Nasledna kneževska porodica u Zmijanju.

GLASNIK ZEMALJSKOG MUZEJA,

Nasledna kneževska porodica u Zmijanju.

Autori: Milan Karanović

Petar Kočić je u Bosanskom Saboru, u svome velikom govoru o agrarnom pitanju, istaknuo da je stanovništvo velike jedne oblasti u Bosanskoj Krajini koja ce zove Zmijanje imalo svoju zemlju i izložio način na koji su čitava sela Zmijanja ukmećena. Cvijić ga je zadobio da antropogeografski ispita Zmijanje i Kočić je zbog toga celo leto 1910. g. proveo na Zmijanju. Tu je beležio narodna predanja o poreklu i starini stanovništva. Rezultate o tome, i to u pripovedačkom obliku, objavio je u svojoj knjizi pripovedaka pod naslovom »Jauci sa Zmijanja«. Tu je izložio tragove o nekoj vrsti avtonomije Zmijanja i predanja o kneževskoj beratskoj porodici u Ratkovu koja ce zove Kneževići. Ima više godina kako radim na ispitivanju naselja i porekla stanovništva u toj oblasti Zmijanju. Uverio sam ce na terenu koliko su se ta narodna predanja o knezu Ratku održala do danas i rasprostranjala po celoj oblasti. I, sređujući sabrani materijal za Srpski Etnografski Zbornik »Naselja i poreklo stanovništva«, koje izdaje Akademija Nauka u Beogradu, izdvojio sam podatke o naslednoj kneževskoj porodici ove ispitane oblasti i izložiću ih na sledeći način: Najpre ću ce dotaći kratkog geografskog položaja oblasti, njenih granica i imena; zatim ću izneti Kočićeve podatke i svoje dopune; pokušaću da to dovedem u vezu sa pisanim izvorima, u koliko ih ima, i na koncu, dodaću nekolika svoja zaključna razmatranja. I. Oblast Zmijanje i njene granice. — Krajevi između reka Vrbasa i Sane poznati su u ostalim delovima Bosanske Krajine pod imenom Zmijanja. Kao i sve oblasti i Zmijanje se po narodnom shvatanju uzima, što ce tiče veličine i granica, u tri značenja i prostranosti: najšire, uže i najuže. 1. Najveća prostranost Zmijanja. — Kočić je zabeležio ovo narodno predanje o granicama Zmijanja: »Zmijanje je nekad veliko bilo. Zmijanjska je međa — Turci vele udut — išla od rijeke Sane, pa iznad sela Slatine, pa na Katunište, pa na Mlinište — tuj ima kamen mašet — pa otalen pravo na Skokove Deli-Radojice — i tuj ima kamen mašet — pa od Skokova Deli-Radojice na selo Perduve, od Perduva na rijeku Pljevu, pa Pljevom do Vrbasa —đe Pljeva skače u Vrbas, tuj je kamen mašet — pa sad sve niz Vrbas, niz Vrbas, niz Vrbas do sela Jakupovca, od sela Jakupovca okreće međa na Rukati Rast navr Kozare — eno ga i danas! —i od Rukatog Rasta pravo u Sanu. Eto, to vam je bilo staro Zmijanje prije Kosova.« Tolikom prostranošću Zmijanja ponose ce sadašnji Zmijanjci i to se shvatanje održava i danas u znatnom dêlu Bosanske Krajine. 2. Zmijanje sa užim granicama. —Na pitanje Kočića: »A šta se danas zove Zmijanje?« odgovorio je stari pametar Milić Vujadinović: »Mi, težaci, kad ovako između sebe povedemo eglen, kažemo da su sva sela od Kadine Vode od Čađavice Zmijanje, srce Zmijanja starinskog. Za turskog suda to se zvalo Kol Zmijanje ili Zmijanj-Kolo« U tome obliku uzima Zmijanje i pop Jovo Lazičić iz Lusića kad veli: »Kol Zmijanje nahodi se u kotaru banjalučkom, a prostire se od Banjaluke, te do Čađavice. Pod Kol Zmijanje podpada odprilike 15 sela. Kol Zmijanje je dosad zvano kao sad jedna općina ... Na sred »Kol Zmijanja« leži selo Lusići .« Za oblast Lijevče niže Banje Luke Zmijanje je vrhovina koja nastaje iznad Banje Luke. Nekada je i Timar, manja oblast sa nekoliko sela u slivu Gomionice, bila sastavni deo Zmijanja u užem značenju, »jer je, po rečima Milića, bio u ratkovačkom vermanu« 3. Najuže značenje Zmijanja. — U selima Zmijanja u njegovom najširem značenju i njegovim granicama Zmijanjem smatraju one krajeve gde su ljudi očuvali svoje zemlje sve do okupacije, a to je selo Ratkovo. O tome ce ovako izrazio Kočiću starac-pametar Milić Vujadinović: »Čuo sam đe stari ljudi govore da ce samo naše selo Ratkovo zvalo Zmijanje i da je ono birzemana, prije Kosova još, imala svoju zemlju i svoju pravu«. II Beratska kneževska porodica i predanja o njenom poreklu. — Dok turski pisani spomenici ne budu pristupačni za nauku, dotle ce moramo oslanjati na narodno predanje o poreklu nasledne kneževske porodice Kneževića u Ratkovu. Ta narodna predanja mogu ce razvrstati u dvoje: predanja u obliku legende i tačnije očuvana predanja koja su verovatnija. U predanjima u obliku legende teško je izdvojiti ono što ima istorijsku podlogu od onoga što je iz velike davnine prepričavanjem, s kolena na koleno, gubilo istorijsku podlogu i obojeno maštom narodnog pripovedača. Tu bi trebalo analizirati delove narodnog predanja i kritičkom ocenom izdvojiti istinito od neverovatnoga »jer nema ništa bez nešta«, kako narodni pripovedač propraća svoja kazivanja. 