Vođa kroz Etnografski muzej u Sarajevu

GLASNIK ZEMALJSKOG MUZEJA,

Vođa kroz Etnografski muzej u Sarajevu

Autori: Milan Karanović

UVOD Pod imenom »Zemaljski muzej Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu« podra zumeva se ne jedan muzej nego 7 muzeja. Oni su smešteni u grupi paviljonskih zgrada, za muzej naročito izgrađenih, i sačinjavaju simetričnu i harmonizovanu građevnu celinu oko Botaničke bašte. Svi takvi muzeji u Beogradu i Zagrebu su odvojeni u zasebnim zgradama sa posebnim upravama dok su u Sarajevu ti svi muzeji pod jednom upravom, a vode se samo kao posebna odelenja sa kustosima kao šefovima odelenja. U jednom od paviljona (sl. 1) toga muzejskog zdanja, na istočnoj strani, je Etnografski muzej za teritoriju Bosne i Hercegovine sa granicama Berlinskog kongresa 1878 g. i vodi se kao: »Etnografsko odelenje Zemaljskog muzeja u Sarajevu« sa kustosom kao šefom. Taj muzej najradije posećuju i turisti i najširi slojevi narodni. Etnografski objekti sabirani su su od osnutka muzeja 1888 g., pa su se mogli stručno muzejski da rasporede istom onda, kad su sagrađene posebne zgrade, a to je bilo neposredno pred sami rat. Zgrada Etnografskog odelenja muzeja ima ove prostorije: dve velike sale, predvorje, divanhanu, deveg soba i kancelariju za kustosa sa predsobljem. PRVA SALA Prva sala je na ulazu desno (br. 3, sl. 2). U toj sali su tri velika ormara, na kojima su stakla sa tri strane, pet manjih ormara sa staklima na dve strane, jedan stakleni veliki sanduk, dva manja staklena ormara. Pored toga je jedan reljef pod staklom. Po zidovima su turske zastave a među njima i jedna zastava Vojvode Petra Mrkonjića iz Bosanske Krajine. Po zidovima su ćilimi koji se razlikuju, prema veličini i upotrebi, na ćilime (neće male za prostiranje po sobama); serdžade (manje, kitnjasto izrađene, na kojima muslimani pri molitvi klanjaju) makate i druge uske komade kojima se zastiru minderluci, mesta izdignuta uza zid za sedenje. Starinsko oružje Na ulazu u prvu salu nalazi se uz severnu zidnu stranu veliki ormar broj XXI. U ovom ormaru je izloženo starinsko oružje kakvo je zatekla austrijska okupacija u Bosni 1878 g. Tu sue u prvom redu puške koje se zovu: šišana,štuc,čibuklija,karanfilka,roga,rašak,džeferdar i karabin. Zbog ograničenog prostora opisaćemo ih u najkraćim potezima: NAPOMENA: Opis pušaka dostupan u PDFu Na ormaru su čuture za piće i vodu i tikve za vodu. Iznad ormara je velika turska zastava s arapskim natpisom. Pod matpisom je »Zulfikar« sablja Alijina. Alija je bio zet Muhamedov i četvrti halifa. Prema ormaru, u kom su duge puške, jeste ormar XXII koji se sastoji od severne i južne strane pod staklom (jedna strana okrenuta severu, a druga jugu). Prema severnoj strani su dole male puške, a gore noževi. Male puške se zovu: danickinja, venedig, lazarinka, lisanka, ledenjača, slivanka, zlatka, skadarka, merdžankinja, okrit, mali garubin, ra šak zapašnjak, šišana zapašnjača i samokres. NAPOMENA: Opis pušaka dostupan u PDFu Iznad malih pušaka su noževi. Razlikuju se i zovu: dugi nož »crnopasac« (broj 1), »bjelopasac« (broj 2), pala, mač, kama i agfa. Općenito se zovu »hancari«, a u Hercegovini i Crnoj Gori zovu ih »jatagani«. Pala (br. 3) je dugi nož sa oblim drškom od srebra. Mač (br. 4) je prav i s obje strane oštar, držak mu je od srebra sa životinjskom glavom na vrhu. Ima malih noževa koji su se najviše izrađivali u našim krajevima: u Foči, Sarajevu, Bugojnu, Gornjem Vakufu i u Livnu. Kama (br. 5) i agfa (br.6) su orijentalsko oružje većinom čerkeskog porekla. U uglu između severne i zapadne strane je sprava za pletenje užeta (makare) i puška potajnica. Do njih je presa »torkula« za ceđenje jabuka i krušaka, a iznad toga kuburluci za male puške sa kapcima od zelene čohe i resama. Do ove je sprave model »Nandbrech-maschine«. Uz njega su u ćošku »falaci« za škopljenje (kastriranje) junaca. Nadalje je gvozdena vojna kasa Princa Evgena Savojskog s vojne na Bosnu iz godine 1697, upotrebljavana kasnije kao turska poštanska kasa u Bosan. Brodu, s devet brava koje je u isti mah otvarao jedan ključ. Na kasi je »kantar-terezija« t. j. stara vaga, udešena na oke (pre decimalne vage). Nad kasom je perzijski ćilim »makat« iz Perzije na kome je temeljna boja plava, a motivi su ružice. Nešto dalje od kase, uz zidni stup u uglu, nalaze se modeli poljoprivrednih sprava, koji se i danas održavaju u zabačenim krajevima. Tu su: kola drvenih kotača i osovina, plug sa kolicima, rudom i jarmom, koji vuče šest volova, zatim drljača (zubača, brnača), grablje, vile i kosište. (Tab. VIII). U ormaru br. XXII na južnoj strani: Sablje. To je vrlo staro orijentalno oružje, koje je s dolaskom Osmanlija došlo u naše krajeve. Najčuvenije su iz Damaska, a već 1556 g. spominje se u Sarajevu »Sabljarska čaršija«. Osim »dimiskinja« (iz naših narodnih pesama), postojale su i ove sablje, koje označuju mesto porekla, a to su: misirlija, adzemkinja, adžemovka (iz Adžema u Perziji), isfihanka (Isfihan grad u Perziji), samlijanka ili Šam-sablja, madžarka, alamanka, dermankinja, prekomorka i mletačkinja. Čemerlija (br. 1) je vrlo savijena sablja Smail-age Čengića, glavnog junaka iz Mažuranićevog eposa »Smrt Smail-age Čengića«.U donjem delu ormara su Nadžaci. To je oružje istočnog porekla, slično čekićima, a pravljeno od čelika i gvožđa i obično srmom navezeno. Drveni »sap« (držak, je katkada šiven u kožu i ređe srebrom okovan. Nadžaci su noževi poput buzdovana o »unkšu« (jabuci na sedlu). U ovome ormaru su gore: Model planinske seoske kuće iz okoline Sarajeva,stari sat, model krečane za žeženje kreč i model za paljenje ugljena od drvta. Pored toga je model »tenešira« na kome se mrtvac pere (u muslimana), a na teneširu« se nalazi (1) model muslimanskog muškog gabuta (mrtvačkog sanduka), koji se ne kopa sa mrtvacem, i (2) model muslimanskog ženskog tabuta, koji se kopa sa mrtvacem. Kod stupa u zidu zapadne strane je neliki »bardak« za sirće (zemljana posuda). Iza njega su »kuburluci«, koji vise konju o »sapima« i u njima su male puške. Uz »bardak« su »krplje« u kojim seljaci hodaju po snegu. U drugom su ćošku stupa »bisage« od kože, stari sat od drvenica od sedla. Dalje su na zidu zapadne strane tabla XXIII sa kolekcijom preslica (sl. IX 1) rezbarski izrađenih iz okoline Bosanskog Petrovca. Nad tablom br.2 je ćilim »serdžada« (iz Serabenda Perzija) u koje je temeljna boja crvena, a motiv su »tikvice«. Ormar br. XXVII. Na strani ormara prema zapadu u donjem delu su »balte«. To je neka vrst »nadžaka« (ručnog oružja) u formi običnih »sjekira« koje su se upotrebl.avale za sečenje »pancir -košulja«. One su od čelika i navezene srebrom, a katkada i zlatom. Široke forme »sjekira« imaju oblik arapski. Nalaze se isklesane na najstarijim nadgrobnim muslimanskim kamenovima (»nišanima«). Uža forma sa zlatom vezenim ornamentom i »jazijom« (pismom) sigurno je perzijskog porekla. I »balte« se veša ju konju o »sapima«. Iznad toga su »dalbasi«. To je turski vojnički instrumenat, koji odgovara današnjem dobošu. Iznad ovih je niz ječermi sa tokama kojs nose po Severnoj Dalmaciji, Bosanskoj Kra.jini, a naročito u Hercegovini ljudi osrednjeg imovinskog stanja i društvenog položaja. Na zidu zapadne strane je Tabla XXIV na kojoj su muzički instrumenti (sl. IX 2). Tu su: gusle, saz tj. tambura sa više žica, šargija (sa manje žica), tamburica, bubanj, zurna i diple sa mešinom. Nad muzičkim instrumentima je kavkaska serdžada u koje je temeljna boja plava, a motivi geometriski. U ćošku (uglu) je pašinski tug, koji je nošen pred vojskom sa konjskim repom pri vrhu. Tug je označavao rang paše, zapovednika odreda vojske, kao na pr.: paša sa dva »tuga« odgovarao je divizijskom generalu, a sa tri »tuga« armijskom generalu. Do »tuga« je na zidu južne strane tabla XXV, na kojoj su koplja, a ispod njih su kajke, saonice za dečija klizanja (sanjkanja) iz Donje Doline na Savi od kojih su neke od konjskih kostiju da su kliskije. Iznad table sa kopljima i na njima »def« je ćilim »Širas« iz Perzije sa životinjskim »urnecima« (ukrasima). Dalje je na južnoj strani: Veliki ormar br. XXVI sa staklima sa tri strane. U njemu su smeštene privatne zbirke, dar pukovskog lekara dr-a Sigismunda Valerijana i dar Adalberta Angera, negdašnjeg šefa pravosudnog odelenja. Tu su lepi primerci starinskog oružja: 2 džeferdara, tančica, šišana, samokres, roga, handžar sa »kamzama« od slonove kosti, rašak, pećanka, sedeflija, čelepka (kojom su junaci u boju odlikovani za hrabrost), ledenjača, kantarčilo (mera za barut), nadžak, balta, enamluci, katije, japanska sablja sa vanredno lepom izradom od slonove kosti, preistorijski kelt i harbija. Dalje su 4 bensilaha (kožni pojas), iskićena kositrom. Na ormaru su jedna velika i dve manje čuture, a iznad njih je turska zastava. S druge strane ormara br. XXVII, prema istoku, u gornjem delu su toke (sl. 3) koje su nosili vojvode, serdari i hajdučke harambaše u Hercegovini. Ono su od srebra i ostatak su negdašnjih oklopa i panpijer-košulja. Nisu služile kao neki oklopi nego su imale ukrasno značenje. »Toke« sa sitnim pločama zovu čekme, a sa krupnim kabare. Po nar. pesmama zv. »toke i ilike« imadu srebrene kolutove i jabučipe (puceta). U donjem delu te strane ormara su: enamluci i katije. Enamluci su kutije od kože ili od srebra, u kojim su muslimanski ratnici nosili svete knjige (Kuran). Katije su srebrene kutije u kojima su ratnici nosili fišeke (metke). Uz kutije su i zejtinice za mazanje oružja da ne zahrđa. Na ovom ormaru su drveni delovi (»taslaci«) od tri sedla. Ormar br. XXVIII u kome je s obadve strane, i prema istoku i prema zapadu, konjska oprema, po narodnim pesmama zvani »konjski rahat«. Izrađena je od kože i mjedi i pozlaćena i posrebrena. U ćošku do velikog ormara je sarajevsko sedlo od kože, kod njega su uzenđije, a iznad toga kitnjast konjski pokrovac, zvani »haša«. Lednu vrstu zovu »pula- abahija« od barhudi čohe sa srebrenim pulama i »sačak od presuhana svilena »zeha« »tarčini« boje. Iznad toga je svileni »esnafski« (cehovski) barjak, koji je upotrebljavan i u ratne svrhe. Na prvom zidnom stupu prema jugu u okviru pod staklom haša stambolska, pozlaćena od crvene »saje« sa zlatnim »tepelunjskim« vezom. Iznad carigradske »haše« je u okviru bosanska haša, od višnjevih »talira«, izvezena žutim svetlim »zehom«, okolo loza, u ćoškovima »đulovi«, sačak od predene vune, sarajevski »terzijski« (krojački) vez.Iznad okvira sa »hašama« nalazi se zastava Vojvode Petra Mrkonjića iz krajiškog ustanka 1875 g. pod kojim je imenom tada bio Kralj Petar I četnički vojvoda. Da se može da vidi kompletirana konjska oprema, tu je kod stupa konj i konjanik, potpuno opremljeni. Konjanik pretstavlja jednog bega iz Foče, na ruci drži sokola s kojim ide u lov. Sve doskora je jedna begovska porodica (Uzeir-begovića) u Maglaju gojila sokolove za lov i sa ljubiteljima ovoga srednjevekovnog sporta priređivala kadkada lov sa sokolima. Na ormaru, u kom je konjska su drveni »taslaci« (delovi) od tri sedla. Ormar broj XXIX. Na strani prema zapadu dolje su predmeti iz kulta, a nešto dalje predmeti iz oblasti narodnog praznoverja. Prvo je posuda za jordansku vodu (br. 1) i posuda u obliku ribe (br.2), nadalje zapisi (br. 3), nađeni pod temeljom jedne kuće u Slatnici (srez Prozor). S jedne strane zapisano je ćirilicom bosanskog tipa nekoliko rečenica iz Jovanova Evanđelja, a s druge strane grčki tekst, pisan bosančicom ( Glasnik Zemaljskog muzeja I s. 100-102). Do posude za za jordansku vodu je putir (kalež br 4) nađen u grobu kod oltara crkve Voćenicu kod Bos. Petrovca. Dalje su katolički amuleti i zavetni darosm Sv. Gospi u Kreševu. Tu su krune za svete slike (dva komada br. 5) od srebra pozlaćena, a rad je kujundžije (zlatara) Kulijera u Fojnici god. 1806. Isti je majstor radio masku (br.6) za lice, pozlaćeno od srebra sa staklenim očima. Očali su sa očima od kamena, srebero dar vid i kutija za moći od srebra (br. 7), dva komada. Do njih su dva omota od papira za sv. moći (br.8) i tri srebrena kipića (br. 9), kolekcija katoličkih medalja (br.10). devet komada kutija za amulete (br.11), tripih krst fragmemat (br. 12), ikona od sedefa (br. 13). scena iz Hristova života nađena kod Stoca, dalje krst od šimšira (br. 14), okićen sedefom iz Sarajeva. Uz južnu zidnu stranu, odmah do uzenđija, su: prijeklad, a do njega demirlija, (sofra) na kojoj se jede. Do demirlije su neke kovačke sprave. Derviške stvari. — Uz zid i na zidu južne strane ove su derviške stvari: zarf (šiš) br.1, sprava kojom se služio derviški red; rufaija pri vežbama, zabadajući šiljak u prsa. Tu je i jedna vrsta derviškog koplja (br.2). Dalje se nalazi gvozdeni naslanjač (br. 3) na kojega se naslanjaju derviši kad se umore, jer se nisu smeli na meku predmetu odmarati. U okviru XXXII do naslonjača nalaze se na zidu pod prozorom u zatvorenom okviru komadi odela derviškog reda Begtaša koji je raširen u Albaniji. Janjičari su držali osnivača ovog reda svojim zaštitnikom, a međutim ih je narod držao odmetnicima. jer piju alcohol a naročito vino pri obavljanju molitava i obreda. Tu se na zidu nalazi limeni tas (br. 4) za sakupljanje milodara po gradu: ako je tas od kokosovog drveta zove se keškulj, na zidu se iz toga se nalazi teber (br. 5) oružje nalik na elebardu koju su derviši nosili na putovanju. Više derviških sprava nad prozorom nalazi se turska zastava. U o r m a r u br. XXIX na policama pod staklom su: kadionice (buhurdari), kaveni takum (suđe), mlini, posudice za fildžane, kutije za kavu i šećer i ibrici (posude za kavu). Dalje je tu đulevden, posuda za đulsiju (mirisavu vodu od ružice). Tu su »svijećnjaci« i »fenjeri« i mušemeli fenjeri (prozirna naprava da vetar nemože da trne sveću). Ozgo na ormaru je nargila (sprava za pušenje) i »svijećnjaci«. S druge strane ormara br. XXIX prema istoku je razno posuđe. Tu je srebrom vezena kutija, (br.1) koja služi za nakit, a kod nje je posuda za slatko (br.2); sve je domaći fitigranski rad kujundžija (zlatara) koji u Sarajevu i danas izrađuju iste stvari. Tu su takumi za čibuk od pravog ćilibara (jantara), cigaraluci razni. Tu je brijačko ogledalo (br. 3) na koje obrijani ogleda i metne novac za brijača. Tu su aršini, vaga za dunđere (drvodeljske majstore), razne vrste čibuka za pušenje i divit (pisaći pribor). O r m a r XXX — u ovom su ormaru svi predmeti duborezački (rezbarski) izrađeni od drveta, a to su: svirale (br.1) (dvojnice), ćurlika (br.2), diple (br. 3), vezene kutije (br. 4), lule (br. 5), slanica (br.6), i tasovi za vodu (br. 7). Iznad toga su na polici pod staklom: tasovi za vodu (br. 7), mijeh kujundžijski (sprava zlatarska), boca drvena bojadisana i kositrom pokovana, i više čutura za piće. Na gornjim policama su: ćase gravirane za jelo, mali bakreni kazan, posude za nošenje jela, posuđe za šećer, razni ibrici za kavu, i uopće varoško kuhinjsko posuđe. Gore na ormaru br. XXX su: testije s kaikom i čuture sa nosačem. Veliki ormar broj XXXI ima staklo na tri strane i on je uza zid južne strane. U uglu je sprava za pravljenje ostija kojim se katolici pričešćuju; iznad toga haša-abadi.ja (kitnjast konjski pokrovac), demirlida (sofra za jedenje), maša i prideklad (sprave za ognjište). U velikom ormaru razno kućno posuđe iz Azije, poklon Mehmedbega Kapetanovića-Ljubušaka, gradonačelnika sarajevskog. Tu je i