Kao god Karađorđe tako je i knez Miloš za vreme svoje i prve (1815—1839) i druge (1859—1860) vlade stalno mislio i na oslobođenje Srba izvan Srbije od turske vlasti. U toj svojoj nacionalnoj politici Miloš je bio naročito agresivan i revolucionaran kad je došao drugi put na vladu. Odmah je preduzeo korake u Carigradu da se Turci isele iz nekih mesta u Srbiji u kojima su još stanovali. Hteo je, na prvom mestu, da Srbiju sasvim očisti od Turaka. Ali isto tako nije ni malo zapostavio rad na nacionalnom polјu u zapadnoj Bugarskoj, a naročito u Bosni i Hercegovini. Veliki broj uglednih lјudi iz ove dve pokrajine dolazio je tada u Beograd da se sa knezom Milošem i njegovom vladom posavetuje o dalјoj sudbini srpskog naroda u ovim pokrajinama. A glavna želјa bila im je da se Bosna i Hercegovina oslobode i ujedine sa Srbijom. U tome cilјu tražila su se razna obaveštenja od pojedinaca o tamošnjim prilikama i lјudima, i pribirali se svi podaci koji mogu ma čime poslužili pri izradi plana o oslobođenju ovih dveju pokrajina. Iz ovoga doba sačuvalo nam se i nekoliko planova na koji bi se način Bosna i Hercegovina najlakše mogle osloboditi od Turaka i ujediniti sa Srbijom. Pisala su ih razna lica, često nepoznata. Ti planovi nalaze se u privatnim ili državnim arhivama kod nas, a o njima ima pomena i u nekim dokumentima koja se čuvaju po stranim arhivama. Ovoga puta iznećemo sadržinu takvog jednog plana koji se odnosi specijalno na Bosnu, a pisan je jula 1860 godine, od nepoznatog lica. No sudeći po sadržini nesumnjivo ga je pisao neki srbin, domorodac iz Bosne. Plan se nalazi u državnoj arhivi u Beogradu. Po tom planu „oslobođenje Bosne od Turaka moguće je samo na dva načina: ustankom samog naroda, ili pomoću strane koje države". Za prvi način se kaže da je nemoguć zbog toga što narod nema svojih vođa i oružja i što je podelјen na tri vere, pa kod nekih „nema svjesti narodnosti svoje koja bi oštru razliku te vere zagladila i za opšti cilј oslobođenja riješila." Oslobođenje uz pomoć drugog naroda (države), a naročito srpskog (Srbije) biće sigurnije. To pomaganje treba na bude u početku tajno zbog toga što će na taj način oslobođenje stati i manje krvi i manje novaca i moglo bi se brže izvršiti nego kad bi se radilo javno. „Ako naprimer Srbija uzhte odma javno na Bosnu da napadne i silom je oružja svoje vojske otima, treba joj najpre da se sa velikim novcem i sa ratnim materijalom spremi, pa onda — osim toga — da čeka na vreme u političkom smotreniju za to zgodno. Treba da ima jedan a može biti i nekoliko milijuna dukata cesarski u gotovu novcu, 25.000 regularnih o toliko a može biti i više neregularnih vojnika, pa najgore sa jednom polovinom da zasedne svoje ostale granice, a sa drugom polovinom na Bosnu napadne i još k tome Crnu Goru i Grčku na zajedničku radnju pozove." ,,Za ove je žertve Srbija sa svim nepripravna, to se od nje sada ni zahtevati ne može. Ako nam se pak tajno (sa četovanjem) pomogne i na to 25.000 cesarskih dukata žrtvuje trećeg meseca može se sa uspehom podpiriti opšti ustanak i zatim samo za mesec dana sva Bosna osloboditi. Evo kako: Jedan momak da prenese dugu pušku, 200 dukata sa drugim nužnim sitnicama (po iskustvu sa dosad prebačenim četnicima) koštaće 5 dukata cesarskih. Sa 25.000 dukata iz Slavonije, Hrvatske i Dalmacije preturićemo 5.000 pušaka na izbor četnika. Pored ovih odmetnuće se u samoj Bosni najmanje 10.0000 momaka, a naročito iz Krajine, Derventske nahije i Starog Vlaha gdeno narod preko polovine ima skrivena oružja i džebane. Naposletku pak osim svega ovoga kad ovi 15.000 momaka u veliko dejstvovati otpočnu, koje iz