1. Narodna predanja u obliku legende. — Kočić je zabeležio ovo narodno predanje o poreklu kneževske porodice: »Na Zmijanju je sudio od Zmijanja Rajko .... On je vodio Zmijanjce na Kosovo. To sam slušao đe govore stari ljudi, a i u pjesmi ce pjeva, kako ga je zvao car Lazar na Kosovo i kako ga je presreo neđe na putu Troglav Arapine: »Kad dođoše na vodu Maricu, Al’ povika Troglav Arapine: »Kurvin sine od Zmijanja Rajko, Zar ćeš proći i provesti Zmijanjce, Brez junačke pošječene glave, I brez srpske prolivene krvce«. Značajno je i zanimljivo je rezonovanje starca-pametara Milića o tom legendarnom pričanju koje je Kočić tačno uhvatio: »Tako se ovako u nas težaka pjeva uz gusle, pa ja sad podsigurno ne znam. Doduše, što svijet, vele, govori, ili je bilo ili će biti. Nije nešto brez nešta!« reče Milić više zase i ušuti.« Opšte je mišljenje u Zmijanju da su jedna ličnost taj Rajko što je vodio Zmijanjce u Kosovo i Ratko po kome je prozvano selo Ratkovo. Za moga boravka u Zmijanju radi ispitivanja naselja i porekla stanovništva došao sam do ovih podataka o učestvovanju Zmijanjaca na Kosovu koja mogu poslužiti kao dopuna Kočićevim ispitivanjima: Rajko je vodio na Kosovo 12.000 Zmijanjaca i zakasnio. Car Lazar je, vele. pitao za večerom: »Mili Bože na svemu ti hvala, Što nam ne bi od Zmijanja Rajka?« Na to, vele, da je rekao Miloš Obilić, onako u šali: »Rodila je zmijanjska rakija, Rajko pije zmijanjsku rakiju.« Ove je stihove naveo Vuk u svome »Rečniku« pod rečju »Zmijanje i zmijanjska«. Svakako je i narodna pesma o tome postajala. One što je Kočić zabeležio o vojvodi Rajku u »Bosanskoj Vili« za 1909. god. daleko zaostaju, i po dikciji i po kompoziciji, iza Vukovih narodnih pesama. Stigao je, vele, na Kosovo kad je bila bitka gotova. Našao je cara Lazara pod sultanovim šatorom i molio ga da mu oprosti i dade blagoslov. Tada mu je rekao car Lazar: »Hajde, Rajko, ni na tebi ne ostala kletva!« Propratio je osamdesetogodišnji starac Blagoje Knežević, koji je umro pre 4 godine, to zakašnjenje ovim rečima: »Dobro prošao i lijepo vojske vratio. Bio je mudar, a ne kao Obilić.« U daljem pričanju navede i ove stihove: »Niti svanu, nit’ sunce ogranu, Al’ zavika od Zmijanja Rajko: »Dobro jutro, slavan car Lazare!« Ovo su stihovi iz narodne pesme koju svu nije znao kazati i oni ce ne slažu sa gornjim predanjem o zakašnjenju. Knez Ratko, po povratku s Kosova pokori ce Turčinu. Jednom ga zapita paša kako bi mogao najlakše da osvoji Banju Luku, i zapreti mu da će mu šilom glavu oderati ako ne nađe zgodan način. Knez Ratko predloži da svaki vojnik naloži više vatara iznad Banje Luke. Ban iz banjalučkog grada, kad je video tolike vatre, prepane ce misleći da je toliko vojnika koliko ima vatara, napusti Banju Luku bez boja. Turci uđu u napušten grad gde ne nađu: ni oroza, ni paščeta, ni insana ni hajvana.« O tome kako je Zmijanje dobilo neku vrst avtonomije a knez Ratko nasledno kneštvo u porodici, kazuje Kočićev starac-pametar Milić od roda Bosančića: »Viđeše Turci da ne mogu izaći na kraj sa Zmijanjcima, a i Zmijanjci ce opet umoriše od dugog i neprekidnog vojevanja, pa se pogodiše da čuvaju u Stražicama stražu i da po malo vojuju s Turcima kad bi na koga pošli. Sultan im dade verman kolik mutap sa zlatnom carskom turom da je njiova zemlja, da ne plaćaju mi caru arača ni popu kolača, da mogu ostati u svojoj vjeri i nositi oružje . . . Knezu Ratku, a neki vele knezu Obradu, jer Ratko bijaše umro, dana je sudanija na Zmijanju. Osim toga dao je sultan knezu Timar da kobile ždrijebi, Obrovac da ploske nalijeva, Lijevče da ovce janji i zlatnu sablju. Knez je sudio i zapovjedao. On ce slušao u svačem. Turci ce, u prvi kraj, nijesu ni u šta miješali. Knez je imao i svoju tavnicu. Eno i sada ostataka od ljegove tavnice na njivi kod rijeke Banjice, niže naše crkve. I danas se vide dva stražarska groba što i' je knez pošjeko, jer su, brez njegova izuma, ostavili stražu na Stražicama i došli na zbor crkvi.« I o dužnostima kneza i Zmijanjaca i obvezama prema Turcima zbog dane avtonomije i svoje vlastite zemlje, Kočić je zabeležio ovo predanje: »... Ono kad bude po duši i ovamo po istini, i u našem je, kažu, vermanu pisalo da će Ratkovčani, kad i' car pozove, vojevati, pa sad jedni vele da su ratovali s Turcima, a drugi kažu da nijesu nego da su samo čuvali stražu na drumu kod današnjije Stražica. Zato ce to selo, valjada, danas tako i zove... Stari Tele Bosančić — kršćeno mu je ime Teodor, i bilo mu je sto i trideset godina kad je promijenio svijetom — kazivao mi je (starcu Miliću) da su naši stari podsigurno ratovali s Turcima, i bili im u indatu više puta i na više mjesta, ko mrtva straža, otvorili mejdan ... Predrago im je, veli Tele, bilo uskočiti u Kaure, i oni su vrlo često uskakali, onako sami od sebe, brez Turaka, i mlogo su, kaže, palili, robili i plijen dogonili od Senja, Zadra, Šibenika i Drniša, a mlogo su puta slazili i u Ravne Kotare ... Pošljednji, veliki mejdan otvorili su Ratkovčani... Zmijanjci na Bijaću, tako kaže Tele, i sa Turcima uzeli grad od Kaura. Ko mrtva straža navalilo je sedamdeset Ratkovčana sa knezom ko sedamdeset risova! Prvi je uskočio u grad Sitvuk Babić, glavna kneževa poglavica, koji je čuvo stražu na Kragujevici. Eno mu i sad zidina od karaule. Sitvuk je bio vrletan čojek — jedna gazija, i držao je sedam žena od sedam zakona —...