sve kaveno i kuhinsko posuđe. Na ormaru su veliki ibrici od bakra i kalaisani, dva i pozlaćena sve bosanska izrada. Iznad ormara je turski esnafski (cehovski) barjak. U ćošku do velikog ormara je ćup, obložen kožom, bakreni lonac sa poklopcem i sprava za okretanje ražnja koga je gonila voda.Iznad toga je tabla XXXIV na kojoj su koplja (»mizdreci«), a iznad nje je serdžada iz Kule (Mala Azija), na kojoj je temelša boja crvena a motiv perzijski. Na istočnoj zidnoj strani je tabla br. XXXV na kojoj su tobolci (»vodijeri«) (sl. IX 1) iz Rame od drveta i duborezno (rezbarski) išarani. U njima kosci drže kvasilicu i brus (»belegiju«) za oštrenje kose.Iznad ove table je ćilim iz Perzije sa ljiljanima »Širas«. S druge strane ormara br. XXX prema istoku su rezbarski izrađeni predmeti iz Donjeg Unca u Bosanskoj Krajini. To su kutije za britvu i sapun, kašike, češljaica (za češljanje po leđima), raboš, na kojem nepismeni ljudi beleže svoje račune, i na koncu sprave za tucanje »lješnika«. Na istočnod strani zida, do table sa tobolcima (»vodijerima«) je tabla br. XXXVI na kojoj su 2 kosišta, 1 kosa i više preslica. Iznad njih je serdžada „Serabend“ na kojoj je temeljna boja crna a motiv životinje i cveće. U ćošku polustupa zidnog je taslak (drveni izrađeni deo) sedla, a uz sami zidni stup na jednom postamentu je veliki lonac za žrtve. U ovom loncu, bila je, prema narodnom verovanju, uzidana Žrtva, „kurban« u temelju mosta (»ćuprije“). Bez toga se, po narodnom verovanju nije mogla podići ćuprija. Po narodnim pesmama, u višegradskoj ćupriji na Drini, uzidani su brat i sestra, Stojan i Stojanka. Iznad žrtvenog lonca su na zidu crteži saračkih (kožarskih) alata i radova. U ćošak zidnog polustupa je veliki ćup za vodu ili za stanje »turšije« za zimu. Na istočnoj zidnoj strani, do samog ćoška je mala serdžada iz Perzije, u koje je temeljna boja svetlo-plava, a motiv maloazijski. Do žrtvenog lonca je na postamentu pod staklom model otmenije muslimanske kuće iz Sarajeva sa svim zgradama. U kući se razabira soba »harem« i sve odaje u glavnoj zgradi. Odvojena je zgrada za goste (»musafirhana«) i strano muškinje i poslugu, i posebno ograđena i posebnim ulazom, da muslimansko ženskinje ne bude izloženo pogledima stranog muškinja. M o d e l i. Uz reljef okoline Sarajeva, koji je na bosanskom sanduku, dolazi dugi postament uz severnu zidnu stranu i na njemu su postavljeni: (1) krovara, kuća od suhozidine (bez maltera;. pokrivena šašom ili slamom i bez prozora, tip kuće iz Hutova u Hercegovini; (2) kamena hercegovačka kuća pločara iz Hutova, mediteranskog tipa; (3) stupa za valjanje sukna; (4) tabhana, model kožarske industrije u Visokom sa vodenim nogonom za tucanje ruja kojim se boji koža, a kod ovoga je slika1 stupa kod Visokog; (5) model starog majdana u Ljubiji kod Prijedora; (6) model starog mlina onakvog kakvog opisuje jedan austrijski iutnik 1718 g. i do ovoga je slika mlinova kod Donjeg Vakufa. Na severnoj zidnoj strani je veliki perzijski ćilim (sl. X). Zapravo to su samo tri fragmenta jednog ćilima, a četiri su donjim delovima ormara, neizloženi. Temeljna boja žućkasta, a motiv indijski. Dobavio ga je austrijski poslanik u Perziji, rađen 1656 g. a bi je u austrijskom Ministarstvu vanjskih poslova u Beču i ustupljen Sarajevskom muzeju kad je ovaj osnovan. Ovaj ćilim je svetski raritet i za njega se je zainteresovao profesor Univerziteta u Oksfordu g. Arthur Upaham Pope, tražio snimke i podatke za studiju o njem u velikom delu u šest knjiga na engleskom jeziku pod naslovom »A survey of peresian art«. Ćilima u sarajevskom Etnografskom muzeju ima svega 102, od kojih je manji deo izložen, a svi su ostali u donjim delovima ormara, neizloženi. Na sredini sale su dva velika stupa od zida. Na prvom je stupu prema jugu ćilim makat (razrezan u dva komada) iz Perzije, u kome je temeljna boja plava a motiv kavkaski. Uz stup prema istoku je brijački veliki ćup za vodu na postamentu, a iznad njega su u okviru crteži »kazandžijskih alata za veliko suđe Salihage Bekte s Vratnika u Sarajevu«, a na strani stupa prema severu su crteži iz »berbernice Avdage Čadordžije u Sarajevu«. Uz stup je veliki bardak. Na drugom zidanom stupu, sem navedeni delova konjske opreme i zastave Vojvode Petra Mrkonjića, je slika deda guslara i unuka iz Duvna i kuburluci. Bosanska keramaika. U severnu zidnu stranu je zemljano posuđe (»grnčarija«). Na podu je starije, a iz nad njega današnje posuđe. U sredini posuđa su sprave i kalufi za pravljenje lula. Na dva postamenta uz zidne polustubove su dva lončarska kola. Iznad sprava i posuđa su: (1) crteži »Lončarstva iz Orubice kod Bosanske Gradiške«; (2) slike »Lončarstva u Višnjici kod Kiseljaka«; (3) »Lončar u Višnji ci« i (4) »Lončarsko selo u Višnjici«. Na zidu, pre izlaza iz sale nalazi se makat iz Perzije (Serabend) u koga je temeljna boja plava, a motiv stilizovane tikvice. Do njega je turska esnafska zastava sa arapskim natpisom: »Nema Boga do Boga«. Isto tako iznad vrata na izlazu iz prve sale je mala turska zastava. II SALA Ova je sala br. 2 na ulazu s leve strane (sl. 4) kad se uđe na glavna vrata zgrade. Tu su: 3 velika staklena ormara, 5 ormara sa prostorima za izlaganje na obe strane, 2 pregrade (»dolafa«) u kojima su okviri sa komadima veza i devet velikih okvira pod staklom u kojima su haljine u tri grupe pod kutovima. Na ulazu u salu, levo uz samu zidnu stranu prema jugu je: Veliki ormar br. II. Tu se nalazi razvijena muslimanska ženska dolama od višnjeve kadife i gajtanima na »kanate«, vezene raznim vezom. Unaokolo su barjačići, niz leđa i niz šavove loza, a u ćoškovima »maštrafa« s granama. Ova je dolama iz kuće Ibra- himbega Sulejmanpašića i sarajevski je »terzijski« (krojački) vez. »Čefken« je od ljubičaste kadife, vezen zlatom, a kupljen je od Mujage Čomare. Drugi »čefken« (br. 3) od ljubičaste kadife, vezen zlatom, a kupljen je od Aganovića. Tu su i dva »fermena« (br. 4 i 5), jedna »ćurdica« (br.6), jedna ženska »ječerma« (br. 7), jedan par papuča (»terluci«) br.8 sarajevski »tepelučarski« vez, sa zlatnim »bombacima« okićen, sarajevski kožarski rad; 1 muslimanska »ječerma« (br. 9) od crvene kadife, iz kuće Mujage Madžarevića sarajevski »terzijski (krojački) vez. Na ormaru je »vitao« (»vitlenice«) za ženski ručni rad. Iznad ovog ormara su okviri sa seljačkim vezom iz Donje Doline na Savi. Ormar br III Na prednjoj strani ormara prema jugu su dolje komadi veza sa istočnjačkim uticajima u tehnici vezenja, a gore su zlatom vezena košulja za banju (»hamamska« košulja), zvana i »đumluk«, pokićena lepiricama, koju mlada oblači u banji (stambulski »teli« vez). Nadalje je tu kapa »kubajlijja« ili »kubatlija« od crvene kadife, vezena na »džide« i pokićena biserom (stambulski vez). S druge strane ormara prema severu dolje su muslimanske zlatom vezene razne košulje, a gore kitnjasto zlatom vezene košulje za banju. U ćošku pregrade je glava pravoslavne žene iz Osata (srez Srebrenica), koja naliči poznatoj frigijskoj kapi. Više nje je slika seljanke sa istom kapom. Iznad prozora na zid- noj strani prema zapadu su okviri sa seljačkim vezom iz Donje Doline na Savi. Pregrada (dolafa) Br 1 (sl. XI I) smešteno, na strani prema jugu, više okvira s komadima vezenih predmeta iz zone patrijarhalne kultrue i civilizacije, i to u dva reda po tri jedan za drugim da se mogu pomicati. U gornjim okvirima su vezeni komadi iz Donje Doline kod Bosanske Gradiške. U donjim okvirima su komadi vezenih košulja i čarapa iz Zmijanja (oblasti između reka Vrbasa i Sane i varoši Jajca, Banje Luke i Ključa). Komadi košulja vezeni su u više boja, naročito rukavi muških košulja. Na zubunima po dnu, i na čarapama