogao. Nato će tadanji profesor gimnastike Dimitrije Matejić ovo da rekne : „Hm, ćaćo jedan !" Tada je bio stari gimnazijski podvornik Ivan Maričić koji je nosio bradu „kajzerbart" poput starih Graničara, odanih caru austriskom. Svi su ga i đaci i profesori, jer je bio najstariji u gimnaziskoj zgradi, zvali „Ćaćo" i on je, videlo se, uživao što ga tako zovu. Ta se prispoda profesora Matejića za Varagića, u smislu „starmali" dopala toliko svima đacima da su ga svi počeli da zovu „Ćaćo". Izgleda da je voleo taj nadimak kad se tako i u pismu potpisivao. Bio je odličan đak, među prvima, imao urođene otmenosti, vazda dobroćudan i blago se smešio. Imao je vedrog humora, ali nikada ironije i zajedlјive satire a kamo li sarkazma. Zbog toga su ga svi đaci voleli a s onima koji su posle svršenog šestog razreda otišli u bogosloviju, održavao je i dalјe veze. Maturirao je 1907 god. Počeo je rano da piše pesme koje su se toliko dopadale Skerliću da ih je sbjavlјivao u „Srpskom književnom glasniku". Isticao se u radu tajnih đačkih udruženja i često se viđao sa Vladimirom Gaćinovićem da se nešto dogovaraju. Jednog đaka bogoslovije koji je držao predavanje ,,O zemlјoradničkim zadrugama" pozvao je da isto predavanje održi i na tajnom đačkom sastanku na Kovačima. Tome đaku i pisao je pismo koje glasi : Vlasenice 14. X. 1903. Dragi Mile, Nisam mogao ispuniti obećanja, da ti dođem u bogosloviju, jer sam onaj dan otputovao. Sad živim u Vlasenici i, da se tako izrazim, samo vegetiram. Nemam stalna zanimanja, a ni knjiga da šta čitam. Inače sam dobro. Malo sam se uzbunio radi ovih zadnjih događaja, te ću još malo čekati, da li ću i ja „onam' onamo". Meni se sve čini da će tako biti. Možda se čudiš, da ne čitaš mojih priloga u Glasniku. Otkako sam otišao iz Beograda 8 avgusta nisam se još pera prihvatio, osim što kome pišem pismo. Ja to i volim, da se malo odmorim i priberem, a i sam držim, da sam suviše pohitao sa štampanjem. Šta radiš ti ? O čemu se sad baviš ? Da li šta radite u bogosloviji zajedno. Otkako sam vidio, kako su srbijanski đaci spremni, ja moram da se uvijek žalim na našu nehatnost i nemar uvjeren da poluinteligencija škodi više, nego što koristi ? A mi smo svi uz malo, malo iznimaka svi poluinteligencija. Nije to pretjerana tvrdnja — to ja vidim najbolјe na sebi, a mogao sam to konstatovati i u Beogradu, jer sam bio na zgodnom mjestu. Bio sam praktikant u „Narodnoj Biblioteci", gdje đaci najviše dolaze. Možeš li ti vjerovati — da tamo ćaci iz VI i VII razreda gimnazije čitaju franceske knjige bez rječnika ? Koliko su god tamo čitali đaci srpske, toliko su i franceske, a u manjoj mjeri, ali opet za moje shvatanje i mnogo, njemačke i ruske knjige. To je samo po spremi u jezicima. Ali tek sam se morao čuditi, kad sam gledao izbor čitanja. To bi ti samo mogao pričati, jer mi je prostor premalen. Tu ti je bila zastuplјena i sociologija i prirodne nauke u svim potankostima, istorija i lijepa književnost i uopće sve grane. Ja znam i priznajem to, da mi nemamo sredstava i prilike, koliko oni, ali opet mi ne može niko izbiti iz glave, da bi mogli i morali mnogo, mnogo više raditi. Ja se mnogo zabrblјao, ali se nadam, da ćeš se i ti u mnogom sa mnom složiti, a već da ćeš mi brzo i dosta odgovoriti, i ne sumnjam. Pozdravi Bobara Dušana, Krpića, Grbića i sve ostale i reci im neka mi pišu. Moja adresa samo : Vlasenica Bosna. Pozdravlјa te tvoj Ćaćo Ovome pismu treba komentar da se može da razume njegov sadržaj. Jedno vreme bio je u Narodnoj Biblioteci u Beogradu kao praktikant, čini mi se na zauzimanje Skerlićevo koji je od Varagićeva pesničkog dara mnogo očekivao. Varagić je tačno uočio dve osobine tadanjih beogradskih đaka, ozbilјno shvatanje života i spremanje za njega odabranom ozbilјnom lektirom, a onda i retku vrednoću. Ta su Varagićeva sociološka opažanja o tadanjoj đačkoj čitalačkoj publici značajna. To je ta slavna đačka generacija koja je čuda od heroizma činila u balkanskom i svetskom ratu 1912—1918 godine. I sarajevska đačka omladina čitala je tada mnogo, ali nije imala toliki izbor dobrih knjiga, jer tada još nije bilo „Prosvetine biblioteke". Iz Varagićevog isticanja šta sve beogradski đaci čitaju, jasno izbija prosvetitelјska težnja da vaspitno utiče da se što više, i to probrano, čita. Varagića je zatekao rat 1914 god. u uredništvu ,,Srpske Riječi". Nјegov je lik oživeo Bora Jevtić u svojoj drami „Obećana zemlјa". Trebalo bi sve pesme Varagićeve štampati u jednoj svesci. Još živi njegovi drugovi trebali bi da iznesu sve što znaju iz njegova života i rada. Možda koji od njegovih drugova iz „Srpske Riječi" zna i članke koje je pisao, iako se nije potpisivao.