« Potomstvo je toga Sitvuka Babića niže karaule na Kragujevici. Ima ih na 105 kuća sa više prezimena sa očuvanim predanjem da su od Sitvuka i njegovih mnogobrojnih žena. Knez Obrad, sin Ratkov, pomogao je Turcima da osvoje Bihać od Kaura. Na povratku s vojskom sa osvojenog Bihaća zanoći knez Obrad sa vojskom na rečici Gomijonici. Dopalo mu se to mesto za manastir i tu po dopuštenju Turaka podigne Manastir Gomijonicu. Za crkvu u Banjici postoji predanje da je sagradio knez Vukobrad na dozvolu jednog paše koji je kao dete čuvao goveda kod Kneza, pa posle postao vezir na Bosni. Prota Hadži Mile A. Popadić zabeležio je ovo narodno predanje o crkvi u Banjici i to u svome članku »Opis crkve Ratkovačke«: »Ova crkvica postoji od više stotina godina napravljena od nekakva Ratka kneza i to ovim redom: Po narodnom predanju prije 200 godina živio je u Banjici neki knez Ratko i imao je kod sebe u najmu Ture po imenu Huse, koji mu je goveda čuvao, pak bojeći se da se Turetu ne bi što dogodilo, zašto bi Turkom odgovoran bio; za to mu isplati najam i reče: Huse, hajde ti u svijet i bolji salamet traži!« Taj Huse po zemanu postane vezir i zovne kneza sebi. Saznavši šta želi dade mu dozvolu da sagradi crkvu i buruntiju na okolicu za njega i njegove naslednike. Od čardaka sagradi crkvu, a okolina ce prozove po njemu Ratkovo. Petar S. Ivančević opisao je kulu u Obrovcu i zapisao narodno predanje o tome čija je kula i kako taj tu kulu i zašto dobio. Tu on navodi po svome Zmijanju raširenu priču o službi Huse kod kneza Ratka i njegovom odlasku na vojsku i kako je postao carski namesnik: »Kad je došao u Bosnu, onda je — vele — darovao svome bivšem gospodaru, knezu Ratku, selo »Banjice«, koje poslije prozove »Ratkovo« po pomenutom knezu, selo »Obrovac« i u njemu kulu i pokraj kule crkvu, selo »Timar« i načinio mu još i crkvu u selu »Ratkovu.« — Na to sve dao je Husein-paša knezu bujruntiju. Pripovijedaju, kad bi Ratko u »Timar« išao, uvijek bi se svraćao u kulu i u njoj bi ostao više dana.« Tu kulu zovu i »Ćejvanova kula« zbog toga što je posle dopala u vlasništvo nekom begu Ćejvanu. U vezi sa narodnim predanjem kako je Ratko dobio kneštvo na Zmijanju, donosim ovu priču zabeleženu 1926. g, od starca Jove Peće iz Janja koji me pratio na putovanju po Janju: »Bio, vele, nekakav bogat domaćin na Kupresu koji ce zvao Marić i bilo mu je 115 g. Imao je 60 čeljadi i dočekao je »bijele pčele« t. j. od unučadi unučad. Imao je običaj da svako jutro sazove čeljad, koja ga pri tom ljube u ruku, i pita ih šta je koje od njih sanjalo. Pozdravljali bi ga sa: »Dobro jutro, dide!« Jednog jutra ispriča mu jedna snaha »trudna« (bremenita, u drugom stanju) da je strahovit san usnila: da joj niče iz pupka kruška koju neka ptica presadi u polje. Stvori ce veliko polje i na njemu 1000 ovaca. »Did« je poljubi u čelo i reče da je dobar san. Iza toga rodi sina koga, kad poodraste, odvedu caru. Poturči se i postane vezir i kad dođe u Travnik dozove »dida«. »Pritište« onako slijep da ljubi unuka. Saznavši unuk za želju »didovu« dade mu zemlju u današnjem Ratkovu i da je s njim oslobođeno još 25 domova. Presele mu unuci na Ratkovo.« 2. Krsno ime kneževske porodice. — Kneževići slave Krsno ime Sv. Marka koji pada drugi dan po Đurđevdanu. »Zavještina« im je Sv. Nikola. O tome, kako su se »zatekli« da će slaviti Sv. Nikolu, postoji ova legenda: Knez Obrad, na povratku iz osvojenog Bihaća, zanoći sa družinom onde gde je danas manastir Gomionica više nekakvog jezera. Iz Bihaća je bio oterao nekakve Kaure. Kad ce probudio, vidi, zaprepašten, kako mu zmija proždire jednog druga, a jednog je već prožderala. On se (Obrad) ovako pomoli Sv. Nikoli: »Sveti oče Nikolaja putniče, tako ti Hristove milosti, budi mi danas na pomoći, slaviće te svak’ moj od danas dok mi je roda i plemena!