Baveći ce entronogeografskim ispitivanjem naselja i porekla stanovništva po metodi profesora Cvijića naročito sam obraćao nažnju kao kustos Sarajevskog Etnografskog Muzeja na nošnju, njene tipove, geografsku rasprostranjenost sa prelaznim varijetetima. Toga sam se ukratko dotakao u svome radu »Nošnje u Bosanskoj Krajini«. Za tri godine kraćeg boravka u Zmijanju ispitao sam žensku nošnju. Da bude što preglednije i jasnije, uzećemo ovaj red pri izlagalju: Položaj i granice oblasti; I. opšti utisak nošnje, opis nošnje devojke, mlade, sredovečne i starije žene i njene razlike i zasebno opis svakog komada; II. Materijal i način izrade; III. Kićenje; IV. U završnim razmatranjima na osnovu do sad sabranog materijala dotaći se porekla nošnje i raznih uticaja. Oblast Zmijanje i njene granice. Severozapadni deo Bosne od Jajca do Gradiške i Tromeđe Dalmacije, Like i Bosne poznat je pod imenom Bosanska Krajina. Zmijanje je njen istočni deo i to međuvođe reka Vrbasa i Sane, a između varoši Jajca-Banje Luke i Ključa i Sanskog Mosta. To je oblast, iz koje je uzimao građu za svoje pripovetke daroviti etiografski pripovedač Petar Kočić. Može ce reći, da je on otkrio ovu etnografski svežu i interesantnu oblast i književnim i naučnim krugovima i čitalačkoj publici. Zmijanje se uzimlje u više značelja. Najveći opseg ima po Petru Kočiću: međuvođe reka Vrbasa i Sane od Plive do planine Kozare. To je po tradiciji Zmijanje pre Kosova, gde je knezovao vojvoda Rajko, koji je vodio Zmijanjce na Kosovo. U Zmijanje neki računaju sela od planine Dimitora do Balje Luke. To zovu i Banjalučka Vrhovina. Još pod užim značeljem Zmijalje se uzimlje niz sela - turski rečeno: Kol Zmijanje ili Zmijalj-kol od Čađavice u Podrašničkom Polju do Kadine Vode. Neki šta više smatraju, da je selo Ratkovo pravo Zmijanje. Na osnovu svestranog antropogeografskog ispitivalja po metodi profesora Cvijića uzeto je Zmijanje u širem značenju. To je visoravan nazvana Baljalučka Vrhovi, Podraišičko Polje. Gerzovačka Podgora. Okolo na Mrkonjića Grada (Varcar Vakufa), koja se terasama, kosama i uskim potočnim dolinama spušta rekama Sani i Plivi. Od sredine je Bosne odvaja niz visokih gorskih kosa sa prašumama. Sa severnom Dalmacijom vezano je Zmijanje i privredno i trgovački sa drumom, koji su Rimljani upotrebljavali, a to je preko Bravskog Glolja-Oštrelja-Unačke Župe. Na severu je Zmijanju uža oblast Timar u slivu Gamionnce u Sanu i oblast Lijevče, sela u slivu Vrbasa u Savu. Opis nošnje. Pre nego počnemo da opisujemo nošnju devojke, mlađe, sredovečne i stare žene, razlike i posebno opis svakog komada nošnje, potrebno je u najkraćim potezima opisati utisak, koji ta nošnja čini na slučajnog putnika-prolaznika i na pažljivog ispitivača. 1. Opšti utisak. Pažljiv ispitivač, kad duže vremena posmatra zmijanjsku žensku nošlju na seoskim crkvenim zborovima, zapese ga njena lepota i slikovitost. Jer tu ima prilike da vidi na stotine devojaka i žena, kad su obučene u svečano odelo, koje zovu zborarsko ili crkvarsko ruho. Najviše zasenjava oči šarenilo različitih vezova na belom platnu, za koje se rekne, da je belo kao prepadani sneg. Ne zna se, što pre da pogledate ili što više posmatrate: da li različitost i lepotu vezova na rukavima, nedrima i maramama pa glavi i simetričnost geometrijskih šara, ili prelevanje umetnički složenih