je vez svilvom raznih boja po komadima čohe koje zovu »riza«.S druge strane prema severu su okviri sa komadima veza svetlijih boja iz Kupresa (Zapadna Bosna). Tu su većinom marame za pokrivanje glava. Na zapadnoj zidnoj strani su 2 okvira sa vezom iz Kupresa.Pod okvirima je tabla br. V sa preslicama, seoski drvorez iz okoline Bosanskog Petrovca. Ormar br X je odmah do pregrade ( »dollfa«) sa okvnrima vezova. U donjem delu su prema zapadu od drveta izrađeni i išareni predmeti bosanskog sela kao; kao ogledalaca za djevojke, proskurna slova, vretepa i uopće išarane ženske sprave za ručne radove. Iznad toga, u gornjem delu ormara, su »terkije« (kožni komad) sa pulama i vezene krpe sa Kupresa. Na ormaru su tri sprave za ručne radove i to; čekrk i vitao za sukanje pamuka na cevi ili na na mosure. Pored toga je stan na kotrice kojim »kazazi« (tako se zove zanat i zanatlije koji izraćuju tkanice) pletu tkanice. Pod prozorom na zapadnoj strani su tkani sukneni bisazi. Do njih su na tabli br. VI petrovačke preslice i pratljače (za pranje rublja), a iznad toga su okviri sa kupreskim vezom. U ćošku prema severnoj strani je bešika (»kolijevka«), a iznad nje na severno ; strani je tabla br. VII sa preslicama iz Rame, među njima jedna stara sa kukastim krstom. Veliki ormar br. VIII (sl. XI 2) nalazi se uz severnu zidnu stranu. Tu je smeštena kompletna muslimanska ženska odeća, najlepša i najskupocenija u našem Muzeju, koju sačinjavaju: dolama krasno vezena zlatom, čefkeni, fermeni, ječerme i terluci (papuče). Na ormaru se nalazi kazaski stan za tkanje »tkanica« (paseva), a pored njega ručni stan za pletenje podveza. Tu je i stalak sa batićima, sprava za pletenje seoskih gajtana u Kupresu. Do velikog ormara je tabla br. IX, uz zid severne strane, i tu su preslice i pratljače. Na podu je duborezno išaran sanduk u kome devojke nose svoju »opremu« (ruho). Na sanduku su ženske sprave za radove oko vune i lana i to grebeni i gvozdeni čekrk. U ormaru br. X, na strani prema istoku, u donjem su delu: košulje vezene iz Donje Doline na Savi i niz čarapa sa vezom svile u više boja po komadima čohe, zvane »riza«. U gornjem delu istog ormara su tkanice i čarape, vezene svilom po komadima čohe iz okoline Mrkonjić-grada. Iznad toga su vezene krpe sa Kupresa.U ormaru br. IX u donjem delu strane prema zapadu su vezeni peškiri i »avli-marama« zlatom vezena. Iznad toga, na strani ormara, su sedefli nanule, a nad njima su opet vezeni peškiri i avli-marame. Na ormaru su tri kolovrata (»prele, »čekrlije«) na kojim se prepreda »pređa« na dva konca. Sa druge strane istoga ormara, prema istoku, dole su pojasevi, zlatni i srebreni e pavtama od bisera i slonove kosti. Iznad ovih, u gornjem delu istog ormara su »peča« i »feredža«, delovi odela, koje muslimansko ženskinje nosi kad izlazi izvan kuće. Ormar br.XII Na strani ovoga ormara prema zapadu u njegovom donjem delu je seoski nakit iz Hercegovine. A kako ga nose, vidi se na dvema lutkama, sl glavom i poprsjem iz Heregovina, koje su uz severnu zidnu stranu. U istom ormaru su seoski metalni nasevi, iznad njih je komad od »feredže« (dela muslimanske ženske haljine) koja visi niz ledja.S druge strane istoga ormara, prema istoku, dole je isto seoski metalni nakit iz Hercegovine. Tu su: cerdani od srebrenih narica, od cvancika (starih austrijskih srebrenih novaca), dalje špiode, prstenje i belenzuci (»halale«). Iznad toga su komadi vezenog platna, kojima muslimanke za vreme molitve pokrivaju kosu (»namaz-jemeiija«). Gore na ormaru je sprava ženskog ručnog rada, zvana đerđef, na kojoj ženskinje na razapetu platnu vezu: zlatom, svilom i vunicom. Ormar br XIII. U donjem delu prema zapadu su komadi vezenih košulja a dalje torbe i rukavice od vune sa utkanim (»pirlitanim«) šarama i potkićene đinđuvama (bobicama). Gore je »ujačina« ili »ovrljina« t. ,j. nakit na fesu, ostatak dijademe, što ga »mlade« 5 do 8 godina nose u Hercegovini. U ćoškovima su čarape sa upletenim šarama. Na ormaru su teški kožni pojasevi (»okovanici«) pokićeni kamenjem »kameolima«. Pod prozorima su, na severnoj zidnoj strani, četiri zatvorena okvira sa šarenim uskrsnim jajima. Do njih ,je na podu sanduk za devojačko ruho koji je duborezno išaran, a na njemu su grebeni i male sprave za ženski ručni rad. Iznad toga je t a b l a br. XIV, na kojoj su preslice i »pratljače« iz okoline Bosanskog Petrovca. Do ove table je Veliki ormar br. XV. U ovom ormaru je jedno potpuno kompletirano žensko muslimansko odelo koje je sastoji iz komada, ovako zvanih: ćurčić, čevken, fermen i anterija. Materija je zlatnotkana (»brokat«), Pored kompletnog odela ima više čevkena. Na ormaru je sprava za sukanje zlatnog zeha (vrpca usukane svile kojom se obrubljuje).Do velikog ormara je na podu sanduk za djvojačko ruho, duborezno išaran. Na njemu je jedan stari komad duborezno išaran. Iznad sanduka je, na severnoj zidnoj stranii,tabla br XVI na kojoj su preslice, vretena i natljače muslimanskog ženskinja. Iznad gabla sa preslicama i iznad ormara, na severnoj zidnoj strani, su okviri i u njima vezeni komadi iz Hercegovine. Na istočnoj zidnoj strani su tabla br. XVII sa preslicama i pratljačama, seoski duborezni rad iz okoline Bosanskog Petrovca, a iznad toga dva okvira hercegovačkog seoskog veza. U ormaru br. XIII prema istoku su vezeni komadi na košuljama, dalje priglavci, nazuvci ili natikači, a gore su čarape i vezeni ručnici (»peškiri«).Na severnoj zidnoj strani, iza prozora prema jugu je tabla br. XVIII sa preslicama, vodijerima (»tobolcima«) i pratljačama, a gore dva okvira muslimanskog ženskog veza. Pregarda b r.2 Na strani prema severu su pokretni okviri sa seoskim vezom sa Kupresa (sl. XII 1), većinom pokrivala glave, koje zovu negde »poculice«, a negde »počelice«. S druge strane je prema jugu zbirka muslimanskog ženskog veza (sl. XII 2), raspoređena u okvirima, koje je darovao dr. Franjo barun Molinari. Dalje je na istočnoj strani zida okvir sa crtežima motiva »tetoviranja« (šaranja po koži) kod katoličkog ženskinja u Bosni. Devet velikih ovkira sa haljinama .Na južnoj zidnoj strani je 9 velikih okvira pod staklima koji su u tri grupe pod kutovima sastavljeni i u njima su delovi kostima. U prvom okviru su: (1) muslimanski ženski fermen od crvene kadife, vezen zlatnim i »ićikaticom« (dvostrukim) zehom (arbanski vez); (2) muslimanska ženska duga anterija od »tepebaša«, unaokolo zlatni sitni behar. To je stambulski vez a sarajevski rad. U drugom okvir su: (I) muslimanska ženska dolama od „kovištinske“ kadife, vezene „birkatinicom i ićihaticom“ zehom. Ornament je „maštrafa“ na rukavima „kolutici“ unaokolo loza i „ilikanje“ (iz kuće Ahmed-age Tabakovića) (3) muslimanska ženska anterija od »mor-te- pebaša“ unaokolo svilena »krma«, stambulski vez a krojena u Sarajevu.U trećem okviru; (4) muslimanski muški zlatni fermen, vezen »birhat-zehom« (arbanaski vez) iz kuće Mehage Semiza i (2) muslimanska ženska duga anterija, unaokolo zlatni »širit« i »krma«, stambmlski vez raćen u Sarajevu iz kuće Mehage Semiza. U četvrtom okviru su: (1) muslimanska ženska »salta« od crvene kadife, vezena zlatnom »ićikaticom zehom«, ogajtanjena iz »hanjeta« (stambulski vez); (2) muslimanska ženska duga anterija od crvene kadife, vezena zlatnim »zehom birkaticom«, sa zlatnim »teli-širitom« i s »čaprazima«, arbanski »terzijski« (krojački) vez. U petom okviru su: (1) muslimanski ženski »čefken« od mrke čohe, vezen »birkaticom«, unaokolo »upulvan« zlatnim gajtanom, sarajevski »terzijski« (krojački) vez; (2) muslimanska muška »divan-dolama« od crvene kadife, vezena »birkaticom zehom« unaokolo ogajtanjena na „kanate“ Ornament: loze i »maštrafa s granama, arbanski »perziski« (krojački) vez; (3) muslimanski ženski »čevken« od »buradi« čohe, vezen »birkaticom«, unaokolo „upulvan“ zlatnim gajtadom sarajevski »terzijski« (krojački vez) i (4) muslimanska ženska anterija od »koj-ljubičaste« kadife. Ornament velika »maštrafa«, niz »pešove« loza, niz šakove gajtani oko njih „ilinkavija“, unaokolo na bademe ogajtanjena, (sarajevski vez). U šestom okviru su: (1) muslimanska ženska libada od »ačih« čohe, »mavi« (otvoreno- plave) čohe, vezena iz »džilde« i pokićena »lepiricama«, stambulski »terzijski« (krojački) vez; (2) muslimanska muška dolama od crvene kadife, vezena zlatnim »zehom ićikaticom«. Ornament: »maštrafa« s granama, na rukavima »kolutci«, arbanski »terzijski« (krojački) vez. U sedmom okviru su: (1) musliman- ska ženska »salta« od zelene kadife, vezena »birkaticom« (jednostrukim) »zehom«, pokićena, suzama od belog zlata; (2) muslimanski ženski fremen od »mavi« čohe, vezen »ićihaticom« (dvostrukim) »zehom«, okolica opuhvana« zlatnim gajtanom (sarajevski vez); (3) muslimanska ženska duga anterija od ljubičaste kadife, vezena zlatom »ićikaticom-zehom«. Ornament: »maštrafa«, sarajevski »terzijski« (krojački) vez. U osmom okviru su; (1) muslimanska ženska duga anterija od zelene svile, unaokolo zlatna »krma« (stambulski vez), krojena u Sarajevu; (2) muslimanska ženska dolama od »kojvišnjeve« kadife, vezena »birkaticom« i »ićikaticom« zehom«. Ornament: »maštrafe na rukavima »kolutci«, unaokolo loza i »ilinkavija« (iz kuće Ahmet- age Baščauševića). U devetom okviru su: (1) muslimanski ženski fermen od »koj-ljubičaste« kadife, sarajevski »terzijski« (krojački) vez; (2) muslimanska ženska dolama od »kojvišnjeve« kadife, sarajevski »terzijski« (krojački) vez (iz kuće Mustafe Bočkajla u Stocu). Na zidnom polustupu je zapis ovoga sadržaja: Zapis protiv »tuči« (gradu) s latinskim tekstom iz Sv. Pisma, pisan bosančicom, koji je imao da štiti selo Kučevo u fočanskom srezu. Iskopan je u dubini 2 m, a bio je zatvoren u borovu kladu kod Homarine, selo Ječmišta. Dar Kasima Poljakovića, žandarmerijskog narednika iz Vikoća. Do ovoga je okvir sa crtežom mutapčijskih alata (zanatlija koji tkaje konjske pokrovce i vreće od kozije kostreti) i natpisom devize toga zanata: »Natrag idem, napregku se nadam«. Uz prvi zidni stup prema jugu je na postamentu čekrk (sprava ženskog ručnog rada) i iznad njega slika stočarskog stana u Hercegovini (na sohama Košćela, Hutovo Blato). Na istom stupu prema istoku je okvir sa crtežima ćurčijskog »krznarskog« alata sarajevsog ćurčije (krznara) Đorđa Hadži-Damjanovića. Uz stun na podu je, prema severnoj strani, sanduk duborezno išaran, za devojačko ruho. Iznad toga je veliki okvir sa komadima »imljanskog veza« (nazvanog tako po selu »Imljani« na Banjalučkoj Vrhovini, srez Kotor Varoš) gde je očuvan (sl. XIII 2, 3) u najstarinskijem svome obliku sa više boja. Na istom stupu, prema zapadu, okvir sa slikom stupe na Mošćanici iza Višegradskih Vrata, stare sarajevske tvrđave i dolje »vitao« za ženski ručni rad. Uz drugi zidni stup prema severu, je sanduk, duborezno išaran, za devojačko ruho, a iznad njega veliki okvir »imljanskog veza« sa više boja. Između dva sidna stupa je tkalački stan (u Bosanskoj Krajini zvani »tara«) i za stanom (sl. XIII 1) je figurina »Zmijanjke« (žene iz oblasti Zmijanja iznad Banja Luke). Uz južnu zidnu stranu je mutapčijski stan (za tkanje konjskih nokrovaca i vreća od kozije »kostreti«) »mutapdžije« Huseina Buhića iz Mrkonjić-Grada (Varcar Vakufa).Uz zidni stup na postamentu je mali sanduk rezbarski išaran, i dva rama sa crtežima kozaskih radnji Salih-age Dobitka iz Sarajeva. Na istom stupu, prema zapadu, su: uzorci tkanica i širita, otkanih na kazaskom stanu. Izradio »kazaz« Salih-aga Dobitak iz Sarajeva. Uz zidni polustup južne strane je okvir sa slikama i crtežima stare tekstilie industrije (stan za tkanje »ćebeta« (biljceva) u Visokom, batovi za valjanje »ćebeta« na vodopadu Kravice kod Ljubuškog).Prema izlazu, na zidu istočne strane, je tabla br. I. sa preslicama okoline Bosanskog Petrovca, a iziad toga okviri veza iz Donje Doline na Savi. PREDVORJE Prostor između prve i druge sale sa ulazom u podrum sačinjava predvorje. »Šiše« (tavanica) predvorja je u stilu bosanskih varoških kuća, sagrađenih za turske vladavine. Pri ulazu u predvorje su dve niske drvene stolice sa naslonjačem, u kojima, u kućama patrijarhalnog života, sedi domaćin, a od stranih ugledan čovek i gost. Levo je duborezno išaran sanduk za devojačko ruho. U prvom ćošku s leve strane je drveno seosko posuđe kuhinjsko: sanduk sa brašno (negde zvani »dolaf« a negde »hambar«), kačice za sir i kajmak, sinija, kablić za mleko, zdjela, kutija za žito, slanica, brema za vodu, dižva (»rukatka«) za muženje mleka, kutlača, hrganj za nalevanje vode, stap za metenje masla i lopar. Po zidnim stranama podvorja su ribarske lovačke sprave: koš, kuzov, sepet, pleteno bacalo i ostve.Pri slazu niz basamake su tri grupe modela, od kojih su dve pod staklom. S leva je veliki sanduk sa staklom u kome su tri modela: (1) Model samokova u bosanskim rudarskim mestima. Takvih je austrijska okupacija zatekla 33 u Varešu, a danas još rade svega dva. U njima su sa vodenim pogonom kovani željezni predmeti koji su izvažani svuda po Balkanskom Poluostrvu; (2) model »tabhane« (tvornice koža) u Visokom, u kojoj se vodenim pogonom tuče ruj za bojadisanje kože; (3) stupa za valjanje sukla. Sva tri modela goni voda iz vodovoda da se može vodeti kako se radi.Pod staklom su, sa naslikanim brdima u pozadini, modeli samokova i seoskih planinskih kuća sa zgradama po Srednjoj Bosni. U ćošku su model seoske kuće u Posavini sa svim poljoprivrednim zgradama sve izdignuto zbog poplava Save. Do ovoga je ručni žrvanj kojim melje žito, gde su daleko vodeni mlini. Kad se izađe uz basmakae( sepenice) u ćošku je duborezno išarani sanduk, star 200 g, za devojačko ruho iz Karkeljina hana u Sarajevu. Idući uz basamake, u gornji deo muzejske zgrade , pa zidnoj strani desno su slike u okvirima. Prva je slika, velike porodice zadruge kneza Petra Bojića u selu Borku, na Banjalučkoj Vrhovini (srez Kotor Varoš). Iznad nje su slike iz pčelarenja u Hercegovini. Dalje su veće umetničke slike Careve džamije i Šeher-Ćehajine ćuprije u Sarajevu, fotografija »polaganja« sena ovcama na Kupresu, velika slika Sarajeva pre velikog požara 1879 g. i pod njom slika stare sarajevske tvrđave, umetnička slika Baščaršije, tornja crkve Sv. Luke u Jajcu, niz slika kako devojka posle venčanja menja izvesne delove nošnje da se zna da je udata, i završuje se sa nizom raznih etnografskih snimaka po Bosni i Hercegovini. Između donjeg i gornjeg dela muzejske zgrade je imitacija muševaka na prozorima ženskih soba u muslimanskih kuća, da nije ženskinje izloženo pogledima stranog muškinja.Izašavši uz basamake, dolazi se do prostorija (sl. XIV 2) koju smo po ugledanju na naziv takvog dela sarajevskih muslimanskih kuća nazvali: DIVANHANA Šiše (tavanica) je u stilu bosanskih varoških soba. U njima se nazire unutrašnjost srednjevekovne bosanske vlastelinske kuće sa nekim orijentalnim uticajima. Na zapadnoj zidnoj strani je veliko venecijansko ogledalo. S obe strane ogledala, na istome zidu, su dva velika okvira sa staklom u ko.jima su delovi muslimanskih ženskih haljina, bogato zlatom vezenih, sarajevski »terzijski« (krojački) rad. S obe strane velikih okvira sa zlatovezenim haljinama su dva fotografska snimka kazule (misničkog ornata) koju js ugarski kralj Matija poklonio bosanskoj kraljici Katarini. Kazula je čuvana franjevačkom samostanu u Fojnici sve do 1885 god., kad je ustupljena caru Franji Josifu, a car je dao 6000 