« Tada oseče glavu zmiji i spase još živa druga, a iza toga raspori zmiju i izvadi onoga svoga mrtvog druga. Dotle mu je bila samo »urečena« slava Sv. Marko a od tada ce »zateče« da će slaviti kao »zavještinu« Sv. Nikolu. Crkva u Banjici, za koju postoji narodno predanje da je sagradio knez Vukobrad, posvećena je letnjem Sv. Nikoli. Kočić je zabeležio narodno predanje da je knez onde podigao Manastir Gomionicu gde je zanoćio sa družinom na povratku iza osvojenog Bihaća. Slava Sv. Marko vrlo je retka. Dabovići u Ljubomiru i Bilećkim Rudanama slave Markovdan (»Naselja« II, 819.). Tomičići u Janju u slave Đurevdan, a »preslavljaju« Markovdan. Uoči Đurđevdana »dočekuju« slavu, a na Sv. Marka. ispraćaju«. Prava im je Slava Markovdan. Neki im je, vele, đak-samouk otvarao knjigu i rekao da uzmu Đurđevdan, pa da ce na Markovdan razilaze. Pored toga što na Đurđevdan »čataju« Slavu i lome krsni kolač to isto rade i ia Markovdan. III Razgranavanje kneževskog roda. Najstariji u rodu Kneževića je Blagoje sa 80 g. koji je umro 1927. g. veli da je isto Rajko i Ratko i da su »tamo u vaktu Bog zna« starinom sa Hercegovine. Jovo, njegov nešto mlađi brat, veli da je to bilo pre 700 g. i da su od Konjica. To je neverovatan broj i starost, a pošto ce Jovo družio sa školovanim ljudima i prepričava s njima razgovore, teško je zbog toga proveriti njegova kazivanja. Bila su, veli, četiri brata: Ratko, Ljuboje, Deli Radojica i Filip. Prema kazivanju starca Mile Mandića iz Orahovljana, ta su se četiri brata zvala: Ljepoje, Ljuboje, Ratko i Deli-Radojica. Deli-Radojica ustavi se u Glamočkom Polju. On se mnogo nosio s Turcima, kladio se u trkama o kojima je sačuvana narodna pesma i dobio najbolje zemlje. Po njemu su prozvani u Glamočkom Polju Skokovi Deli-Radojice. Pred smrt savetuje sinu Filipu da se mora poturčiti ako hoće da očuva zemlje. Filip ce poturči i od njega su, vele, bezi Filipovići u Odžaku na Glamoču. .Jedan ogranak tih begova Filipovića naselio je pre 100 i više godina u selo Rastoku kod Ključa, sva je prilika pri deobama na materinstvo po mirazu. Starac Blagoje pričao mi je kako ga je neki od tih begova Filipovića vazda prizivao u Ključu na sajmu, častio ga i naročito isticao da su njihovi u starini jedno i da su gospodski soj. — Ratko pane na brdo više Banjice koje se po njemu prozove Ratkovača i celo se selo prozove Ratkovo, Ljuboje pane u Podrašničko Polje u selo Orahovljane. Od njega su — dodaju u pričanju — svi oni što »služe« Sv. Marka u ovim krajevima. Nije se očuvalo predanje o tome da li je Ljuboje imao svoju vlastitu zemlju, on i njegovo potomstvo, i kad su ukmećeni, jer ih je kao čifčije zatekla okupacija po Austriji. 1. Kneževo potomstvo. — U najpitomijem i najplodnijem delu Banjice, zaseoku Ratkova, žive danas 4 kuće Kneževića za koje postoji opšte mišljenje da su oni izravni potomci kneza Ratka. »Služe« Markovdan a »zavještina« im je letnji Nikoljdan (Nikolice 9. maja) a tada slavi i crkva u Banjici. Bila su, vele, dva brata Ratko i Vlajislav. Kad su ce podelili Ratko je dobio najbolje zemlje — srce Banjice — i kneštvo. Stanovao je najpre na brdu Ratkovači, a posle saselio u Banjicu. Od toga vremena na Ratkovači mu je bio stan sa stokom. Mleko mu je sa Ratkovače išlo na »tundruke« i sad pokazuju mesto u Banjici gde se je salevalo mleko u kablove. Kad su se podelili, bilo je u Ratkovu sedam kućišta sa velikim porodicama i svaka je imala svoju baštinu. To su: Kneževići, Sitvukovići, Kočići, Gvozdeni, Vranješi, Bosančići i Matijaševići. Davali su od kuće dukat carske mirije i išli s Turcima na vojsku. Od Ratka su Kneževići a od Vlajislava Vlajići. Ratkov je sin Obrad. Za njega se očuvalo narodno predanje da je vodio Zmijanjce na Bihać za koga se znade iz istorije da je osvojen po Turcima 1592. godine. Bio je, vele, 3 g. na turskoj vojsci i pomolio se u oči Uskrsa na belu konju. Za Obradom je došao sin mu Grujica. Za toga kneza Grujicu veli starac Blagoje: »Bio je naočit i kršan, Bogo moj miljeni!« Vukobrad, sin Grujičin, saselio je sa Ratkovače u Banjicu onde gde su danas Kneževići. Na Ratkovači mu je ostao tor. Odatle su mu muzarice slale »vareniku« na tumruke. Kad pomuzu ovce oglasi čoban iz puške i dolje kod kuće podmetnu kablove pod levak tumruka. Taj knez Vukobrad je kao skrbnik primio dete svoga pobratima, potura harambaše Kuzmana, koji je ceo vek hajdukovao. Uhvate ga Turci i zapitaju ga da li voli da ce poturči ili da ga poseku. »Volim se poturčiti« rekao je harambaša Kuzman. Poturči ce, Turci ga ožene u 70 g. i steče sina Husu. Pred smrt preporuči ga u amanet pobratimu Vukobradu. Taj Husa postane povremenu vezir na Bosni, dozove Vukobrada i dade mu dozvolu da sagradi Crkvu u Banjici. Petar Mirković zabeležio je u podlistku »Srbobrana« za 1887. g. predanje, da se otac toga vezira zvao Mladen Sandulj. Vojvoda Golub Babić pričao mi je, još kao đaku, da je taj paša od porodice Babića sa Zmijanje od koje je i pomenuti Vojvoda. Za Vukobradova knezovanja na Zmijanju, po narodnom predanju, pada i četovanje Stojana Jankovića iz Ravnih Kotara. Tada, vele, zapane zec u tumruke kud je teklo mleko od tora sa Ratkovače i to su tumačili ka hrđav znak i po tome slutili da neće biti na dobro. U to izbije Stojan Janković sa četom i Vukobrad je četovao godinu dana s njime. O tom je Kočić ovako zabeležio predanje: »Nije mnogo iza toga prošlo, a knezu Vukobradu pade na konak Janković saleti ga da se digne na Turke. Knez Vukobrad pristane, pa je četovao godinu dana sa Stojanom, ali se pokaje i ode Veziru. Vezir plane na njega: »Ne moreš biti i i subibaša i četobaša!