Austrije, koje iz Crne Gore i Srbije za ratom žudeći dobrovolјaca slećiće se najmanje 5.000, to su svega 20.000 momaka." Kad ovih dvadeset hilјada momaka zauzmu klance i šume zatvoriće se sva Bosna i Turci će se s porodicama zbiti u gradove. Oni neće biti u mogućnosti da sa carskom vojskom gone ove leteće čete, a i ako bi to hteli učiniti stalo bi ih mnogo krvi, dok bi se četnici sa zaplenjenim oružjem, municijom i novcem još više snabdeli i naoružali nove čete. Ceo prvobitni trošak oko opreme četa i pripremanja i izvođenja ustanka ne bi izneo više od 100.000 dukata, a Srbija „samo sa nekoliko regularni vojnika, iskusni oficira i glavnokomandujućim vojskovođom treba da pritekne u pomoć i upravu nad našim oružanim četama preduzme i napred povede. Kad se sva Bosna četnicima zauzme i Turci u gradove s familijama steraju, kad se glavni tesnac između Srbije i Crne Gore našom vojskom zauzme i dobro utvrdi, nije li onda izvesna naša pobeda?! I neće li se onda Turci pri našem blagodarnom postupanju gomilama i bez krvi predavati"? U ovom planu se na prvom mestu mislilo na pomoć iz Srbije, ali ako ona ne bi, ma iz kojih razloga, bila u mogućnosti da tu pomoć pruži, pomišlјalo se i na obraćanje drugim državama, i to najpre pravoslavnim, Rusiji i Grčkoj, pa tek ako se kod njih ne uspe, Austriji. Stoga se u planu i kaže: ,,Naše staranje treba da bude da u kojoj državi nađemo pomoć od 100.000 dukata i to 25.000 za pomoć četama, a ostali kusur za nabavku materijala i oružja za opšti ustanak i za lјude koji će nam opštim ustankom rukovoditi. Ako kod Srbije, Rusije (Crna Gora znamo da nema) i Grčke poželјenu pomoć ne nađemo, tražiti je treba u Austriji". Ustankom će upravlјati glavno „Upravitelјstvo" koje će se starati da čete prikuplјa i da ih šalјe na određeno mesto, biraće lјude poverlјive za izvršenje važnih i nužnih poslova, „vešte za nabavku oružja i baruta, smele i odvažne za prenos nužnih upustava i naredbi četnim starešinama i od njih da donose izveštaje Upravitelјstvu." Upravitelјstvo će sve to raditi tajno i po napred načinjenom planu. Sastav četa bi bio ovakav: jedna četa trebala bi da bude sastavlјena od 10 momaka i njome bi upravlјao desetar. Deset takvih četa sastavlјale bi „sotniju" kojom bi upravlјao sotnik. Pet sotnija činile bi družinu (kapetaniju) sa kapetanom kao starešinom. Dve kapetanije sastavlјale bi „tisušću" kojom bi upravlјao „tisješnik". Pet tisješnika sačilјavali bi serdariju sa serdarom na čelu, a tri serdarije vojvodinu sa vojvodom na čelu. Za opšti ustanak pravitelјstvo bi naimenovalo vojvodu i serdare i to jednog serdara za Posavinu, drugog za Derventu, trećeg za Krajinu, četvrtog za Sarajevsku nahiju i petog za Stari Vlah. Isto tako pravitelјstvo bi, neposredno ili po preporuci serdara, postavilo tisješnike i kapetane. Satnike bi postavio serdar a desetare tisješnik. U slučaju da tisješnik ne bude odmah imenovan, kapetan će sam postaviti i satnike i desetare. Kad jedan kapetan sastavi deset četa postaviće im starešine i sve ih zakleti „na vernost, poslušnost i na pregorevanje svoga života za oslobođenje otačestva". Zatim se u planu opširno govori o odnosima nižih starešina prema višim, o rasporedu četa i o dužnostima i zadatku i starešina i četnika. U planu se naročito preporučuje poslušnost i pokoravanje nižih starijima". Svaki četnik i svaka četa povinovaće se svojim starijima bezuslovno i izvršivati ono što im se zapovedi; koji od četnika ovo ne učini biće kažnjen". Četnicima se preporučuje ispravnost, uzdržlјivost, lepo postupanje sa narodom, naročito ženama i decom. Pa i prema samim protivnicima četnik ne sme biti nagao i