forintn za obnovljenje manastira. Danas se »kazula« nalazi u Narodnom muzeju u Budimpešti. Pod okvirima su, s obe strane duborezno išaranog ormara, dva velika čiraka (svećnjaka) i dva manja za džamije. U ćošku, uz »divanhansku« pregradu, je drvena stolica i velika demirlija od bakra za jedenje i do nje postament na koji se postavlja demirlija kada se seda jesti. Na divanhani ima još sedam što većih što manjih demirlija, jedan bakrač, dva stara sata na zidovima. Pored toga ima tri stara bosanska sanduka. Na zidnoj strani prema istoku, do samih vrata kancelarije je okvir u kome je jedna zlatotkana muslimanska ženska haljina. S druge strane je, na istoj zidnoj strani, okvir sa komadima brokata (zlatotkanine). Iznad velike demirlije je reprodukcija Jurkićeve slike kako franjevci predaju »sulus« (neku vrstu obvezanog ioreza) bosanskom paši. FIGURINE SA KOMPLETNIM NARODNIM KOSTIMIMA Pored ostaloga, kompetiranih kostima narodne nošnje ima 129 i to 55 muških i 74 ženska. Od toga je na voštanim figurama 75 i to 33 muška i 42 ženska i tri ženska poprsja sa pokrivalima glava. Pri raspoređivanju kosti- miranih figurina, težnja je bila da se uzme metod geografske rasprostranjenosti i da se grupišu po oblastima, da se može da izrazi pregled narodne nošnje. po raznim oblastima. Bosna i Hercegovina, sticajem vanrednih istorijskih prilika i geopolitičkih faktora, formirala se kao trokut sa omerom (1.1.:1.3.). Ona je sastavljena iz širih oblasnih celina, od kojih je svaka od njih sastavljena od užih manjih oblasti. Te se oblasne celine znatno razlikuju među se i po geografskim osobinama, privrednim prilikama, po nošnji i svem narodnom životu. Šire oblasne celine su: Srednja Bosna, Hercegoviia, Bosanska Krajina, Posavina sa Donjim Podrinjem i Gornje Podrinje. Stanovništvo je podeljeno u tri vere: pravoslavne, muslimane i katolike, što se ogleda i na nošnji i načinu života. Kostimirane figurine raspoređene su u osam soba. Šest je soba po širim oblasnim celinama, a dve su: scena suđenja i muslimansko žensko odelenje. I po sobama širih oblasnih celina manje grupe su raspo- ređene po užim njenim oblastima. Tako u Bosanskoj Krajini izdvojene su grupe: iz Gerzovačke Podgore u Zmijanju, iz Unačke Župe na Tromeđi i Glamočkog Polja. Bosanska Krajina Pre 80 g. bila je kod pravoslavnog stanovništva jedna narodna nošnja, koja je bila rasprostranjena sve do mora u Severnoj Dalmaciji pa do reke Bosne, a obuhvatala je i Zapadnu Slavoniju, veliki deo Hrvatske sa Banijom, Likom i Krbavom, sve do Žumberka. Nošnju Srednje Bosne odvaja od nošnje gore označenog prostora gorje sa poznatim bosanskim prašumama, koje su kao izolator od raznih uticaja. Stara nošnja na tom prostoru iščezava, samo još se održava u Severnoj Dalmaciji i Zmijanju (krajevima između Banje Luke, Jajca i Ključa i reka Vrbasa i Sane), a izvesni delovi te nošnje očuvani su i u Baniji i Žumberku, a najviše je od tog starinskog odevanja i kićenja sačuvano do adnas u banjalučkoj Vrhovini, u selima Imlja- nima, Kobiljoj i Vlatkovićima (srez Kotor Varoš, sada Vrbaska banovina). Krajišku nošnju, devojke i mlađe žene iz okoline Bihaća, poslao je 1867 god. Gavro Vučković - Krajišnik na Sveslavonsku etnografsku izložbu u Moskvu, i danas čuva u tamošnjem Etnografaom muzeju. Iz Bosanske Krajine ima 12 kostimiranih figurina i to dve u predvorju šanom divanhann« a 10 u provoj sobi zvanoj „krajiška soba“. One su iz četiri uže oblasti Bosanske Krajine; Banjalučke vrhovine, Zmijanja, Unačke Župe i Glamočkog Polja. U predvorju su dve figurine,mladoženje i mlade (sl. XIV 1) iz Banjalučke Vrhovine sa najviše očuvanog starinskog veza u više boja iz najveće starine. Sva je prilika da je to ostatak nošnje male srednjevekovne vlastele. Na mladi naročito svraća pažnju marama na glavi sva izvezena sa pet boja, a na mladoženji vezena »đuvegijska košulja Mlada još dok je devojka veze u košulju i donosi je u svome devojačkom ruhu. Na dan svadbe prikazuje je „čajo“(čauš) ovim rečima: »Čuj, počuj! Vidi narode što je mlada donijela svom đuvegnji, šarenu košulju, iskićenu, vezenu, okićenu; vidi se da nije hrkala (spavala) nego frkala (radila) i evo vidite kako je uradila«. Obe figurine, i mladoženje i mlade, smeštene su u ormar koji je duborezno izrađen od orahovine, sa motivima koji su uzeti sa pajleišeg srednjevekovnog bosanskog spomepika. Ormar je izradio muzejski prenarator Husein Karišik, prema zamisli i upustvima kustosa Milana Karanovića. Interijer prve sobe, u kojoj su smeštene kostimirane figurine krajiške nošnje jeste original prenesen iz jedne muslimanske kuće u Jajcu. Tu je deset figurina. Tri su iz Gerzovačke Podgore (srez Mrkonjić-Grad): sredovečan čovek (1), sredovečna žena (2) i »mlada« (3) (prstom venčana). Ta je nošnja poznata pod imeno.m »zmijanjska narodna nošnja«. To je ista narodna nošnja kao i na Banjalučkoj Vrhovini, samo što je vez u jedpoj i to modroj boji. Na »mladi« je naknt od starih srebrenih novaca (austrijskih »cvancika« i galira-krstaša), a na muškom »kožuh«, skrojen od ovčije kože. Do figurine muškog iz Gerzova je dvoje iz Unca sa Tromeđe Bosne, Like i Dalmacije: muški (4) u nošnji kakvu su nosili uz ustanak 1875—1878 sa pulanim bensilahom, torbakom i iotkoljenicama. Do njega je devojka (5) sa kapom ličkoga oblika, koja je sva iskićena sgarim sre- brenim parama. Veza je manje nego na zmijanjskoj nošnji. Ova nošnja je posve isčezla otkad se razvila velika šumsko- industr. firma pod imenom »Šipad«. Do unačke nošnje su žena (6) i devojka (7) iz Glamočkog Polja. Žena je u dugoj crnoj haljini. Na obema je, i na ženi i na devojci, manje »vežnje« nego na »zmijanjskoj nošnji«. Sve do Ustanka 1875 g. takva je i zmijanjska nošnja bila i u Pounju. Tu se i u Baniji na hrvatskoj strani, sačuvalo od te nošnje marama na glavi i nregača, samo mesto napred došla je ozad. Do figurina iz Glamočkog Polja su tri figurine kagoličkog stanovništva iz okoline Banje Luke. Tu je devojka (8, mlađa žena (9) i mlađi muški (10). Odmah se zapaža razlika od nošnje pravoslavnog stanovništva i po kroju, po tehnici vezenja i kićenja i po življim bojama. Na muškom je kapa »prekrivača« za koju je Jukić naveo 1843 god. u svome oiisu krajiške nošnje (»Kolo« Stanka Vraza za 1947 str. 13 i 14) da je zovu »harvatka« i da je kroje terzije u Banjoj Luci. Ista je kaia i na figurini iravoslavnog seljaka iz Unca. U iredanju je ostalo da ju je nosilo i pravoslavno stanovništvo, pre nego je uobičajeno nošenje fesa. Ovu kaiu snominje hrvatski književnik Ivan Kukuljević-Sakcinski, koji je ovuda prošao pre 80 god., ističući da je slična kapi seržanskoj (pogranične milicije u Vojnoj Krajini). U nošnji se ističu šupljikavi rukavi, prsa potkićena belim kiticama i vez otvoreno crvene boje. Hercegovina Sobni interijer je original iz jedne stare muslimanske sarajevske kuće. U njoj je grupisano 11 figurina, 3 muške i 8 ženskih, sa nošnjama iz svih krajeva Hercegovine (sl. XVI), računajući tu i Plevlje, koje .je pre okupacije bilo sastavni deo Hercegovine. Ima izvesnih zajedničkih crta između hercegovačke i krajiške ženske nošnje. Razlike su u pokrivalu glave. Dok žene u Krajini nose vezene marame u četvrt, u Hercegovini nose dug i uzan komad, vezen i tako prikačen na glavi da oba kraja vise niz leđa. I Hercegovke nose zubune i pregače i imaju vezene rukave, samo je to sve izobličeno, manje je i sa manje veza nego u Krajini. Pri ulazu kod stare bosanske zemljane neći su tri figurine iz ljubuškog sreza (selo Bekije) i to: čovek (1), dečko (2) i žena (3). To je nošnja iz pograničnih dalmatinskih krajeva katoličkog stanovnišgva sa uskim čakširama od plave raše i koporanom i đečermom od čohe. Muški i dečaci