« — i oduzme mu sudaniju na Zmijanju. Onda knjeginja Smilja odleti veziru, pa se zaplače i zamoli. Vezir dadne knjeginji Ratkovo, a knezu Vukobradu ostavi golo kneštvo brez sudanije, samo na Ratkovo ...Tada preuzeše sudaniju na Zmijanju age Sitnice. Za jednoga se od tih knezova priča, ali se ne zna da li Obrad ili Vukobrad, kod je došao sa nekakve vojne koja je bila duga, našao da mu je zet Budimir Mitrović preveo na sebe tapije na baštinu pomoću kadije iz Banje Luke. Povrati tapije i poseče u svađi toga svoga zeta. Iza Vukobrada preuzeo je kneštvo bez sudanije knez Marko. Malen je ostao iza oca, koga, izgleda, da je kuga umorila. Mati mu se preuda u Tominu u Kljutiće i tamo privede Marka. Kad je Marko poodrastao, vrati ga mati na kućište i dovede još sina iz drugog braka sa Kljutićem. Kod deobe dobije mu taj brat po materi trećinu baštine. Marko je sagradio kuću u Banjici. Iza Marka zastupi kneštvo knez Vasilj. Tada je morila kuga svakih 30 g. i knez Vasilj umre od kuge u 112 god. Ima 25 čeljadi i devet žena slugarica. Dve kćeri koje su bile poudane, jedna za Peru Vuinovića a Deva za Radoslava Vulina, podigle su mu veliki krst na kužnom groblju niže kuće. Haranje te kuge opisao je Kočić pripovedački, po narodnom predanju, u priči »Kroz mećavu.« Od iste kuge su pomrli i sin mu Rade u 70 g. i unuk Stojan u 32 g. Nisu knezovali, jer im je Vasilj bio živ. Tako je strašno kuga morila da je pokosila i oca, sina i unuka i sva tri su zakopana niže kuće jer ih nije imao ko da nosi na groblje. Za Stojanom je bila Ružica Kočića koja se iza kuge preuda »trudna« u Medare i rodi Vasu. Bio je, vele, visok, lep »crljenih« dugih brkova, tolikih da ih je mogao zametnuti za uho. Tri je godine božićovao u Sarajevu boreći ce za ratkovačke baštine. Za njime je bila Pava Vranješ iz Jakovljevića. Umro je u 80 g. Iza kneza Vase došao je knez Rade Knežević. Za njim je bila Vida Vujinovića iz Tramošnje. Umro je u 55. g. Njegovi su sinovi Blagoje i Jovo. Blagoje, starac od 80 g. a koji je umro pre 4 g., zna da nabroji ove svoje pretke: Blagoje — Rade — Vaso — Stojan — Rade — Vasilj — Marko — Vukobrad — Grujica — Obrad — Ratko. Ogranak Kneževića slabo ce množi. Kad su Vulini doselili, bila je jedna kuća Vulina i jedna kuća Kneževića i u svakoj jednako 40 čeljadi. Danas je Kneževića 4 kuće, a Vulina ima, što u Ratkovu, što raseljenih štokuda, i preko 50 kuća. Navode kao razlog njihovom slabom množenju što su Kneževići dva puta obamirali od kuge, samo ostajalo po jedno muško dete. Do sad nisam mogao ustanoviti da li ima u Lijevču niže Banje Luke koji odseljen od Kneževića. Drugi ce ogranci Ratkova potomstva mnogo više množe. 2. Potomstvo Ratkova brata i njihovo raseljavanje. — Ratkov brat je Vlaislav. Po njemu je jedna grana njegovog potomstva prozvana Vlajići. Od Vlaje su svi oni u Ratkovu koji slave Sv. Marka, sem Kneževića, a to su: Medari 10 kuća, Bajići 10 k., Dragojlovići 7 k. i Čavkići 3 k. Vlajini su potomci sagradili Kuću niže Ratkovače u jednoj uvali. Ima ih sada oko 10 kuća. O odseljavanju jednog od potomaka Vlajinih, koga su zbog visine zvali Šipka, postoji ovo legendarno predanje: Na Ratkovači je, vele, bilo jezero. Poboli se kod njega ljeljen i košuta od čega se goveda zaobadaju. Taj Šipka ih je dugo tražio i nađe ih u današnjem selu Pavićima koje je tada bilo »steća planina«, dopane mu se to mesto i tu ce naseli. Po njemu ce prozovu Šipke. Porodica sa tim prezimenom ima na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije i sa slavom Sv. Marko, a ima ih odseljenih i u Lijevče. Samo se ne može da ustanovi jesu li Šipke otišle najpre na tromeđu ili u Paviće i od kojih su oni u Lijevču. IV Izvori o nazivu oblasti Zmijanje. — Najstariji pomen Zmijanje u iskrivljenom obliku imamo kod Hadži Kalfe ili Ćatih Čelebije iz polovine 17 veka (1655.). Opisujući krajeve i mesta spominje u Sandžaku Bosna ovim rečima: »24 Osmijan, dan hoda od Banje Luke k jugu, na put u Klis«. U Sandžaku Klis ovako spominje selo Mednu: »15 Madna (Medna) među Osmanom i Peckom.