prek. Četniku se izrekom naređuje da „putnika i trgovca ne sme ubiti" ali mu može barut i oružje oduzeti i predati svome stlrešini, koji će to sve poslati serdaru." Nikaki četnik neka se ne usudi ubiti onoga koji mu se preda, ma to bio najveći zlikovac, takvoga treba sprovesti satniku. Koji se od četnika ovoj tačci ne povinuje da bude ubijen, jer on nije junak, nije pravi pobornik za spasenje otačestva, to je kukavica koji svoje junaštvo na bezoružanima pokazuje. Pravi junak ubija i ruši samo na bojnom polјu, gdi no se junački mejdan deli. Junaku ne dolikuje da ubija slabe starce, bolesne, žene i djecu, koji od četnika ovo učini bez zapovesti, neka odmah bude strelјan. Za vreme boja nije slobodno plјačkati niti sa mrtvaca što skidati, onda se treba samo boriti k starati da se neprijatelј pobedi, koji od četnika ovo ne posluša neka bude strelјan". Naročito se u planu ističe da svima četnicima bude prva i najsvetija dužnost da u „Turke selјake i ostale sve na miru koji su i poznati kao pošteni Turci, ne samo nipošto ne diraju ih, već svakog takvog lepo predusretaju i dokazuju im da se oni u čete nisu odmetnuli ni zašto drugo, nego što ne mogu od aga, begova i proči zulumćara da žive, što neće desetinu da plaćaju i što oće, da po samoj želјi carskoj, budu u ravnom pravu sa Turcima i pr. Tako isto i rimokatolike da ovi dužni budu najlјubaznije predusretati i s njima kao s braćom u lјubavi živeti, neobzirući se ni malo na razliku vere". A dužnost svakog starešine je da kod naroda „hristijanskog i turskog" u poverenom mu okružju zadobije lјubav i poverenje. Međutim sve nasilnike turske „njihove bulјubaše, pandure, ulizice, sve one knezove, popove, fratre i selјake bez razlike verozakoni, koji su se izdajstvom ma kad odlikovali, utamanjuju ili kazne gde god koga stignu. No to utamanjivanje ili kazna ne sme biti skotno mučenje, nego batine, novčana kazna i smrt iz pušaka". Sve Turke koji se budu predali pojedinačno ili u masi starešine će razoružati i dopustiti im „ispod ruke" da beže u Srbiju ili Austriju, „kao mesta u kojima će oni bezopasni biti za narodnu stvar". Svaki starešina dužan je starati se „da na najlepši način i lјubaznim rečima privoli što više rimokatolika" da se pridruže srpskim četama, a isto tako može u četnike primiti i selјake muslimane za koje uverenja ima da će iz ličnog interesa, da bi pobolјšali svoj položaj, podržavati stvar ustanika i za nju se boriti. Pošto svih pet delova Bosne : Posavina, Derventska i Sarajevska nahija, Krajina i Stari Vlah dobiju svoja upravitelјstva, izdati serdarima zapovest da jednog istog dana „listom podignu narod" na bunu. A srpska vlada, sa čijom je materijalnom pomoću ustanak trebalo organizovati i podići, odrediće odmah jednoga svog iskusnog i poštenog čoveka za glavnokomandujućeg „sve naše vojske", 5 lica za vojvode, i potrebne oficire iskusne u građenju šančeva i „zaposeđivanje gradova". Kao što se iz izloženog sadržaja vidi, ovaj plan je sastavlјen vrlo obazrivo, sa puno nacionalne širokogrudosti i verske tolerancije koju su Srbi uvek i svuda u prošlosti pokazivali a i u sadašnjosti pokazuju. Nijedan valјda narod nije kao srpski bio više mučen, proganjan i zlostavlјan zbog svoje narodnosti i svoje vere. Ali isto tako ni jedan drugi narod nije kao srpski praštao nanete mu uvrede, učinjene nepravde, poštovao tuđu narodnost i drugu versku pripadnost, dajući za to najbolјi dokaz svojom klasičnom izrekom : „Brat je mio koje vere bio". Takvim pogledima i čovečanskim nazorima zadahnut je ne samo sastavlјač ovoga plana, već i ceo srpski narod kako u Bosni tako i u ostalim pokrajinama u kojima je nastanjen.