obavijaju oko glave crveni šal, zvani »krmez«. Nosili su ga i siromašniji muslimani, samo je bila razlika u zamotavanju. U novije vreme nose »saruk« zelene boje. Nošnja ženska u Bakijama je jednostavnija i sa manje veza nego u susednim bosanskim oblastima: Livnu, Duvnu i Kupresu. Do ove grupe od tri figurine su: žena (4) iz Rakitna, žena iz Popova Polja (5), žena iz Bileća (6), sve tri u sedećem stavu. Na glavi je fes sa nakitom (»kov«) a po fesu je duga i uska marama koja pokriva fes i sa oba se kraja spušta niz leđa. Pregača je kratka, kvadratasta oblika, s dugim resama i navezena a zovu je »lizdek«. Pojas je okovan i sa kadneolima. Naročito pada u oči figurina »mlade« u Popovu Polju (7) u stojećem stavu sa nakitom na glavi od srebra i pozlaćen koji zovu »ovrljina« ili »uja- čina«. To je naknt mladinski koji ostatak dijadems. Pokićen je staklenim kamenjem razne boje, zatim getrikama i sa velikim brojem šnioda, pobodenih kao u krunice. Do figurine sa mladin- skim nakitom na glavi su žene iz: Foče (8), Čadniča (9) i Plevalja (10). Fočanka ima dugu anteriju od čohe; svakako je to uticaj varoške nošnje. Do Fočanke je Čajnička i Plevljanka. Razlika je ove ženske nošnje u okolini Čajniča i Plevalja od nošnje drugih hercegovačkih krajeva u tome da ne nose pregače nigi lizdeke, nego kratki fistančić od beza koji je po donjem rubu navezen i zovu ga »okoljača«. Sitno je nabrana i kad je pripasana po košulji, potseća na grčku fustanelu. Rukavi od koporana su kratki. Do Fočanke je Bilećanin (11). Muška nošnja i kod pravoslavnih i kod katolika sastoji se od ovih delova: plave šarvale (čakšire), beli tozluii, tkanica, kratki sukneni gunjac. Na glavi su nosili fes, omotan šalom crvenim, koji nose stariji ljudi svih vera. Uz granicu do Dalmacije prevladava uticaj dalmatinske nošnje muške, a uz Crnu Goru uticaj crnogorske nošnje. Povrh šarvala sa tozlucima obučena je duga bela dolama koja dosiže do koljena. Po dolami se opaše tkanica a onda pripaše bensilah. Na glavi je crnogorska kapa, zvana »zavratka«, a preko ramena prebačena je struka. Tako se nosi pravoslavni seljak iz okoline Bileća. Posavina sa Gornjim Podrinjem U ovoj je sobi, na 10 figurina, 5 muških, 5 ženskih, nošnja iz Posavine i Donjeg Podrinja, onog ugla što ga čini Drina sa Savom. Nošnja je prelazna između srednjobosanske i panonskog tipa nošnje. Na nošnju Posavine od znatnog je uticaja slavonska nošnja, a u Podrinju šumadijsko-mačvanska nošnja. Sobni interijer je original iz sarajevske muslimanske kuće. Na izlazu u sobu je seljak katolik iz Donje Mahale (1), u sedećem stavu. Do njega je katolička žena iz Vukšića (2) kod Brčkoga, koja ima „potkolonjaču“ za prostiranje u crkvi kad klečeći moli Bogu. Žensku kapu zovu „ovrljaj“. Opanci su sa vrlo dugim kljunom. Kod ograde je katolički seljak (3) iz okoline Broda. Na njemu je dugi sukneni gunj, a glava mu je omotana peškirom po kani. Do njega je seljanka iz Svilaja (4) sa kožuhom koga zovu »koćun«, a to je u stvari kožnati fermen. To je haljetak iz Slavonije. Do ove je katolička seljanka (5) iz Modriče. Na njoj je skoro sve kupovno. Do Modričanke je seljak iz istog mesta (6), koji ima na sebi suknene čakšire i kratak gunj, a fes mu je na glavi i omotan peškirom. Ženska nošnja kod pravoslavnih u Posavini razlikuje se od nošnje katotičkih i ženskih i po pokrivanju glave i po kićenju. Prvo su mlađi čovek (7) i snaša iz okoline Bijeljine (8). Na muškom je letna šumadijsko-mačvanska nošnja. Ima široke gaće s tozlucima od čohe vezene zlatnim i svitenim gajtanom. Pa njemu je đečerma, koparan i fgrmgn od crne čohe. Sve je ogajtanjeno svilenim gajtanom i zehom vezeno . Takvi kroj i vez zovu »biogradski« i raširen je po obližnjim bosanskim varošima. Do čovjeka i žene iz Bijeljine je pravoslavni momak iz Donjeg Žabara kod Brčkog (9) i pravoslavna devojka iz Stanova kod Brčkog (10). Na muškom je sve kupovno i tip je tadanje varoške nošnje, samo s tom razlikom što seljak nosi kožnatu torbu. Takva muška nošnja održavala ss sve do skora duž Save na bosanskoj strani, pa i u Bosankoj Krajiii. Devojka Posavka ima na galvi fes, potkićen dukatima, i dulju haljinu unprijed iskićenu. Suđenje za turske vladavine Težnja je da se izrazi, pored nošnje na figurinama i scena iz pravnog života u Bosni i Hercegovini iz vremena turske vladavine. Sobni interijer je original iz jedne begovske kuće iz Srebrenice, čiji je vlasnik odselio u Tursku iza okupacije. U ovoj četvrtoj sobi je 7 figurina, sve muških. U sredini sedi kadija (1) (sudija koji sudi po šerijatu, islamskom pravu). Na njemu je plava »džuba« (kaftan), koji je dug do pete, a šarvale širokih nogavica. Oko glave mu je omotana tanka bela »ahmedija«, a to označava učena čoveka i verskog i sudbenog funkcionera. Ovamo spadaju: hodže, imami u džamiji, kadije i muftije. Pred kadijom je »rahle« (stalak) i sveta islamska knjiga Kuran, i to otvoren i na njega se pri suđenju pri- padnici islamske vere zaklinju, da će pravo govoriti. Sudijsko veće, »medžlis« neku vrst porote, sačinjavaju sa kadijom četiri ugledna čoveka. Prvo je barjaktar (2) u starinskoj nošnji sarajevskih aga. I dolama i čakšire su od zelenkaste čohe i ogajtanjene, a navezene bogato višnjevim zehom. Dolama je duga do kolena, široka i nabrana. To je komad stare muslimanske nošnje sa razrezanim rukavima, koji se retko sapinju i oblače, nego obično vise niz pleća. Pas, zvani »gramboloz« je opasan po dolami, a po pasu je bensilah. Na njemu je ćurčić od čohe sa velikim vezenim granama. Ni na njemu rukavi nisu navučeni nego vise niz pleća. Na glavi bela pletena kapica, povrh nje »ćulah« i fes s kitom i oko njega omotan crveni pirlitani šal. Do barjaktara je drugi odličan član (3) u odelu od plave čohe. I po kroju i vezu razlikuje se od bosanske nošnje i ono je doprlo u Bosnu iz drugih turskih provincija. Do kadije je jevrejski rabin (4). Razlikuje se od muslimanskog hodže što ima omogan šaren šal oko glave, a hodža ima belu ahmediju. Do rabina js Herie- govac iz Mostara (5) na kome js crno- gorska nošnja. Mesto crnogorske kape, zvane »zavratka« stariji su nosili kape »abenjače«. Pred kadijom su na suđenju dva mla^a čoveka iz varoši od kojih je jedan pravoslavni (6) iz Sarajeva, a drugi katolik (7) iz Fojnice. Razlikovala se nošnja između muslimana i hrišćana samo po kapi i načinu opasivanja. Muslimani su imali na glavi turban ili fes. U sobi je na zidu sercada iz Male Azije i dva stara, rezbarski išarana bosanska sanduka. Okolina Sarajeva i Srebrenica U petoj sobi je nošnja iz okoline Sarajeva, iz Kreševa i iz okoline Srebrenice na 7 figurina, 3 muške, a 4 ženske. Tri figurine u sedećem stavu prikazuju pravoslavne iz Sarajevskog polja i to dve žene i jednog muškarca. Na muškom (1) je karakteristična stara nošnja, koja je iz Srednje Bosne raširena sve do Starog Vlaha (okolina Užica i severni deo Novopazarskog Sandžaka). »Pelengiri« su do kolena, otkani od sukna i omoreni, sa širom formom čohanih čakšira iz varoši. Na glavi je bela vunena kapa, obmotana sa dugim crvenim šalom »krmezom«, a u starije vreme bila je bela marama, otkana od platna. Na nogama čarape i priglavci sa upletenim šarama u više boja i opanci šabačke forme koje izrađuju u Sarajevu opančari pravoslazne vere. U katoličkih muškaraca iz Sarajevskog Polja nošnja je ista kao i kod pravoslavnih. Razlika je u boji gajtana kojim je optočeno oko gunjeva i čakšira. Kod pravoslavnih gajtan je plave boje a kod katolika višnjeve boje. Na muškom je koparan, a povrh njega gunj kratak od vune otkan i omoren. Zbog oštre planinske klime i žene oko kuće pose vunene šarvale kao i muški. Čak se može da sretne Iako obučena žena i na sarajevskom pazaru. Letna