« Ovde je očito da i Osmijan i Osman, prema njihovom položaju geografskom, su jedno. Stojan Novaković protumačio je da je to Osmača. Međutim je Vlad. Skarić u svojim »Topografskim primjedbama« na to Hadži-Kalfino delo: »Rumenlija i Bosna« objasnio da je Osmijan Zmijanje, pobijajući da nije Osmača: »Osmača je blizu staroga druma Sarajevo—Travnik—Banja Luka... Na ovaj zapadniji drum, odnosno na liniju Klis—Banja Luka meće Hadži-Kalfa svoj Osmijan. Za to ga valja tamo i tražiti. Na visini između Sane i Vrbasa zvao ce prije jedan kraj Zmijanje. Ime ce danas rijetko čuje i to češće od ljudi iz drugijeh krajeva, nego od samijeh Zmijanjaca. Hadži-Kalfa je sigurno mislio na Zmijanje kad je spomenuo Osmijan«. Drugi spomen je o Zmijanju iz »Jajačkog Sidžila« iz 1693 g. Tu je Dr. Ćiro Truhelka našao reč Zmijanje na više mesta, a to su: »Stiže poslanstvo od Starog Majdana valiji u Travnik sa vešću, da je neprijatelj udario na Zmijan... Valija šalje jajačkom kapetanu i jezerskom dizdaru na znanje da mu je javio ključki kapetan Džaferaga, da je zapovednik zadarski poslao »Sandra« u Zmijan«. Na istom mestu Truhelka uzimlje Zmijan kao selo i veli: »Selo Zmijan, koje spominje u općini je Omaška, a njegovi žitelji nisu morali stoga razloga polaziti kao kombatanti na vojnu, jer su kako saznajemo iz jedne tužbe što je 1624. poslaše budimskom paši Musa-paši, filurdžije, koji su plaćali godišnji porez od 1 dukata«. Jedan bezimeni putnik iz početka 18. veka, po svoj prilici austrijski đeneralštabni oficir, spominje u svome izveštaju Zmijanje ovim rečima »Durch diese kan man über der Gebürg Dobrinsko Polje und Smijanje mit einer Armee und Canonen bis Swartz Wald und den Marktflecken Novarczev vakuf Vordringen. ln dasiger Revier ist es sehr volkreich und zwar lauter Christen, eine einzige kleine Vestung Sitnicza, so auf einer Anhöhe liegt und den Begh Nahmens Czollakovich zum Comandanten hat, ist mit purem Türken besetzt. Erst ermeldeter Begh hat 10 Weiber... Der Bach Gomionicza sprienget von der mittätigen Seiten des Gebürges Smijanje ...« V Razmatranja o imenu oblasti i o njenoj naslednoj beratskoj kneževskoj porodici. — Kad ce uzmu u razmatranje sva izložena fakta o tragovima avtonomije u Zmijanju i njegovoj naslednoj kneževskoj porodici, ukazuje ce težnja i potreba da ce ovo troje objasni: (1) od čega dolazi ime oblasti; (2) zašto je oblast dobila izvesnu avtonomiju, i na posletku, (3) praporeklo kneževske porodice. Avtonomija Zmijanja i njena nasledna kneževska porodica sa beratom moćiće ce potpuno da rasvetli istom tada kada turski arhivski izvori budu pristupačni za nauku. Za sada ce može dati samo nekoliko predpostavaka od kojih su nekoje više a nekoje manje verovatne. Pri tome ću pokušati da iznađem nešto istorijske istine i u narodnom predanju, dovodeći ga u vezu sa poznatim istorijskim podacima. (1) Kako je postalo ime oblasti. — Od starca Stevana Blagojevića pod Kočića Glavicom u Gornjem Ratkovu čuo sam, 1921. g., ovo narodno objašnjenje o tome kako ce zazvala oblast Zmijanje: »Kad su Turci osvojili ove krajeve tada je pobegao kralj sa grčke gradine koja je bila na današnjoj Kočića Glavici. Tom prilikom Turci su mu ugrabili kćer i silovali. Čuo otac njeno jaukanje i zapomaganje i zapita je šta joj bi? Ona reče: »Ujede me zmija«. Odatle ce, vele, prozvalo Zmijanje.« Nešto drugojačije narodno predanje o tome zabeležio je pop Jovo Lazičić: »Poslednja grčka kraljica prozvala je Kol-Zmijanje »Zmijanjem« sa ovih reči: »Ala, Jelena, Jelena, ala me je jutros zmija ujela«. Navešću neka mesta gde ce objašnjavaju reči zmijan i kol. Petar Kočić našao je u turskom zakonu »Kanun-na-mei-liva Bosna« iz 1565. g., koji je preveo Francuz Belen, ovaj član: »Za zimi ili raju očevinska je baština 25 aspri t. j. tri aspre više nego za Muslimane i zove ce »istindž« (ropski danak)«. Vlad. Skarić našao je u beratima naslednih premiđura iz Staroga Vlaha, koji ce čuvaju u arhivi stare pravoslavne crkve u Sarajevu, imena Novak i Petar sa oznakom da su zimije. Dr Ćiro Truhelka u svojoj studiji »Historička podloga agrarnog pitanja u Bosni« spominje naziv zimija na četiri mesta. U tumačenju reči, na kraju knjige, veli za reč zimi, zimija da je hrišćanin koji je turski podanik. Objašnjavajući reč raja veli: »Imenom raja označuje ce podanik seoskog zvanja a ne hrišćanin, za koga ce u kanuma upotrebljava riječ »kjafir« ili »zimi«, jest taj, da je po kanunima i raja mogao postati spahijom i kao spahija smatrao ce rajom tako dugo, dok mu u beratu nije izričito zapisato, da je dignut s rajaluka t. j. oprošten od rajinskih resmova« (s. 31.). Govoreći o vojnikluku i baštini veli: »Sinovn, braća i rodbina onih kršćana (zimija), koji služe u carskoj konjušnici, a nisu zapisani spahiji, podređeni su vojnik-begu« (c. 43.). U primedbi broj 3 posle reči kršćanin veli: »Zimi, zimija zvao se kršćanin turski podanik za razliku od harbije, kršćanina stranog podanika« (s. 51.) Gliša Eelezović u svome štampanom radu »Vakufija Gazi Isabegove Džamije u Skoplju« spominje značenje zimi na dva mesta. Na prvom objašnjavajući šta je podharačen podanik veli: »zimi podanik turski koji nije muhamedanske vere, koji plaća harač«..., a na drugom mestu kod značenja reči ćafir: »Zimi znači pravu podharačenu tursku raju, a ćafir nije potpuno podharačen turski podanik ili slobodan gospodar negde u emigraciji u hrišćanskim državam«. Po značenje zimija značajna je narodna pesma »Hasanaginica« ovoga sadržaja: Od veselja što je uz pomoć četiri robinje navezla tarpoš (a to je po Vukovu »Rečniku« hrišćanska ženska davno izobičajena kapa), Hasanaginica čini veselje i zove jetrvu tefdedarovicu. Sve hanume sele večerati sem hanume tefdedarovice koja veli: »Lako ti se vezom razmetati, ama hajde da se rodom razmećemo«. Na to će joj Hasanaginica: »Moj je babo zimi-kiridžija, moja majka ljeti kravaruša, moja seka ljeti čobnica, a ja mlada Hasanaginica, ako Bog da biću pašinica«. Značenje kol našao sam objašnjeno na dva mesta. Prvo je kod Riste T. Nikolića u radu »Vranjska Pčinja« gde veli: »Za vreme Turaka mesto baštine Ćesara Uglješe u malome vidimo Vranjski Pašaluk u velikom, mesto župe Vranje-Pčinja kol (pčinjski srez) koji je obuhvatao oko 100 sela«. Gr. Božović u članku »Azot odmetnički« spominjući u Veleškoj okolini župu »Ortakol« (Đumurdži-kol) veli: »Ime Azat došlo je od reči has: As, az, »Azot«, osobinama mesnoga govora. Po našoj zemlji postoje župe sa ovakvim imenima: Has iza Prizrena preko Drima, Has u Metohiji i Has u Polimlju oko Berana. Pod Turcima to je bio posed naročite vrste i sa naročitim pogodbama za »hašane-čifčije«. Zanimljivo je kad je reč o ovoj vrsti turskoga vrstanja zemlje da su Azoćani ušli u novo doba još pod Turcima kao vlasnici radne zemlje i okolnih šuma a ne kao podložnici čifčije. Oni čak kažu da su od starine bili slobodni i da je ime župe došlo od reči »Has-koli« okoline hasijske, slobodne, nepodložne, odmetnute, a ne od »hasa« pronije nečijega poseda. I Kočić, i Skarić i Lazičić na pre navedenim mestima naznačili su da se grupa sela zvala: »Kol-Zmijanje« ili »Zmijanj-kolo«. Na drugom mestu pokušao sam da objasnim naziv Zmijanje na osnovu turskoga rečnika »Kamusi turki« od Samia uz pomoć g. Derviša Korkuta, dovodeći da je to od reči zimi. Po njemu je Zimijan plural (perzijski) od reči zimi. Kol je ruka, odred, straža. Zimijan-kol je, prema tome, zimijska straža, zimijski odred. Da je jasnije značenje i zimi i kol, spomenuću, na koncu ovog izlaganja. i to šta o tim dvema rečima veli »Enciklopedija Islama« i Cenker u svome Rečniku. Zimi je — po »Enciklopediji Islama« — podanik islamske države koji nije Musliman nego onaj koji veruje u svete knjige, a to su Hrišćani i Jevreji (Tekst na njemačkom jeziku, vidjeti u izvorniku). Govoreći o pravima i dužnostima, veli: (Tekst na njemačkom jeziku, vidjeti u izvorniku). Dalje veli: (Tekst na njemačkom jeziku, vidjeti u izvorniku). Završava o Dhimmi: (Tekst na njemačkom jeziku, vidjeti u izvorniku) Cenker navodi sve reči koje su u vezi sa zimi i njihovo značenje i veli: (Tekst na njemačkom jeziku, vidjeti u izvorniku). Za kol stoji, spominjući značenje svih reči koje su od nje izvedene pa i kuluk, ovo: (Tekst na njemačkom jeziku, vidjeti u izvorniku). (2) Zašto je oblast Zmijanje dobila izvesnu avtonomiju. — Izvesne avtonomne povlastice koga kraja u Turskoj potiču od prava i dužnosti martoloza i derbendžija. Da su stanovnici današnjeg Zmijanja martolozi svedoči ovo mesto u putopisu Kuripešića koje glasi: (Tekst na njemačkom jeziku, vidjeti u izvorniku). D-r Dušan J. Popović navodi u svojoj raspravi »O martolozima u turskoj vojsci« mnoge martoloske pogranične posade koje su čak imale i svoju crkvu, a te podatke našao je u mađarskim izvorima. Prema tome i Zmijanjci su bili jedna pogranična martoloska posada, a posle naselja. Zmijanjzi su imali povlastice u tome što su imali svoje baštine, svoju vlastitu zemlju, i kažu za sebe da su »starovnici i svojaci od postanja«. Za te svoje baštine čuvali su stražu na Stražicama i po malo vojevali s Turcima kad bi ovi na koga pošli. Kad je jedan od knezova bio kompromitovan pred turskim vlastima time što je pomagao Jankoviću Stojanu, kad je sa četama do Zmijanja dolazio, oduzeto mu je kneštvo i sudanija na Zmijanju. Na Sitnicu u Zmijanju došle su age Sitnice da sude. Okolne age i begovi ukmetili su sva