nošnja prstrpela je uticaj sarajevske varoške nošnje, koja je poreklom sa istoka. Karakterističan je komad odela na ženama (2 i 3) okoline sarajevske »ćurdija«, koji je zubun, praarijski deo ženske nošnje, koji je preinačen prema dimijama. Do figurina sa nošnjom iz Sarajevskog Polja su dve, muški i ženski iz Kreševa, u osnovi ista kao i oko Sarajeva. Muški (4) ima saruk oko fesa, a žena (5) dugu čohanu anteriju i čohani fermen, postavljen krznom. Dve figurine, muški i ženski, su iz okoline Srebrenice koju kao oblast zovu Osat. Muški (6) u letnoj nošnji sa šalom oko glave. Na ženi (7) je čudnovata kapa (sl. XVI) sa ogledalom i paunovim perjem i sa vezenim šalom, koji sa dva kraja pada niz leđa. To nose mlade prve godine iza udaje. Ogledalo nose radi toga, da se zaštite od uroka. Delovi te nošnje očuvani su kod katoličkog stanovništva i u Bosanskoj Krajini kod Starog Majdana. Na sred sobe je inscenirana slavska gozba iz okoline Sarajeva. Tu je sinija, na njoj slavski kolač sa šarama iz praarijevskog vremena, bukara, kadionica zemljena. To su sve rekviziti za nasle dnu porodičnu svetkovinu, poznatu pod imenom »Slava« ili »Krsno ime«, održanu i sada samo kod pravoslavnog stanovništva. Harem Tako se zvala soba u kojoj živi čovek i žena i u koju ne ulazi strano muškinje. Kako su muslimani mogli da imaju više žena, pod rečju »harem« podrazumevaju se sve žene, iako svaka žena ima svoju posebnu sobu. Interijer sobni je najkitnjastije izrađen sa obojenim staklima i sa »muševcima« na prozorima da ženske nisu izložene pogledima stranih muških. Sobni interijer je original, a dopremljen je iz negdašnje ruždije u Halilbašića ulici koju je osnovao Topal-Osman paša šezdesetih godina prošloga stoleća. U sobi je 8 figurina: 6 ženskih i 2 muška. U uglu do zemljane peći stoji devojka muslimanska (1) iz vremena kad je zadevočila (sl. XVII I). Na njoj su crvene svilene dimije, zlatom vezene, a opasana je srmali kolanom koji je filigranski išaran. Pa glavi ima crveni fesić sa zlatnom kitom i cvetom. Tako obučena devojčica može da hoda po ulici samo što se po glavi pokrivena šarenom maramom, zvanom »bošča«, koja je kod mnogih tolika da pada nisko niz leđa, a pokrije i ramena. Kad je devojka na udaju onda pokrije posve lice. Do devojčeta su dve mlađe muslimanske žene (2 i 3)čiji se stas ističe, a na glavi im je biserli tepeluk sa počelicom od dukata unaokolo glave. Ima svilenu, zlatom vezenu košulju. Po košulji je đečerma kratak prsluk bez rukava i zlatni skadarki fermen s velikim dugmetima, i dimije od zelene svite sa zlatnim širtptima. Opasana je kolanom, koji je od kalife i zlatom vezen, na kome su srebrsne filigran-pafte. Ovako se muslimanska žena iz bogate kuće nosi u kući svaki dan. U svečanim danima kod kuće i na raznim svečanostima izvan kuće ona je obučema što može svečanije. Tu su gaće svilene i od »ćerečeta« i čuga košulja, bogato zlatmo vezena, zatim tarvale od svile. Na njoj je dolama ili anterija, koju joj darovao mladoženja na dan svadbe, zatim đečerma, čevkem ili ćurčić, ćurdija zatvorenih rukavas, a postavljene su lisičinom. Sve je od svile i skupocenog brokata te odaje sjaj i bogatstvo. Kad izađe na ulicu preko takvog odela obuče feredžu. U haremu su još tri figurine: katolikinja varošanka (4), jevrejka (5), kojoj su došle hanume na poselo , a dvori ih služavka, devojka pravoslavna (7) iz Mostara. Stoje dva muslimanska dečka (8 i 9) do koje dobe smeju da zalaze u žensko odelenje. Srednja Bosna Sobni interi.jer je original iz Tešnja. U ovoj sedmoj sobi je 11 kostimiranih figurina iz Srednje Bosne. U stojećem stavu: katolički seljak (1) i katolička seljanka (2) iz okoline Travnika i katolički seljak (3) i katolička seljanka (4) iz okoline Jajca (sl. XVII 2). Na muškima su bele suknene čakšire i gunjevi od crnog sukna, ogajtanjni crvenim gajtanom. Glave su omotane sa dugim crvenim šalom, zvanim »krmez-šal« ili »krmez-saruk«. Na obema ženama je tipična ženska nošnja svih katoličkih udatih žena u Bosni. Sastoji se od počelice, svilom i zlatom vezene, sa vanredno lepim vezom ko.ji uvode i po varošima kao modu. Preko počelice su prebačene pirlitane bele marame sa vezom, zvane »bošče«. Osim veza na glavi, ni jedan komad nema što vezeno. Ta je kapa katolikinja bosanskih ista ona, koja je bila u Sloveniji, kod Lužičkih Srba, a od istog se oblika razvila i ruska boljarska kapa. Skoro ista kapa održavala se i kod pravoslavnih ženskih na Drini u oblasti Osatu, okolina Srebrenice. Stoje: muslimanski muž (5) i žena (6) iz Visokog u starinskoj građanskoj muslimanskoj nošnji. Kod muškog je povrh džemadana i fermena prebačen gunj od sukna, koji je ogajtanjen zelenim gajtanom. Takva muslimanska seoska nošnja i oko Visokog i u okolini Zenice. Do ovog para: starac (7) (sl. XV 2) »ihtijar- hadžo« ili »dedo« sa dugom belom bra- dom iz okoline Visokog u istoj narodnoj nošnji, samo staračkog izgleda. Stoje: muslimanska seljanka (8) iz Podveležja od muslimanskih stočara, koju zove podveleške „Balije“ Tu se ženske muslimanske, i u Rami, nose kao i hrišćanke i ne pokrivaju se. U ćošku je katolička mlađa žena (9) iz okoline Bihaća. To katoličko stanovništvo zovu »Madžari«. Obučena je skoro kao i muslimanka, samo što joj je pokrivalo glave kao i u katolkinje u Srednjoj Bosni, ali na varošku preinačeno. Na minderluku sede: Ciganin (10) i Ciganka (11) iz Sarajeva. Na oboma je svečano odelo kao i kod muslimana, pretežno crvene boje, u očiglednoj težnji da se izjednače sa ostalim muslimanima. U Sarajevu žive Cigani odvojeno i čine sami za sebe čitavu mahalu, a starešina im je »ceribaša«. Duborezna soba Interijer original ove sobe dopremljen je iz jedne tipične hercegovačke kule koja se zove »Ćemalovića kula« na vrelu Bune kod Mostara. Naročito svraća pažnju»odžak«(kamin) uzidan. Od velike su duborezno-umetničke vrednosti:dvokrilna vrata (sl. XVIII 2) na »dušekluku« (prostoru gde se izjutra sklanja postelja), vrata na »handžiku« (maloj banji), »dolaf« (za ostavu stvari) i »šiše« (tavan) koje se zove »ortaluk« (sl. XVIII1). Opširnije o tome pisao Milan Karanović pod naslovom Duborezna soba u jednoj hercegovačkoj kuli koje je štampano u Glasniku Zemaljskog muzeja za 1937 knj. XLIX, str. 93—104. 9 s o b a U ovoj sobi je sedam vitrina. U prvoj vitrini su albanske haljine sa zlatnim vezom; u drugoj vitrini je albanska dolama, zlatom vezena, nakig i rezbarske kutije iz Albanije; u trećoj vitrini albanska dolama i vezeni komadi; u četvrtoj vitrini zubun i košulja vezena iz Stare Srbije; u petoj vitrini dva zubuna i vezeni komadi iz Stare Srbije; u šestoj vitrini su haljine i komadi veza iz Grnjke; u sedmoj vitrini orijentalni vez iz Albanije, a na vitrini je keramika. U donjim delovima ovih vitrina i u velikim okvirima iznad vitrina nalazi se na stotine komada brokata (zlatotkanih orijengalnih tkanina).U ovoj sobi grupisano je 7 kostimiranih figurina narodne albanske nošnje i to 3 muška a 4 ženske. To su: Albanes (1) sa grčke granice sa fustanelom, delom odela koji nosi grčka gar- da, katolici (par) Skadranin (2) i Skadarka (3), čovek (4) i žena (5) iz albanskog plemena Hota i dve žene (6 i 7) iz okoline Prizrena.

Arhivi štampe
Historijski arhiv štampe

Besplatne digitalizirane verzije najranije štampe u BiH.

Savremena štampa

Stotine hiljada tekstova iz najznačajnijih publikacija iz BiH i regiona od 2003. do danas.

Istraživanja i analize

Online arhiv istraživanja i analiza nevladinih organizacija iz jugoistočne Europe.

Pretplata

Za pristup cijelim tekstovima i dokumentima pohranjenim u INFOBIRO digitalnoj arhivi, potrebno je da imate pretplatu za korištenje usluga arhiva. Kako se pretplatiti možete pogledati ovdje