sela zmijanjska samo nisu mogli Ratkovo za koje kaže starac Blagoje Knežević da se »nije nikada turčilo ko ni Crna Gora«. Stojan Novaković spominje mnoge avtonomne oblasti u Turskom Carstvu. Tako su Negotinskom Krajinom vladali nasledni kneževi Karapandžići, koji su imali sultanske berate i prilično opširne povlastice. Pričalo se da je Krajina bila zaklonjena od turske samovolje tako da se nije smela naći na krajinskoj zemlji ni stopa od potkovice turskoga konja. Krajina je pripadala sultanovim kćerima, a jedno vreme bila je data kao apanaža carici materi. Knežina je dotrajala sve do Karađorđevog ustanka i poslednji Karapandžić zvao ce Miša i bio je vojvoda porečki. U Pounju i ostalim krajevima Bosanske Krajine nastojao sam da saznam šta oni podrazumevaju pod imenom Zmijanje i uverio sam se da oni misle da je to kraj koji nije davao nikada trećine. Na drugom mestu navedeno je shvatanje u Bjelajskom Polju da je i Sanička Župa početak Zmijanja zbog toga što su neke porodice imale svoje zemlje »baštine«. U Bjelopavlićima postojalo je muško ime Zmijan. U Šumi je, u Hercegovini, bila kneževska porodica Raševića sa beratom. U Bilećskim Rudinama bio je knez sa be- ratom. U blizini druma koji je spajao Bosansku Krajinu sa Sarajevom i dalje sa Carigradom biće svakako mnogo porodica koje su imale svoje baštine i za to imali izvesne obaveze prema turskoj državi. (3) Razmatranja o praporeklu kneževske beratske porodice. — Današnje Zmijanje spada bosanskoj srednjevekovnoj oblasti »Donji Kraji«, u izvorima »Partes inferiores«, a koji su spadali razgranatoj vlasteoskoj porodici Hrvatinića. Šišić kaže za Hercega Hrvoja: »Vrlo je vjerovatno da je bio u Kosovskom boju i Vojvoda Hrvoje«. Zna se da je Grgur Stipančić, od roda Hrvatinića, imao u posedu Glamoč. To nas podseća na Deli-Radojicu na Glamoču. Iz istorije je poznato da je Herceg Hrvoje pomagao Turcima u boju njihovom sa Mađarima u severnoj Bosni. Ratkovo gde je stajao Ratko, predak Kneževića, centar je starinskog Zmijanja. Centar je Ratkova zaseok Banjica, gde su i sada Kneževići, i nosi ime srednjevekovne župe bosanske kojoj je spadao i Ključ. Vlastele sa imenom Ratko bilo je u ovim krajevima pre nego su ih Turci osvojili. Tako je Vojvoda Hrvoje slao u Dubrovnik kao svoga poklisara nekoga Ratka Mišanovića. Kao svedoci na povelji bana Stjepana spommnju se dva Ratka: Ratko Šanta i Ratko Lužac. Jedan se Ratko spominje u državi Vojvode Sandalja koga šalje kao kapetana u Konavlje. Ima neke sličnosti predanje o učestvovanju Vojvode Rajka na Kosovu i o njegovu zakašnjenju i povratku sa mišljenjem nekih istorika da je odred bosanske vojske, sa Vlatkom Vukovićem na čelu, doprineo porazu na Kosovu time što je Vlatko napustio bojište čim je video da je knez Lazar zarobljen. Prema narodnom predanju, koje je zbog toga što je iz velike starine nejasno i izbledelo, ne može se sa sigurnošću ustanoviti praporeklo porodice Kneževića jer pisani izvori, ako ih ima i ako su sačuvani, nisu još poznati. Na drugom mestu, u svome radu »Zmijanje i njegova zimijska drumska naselja« (koji je, prema pismu g. D-ra Vladimira Ćorovića, primljena za »Priloge« Pavla Popovića) pokušao sam, na osnovu izloženih narodnih predanja o poreklu rodova uz državni i vojnički drum, da podkrepim tu predpostavku da je ime Zmijanje od zimije. Zabeleženo je da je, pre nego su Turci osvojili Bosnu, iselilo navodno 40.000 duša u državu Hercega Stjepana. Tu je među iseljenim mogao, verovatno, biti i koji ogranak vlasteoske porodice Hrvatinića. Prema jednom pismu g. Andrije Luburića, dobrog poznavaoca porekla stanovništva u Hercegovini, bilo je veliko iseljavanje iz Hercegovine u donje krajeve u prvoj polovici XVI. veka. Čak ce očuvalo narodno predanje da se tada iselilo iz Hercegovine 14.000 domova. Ta seoba pada upravo iza konačkog pada Jajca u turske ruke 1528. g. Tada su mogli da dosele i pretci Kneževića, verovatno kakav sporedan ogranak vlasteoske porodice Hrvatinića koja je bila iselila u državu Hercega Stjepana i, po padu Jajca, povratila se kao turski martolozi na svoje stare napuštene baštine. Napomena: Korištena literatura i objašnjenja navedeni su u bilješkama u izvorniku.

Arhivi štampe
Historijski arhiv štampe

Besplatne digitalizirane verzije najranije štampe u BiH.

Savremena štampa

Stotine hiljada tekstova iz najznačajnijih publikacija iz BiH i regiona od 2003. do danas.

Istraživanja i analize

Online arhiv istraživanja i analiza nevladinih organizacija iz jugoistočne Europe.

Pretplata

Za pristup cijelim tekstovima i dokumentima pohranjenim u INFOBIRO digitalnoj arhivi, potrebno je da imate pretplatu za korištenje usluga arhiva. Kako se pretplatiti možete pogledati ovdje