i skladnih boja. Ili da se divite izrazitosti struka i stasitosti ovih planinki u gornjoj suknenoj haljini- zubunu- bez rukava, koji se ne sapilje, svakako iz težlje, da se što više ističu vezovi. Naročito svraća pažnju podnu zubapa komad plave čohe, širok za podlanicu, sa svilenim vezom, izmenično sa zlatpotkanim i srebrenotkanim trakama i staklenim bobicama- đinđuvama- raznih boja, jer to ce sve blešti na suncu. Ne zna se, da li više zaposi oči prednji zastor- pregača- sa utkanim šarama probranih i složenih boja; ili bele marame – bošče- na glavama žena i na široko sitan vez sa širokim komadom crvenog platna- maveza- i komada plave čohe, a raširepa je bošča na leđima, štono reknu, kao labudova krila. Blista se nakit od starog srebrenog novca na prsima, kapi i niz kosu devojaka i na prsima i pasu- tkanine- mlađih žena: sve je to sa ukusom i pažljivo izrađeno i čini divnu harmoniju kroja, različitih vezova sa svilom i vunom i umetnički probranim i složenim bojama na ovim kršnim i naočitim planinkama. Čisto je neverovatno, da je to sve smišljala i izrađivala žena, koja ne zna ni čitati ni pisati. Nije ni čudo, da su dve Beograđanke, koje su troškom Kraljevog Fonda za narodno prosvećivanje održale u letu 1925. niz predavanja u ovim krajevima, rekle u jednim beogradskim novinama, da žene ovih krajeva tako obučene izgledaju ko kraljice. I pripovedač Petar Kočić unosio je lepotu nošnje u svoje pripovetke. Tako u priči Sa zbora: »Stunali su muškardi, a za njima se nizao oveći osuk ženske čeljadi u čistim bijelim rubinama. Kroz ranu, jutarnju svježinu bjelasale su se i lepršale ženske bošče, blještali se i prelivali na mladinskim i djevojačkim punim njedrima svijetli i vlažni gerdani i crvenili fesovi na muškim glavama«. Interesantno je da, Petar Kočić u svojim pripovjetkama ne spominje ni jednom rječju lepotu vezova ovog kraja, a to se naročito dopada strancima. Devojačka nošnja: Žensko dete, kako odraste, počne mati na devojački način češljati I oblačiti. Pogotovo kad odraste za udaje “zadevojči se” počne je mati voditi ka ckrvi na zbor i seoske proletine I letnje sastanke zbog maslenih žitnih molitava. Devojka na udaju (Sl. III 1i2) obučena je ovako: Do tela je duga bela košulja sa širokom rukavima. Na rukavima (sl I2 IV 4) je širok vez od krstaških jabuka. Opasana je nasred sa pregačom kolašicom (Sl. I. 5.) i tkanicom (Sl. I. 4. i IV. 5.). na kojoj su izmenjeni nizovi srebrenih novaca- cvancika- sa vezom svilenim (Sl. IV. G.) po komadima plave čohe. koje zovu »riza«. Na leđima je bela suknena haljina bez rukava, koja se zove »zubun« (Sl. V. 4.) i podnu te haljine sve do pazuha s obe strane širok svilsi vez (Sl. V. 5.) i sa staklenim bobicama- đinđuvama - prošaran i sa zlatnim trakama (Ol. V. G.). Na glavi je kapa od čohe, nakićena srebrenim novcima. (Sl. III. 5.). Kod devojaka iz imućnijih kuća na prsima je gerdan od srebrenih novaca (Sl. VI.6) Kosu pletu u dve pletenice: jednu iznad čela i upleću je u veću pletenicu,koju spuštaju niz leđa sa nizom srebrenih novaca. Ka nogama su čarape i priglavke sa širokim svilenim vezom po komadu plave čohe i opanci sarajevske kajišlije. U novije vreme se sve više krojem i oblikom približuju cipelama. Zimi nose dugu belu suknenu haljinu sa rukavima, koju opasuju tkanicom (Sl. IV. b.), a preko te haljine oblače zubun (Sl. V. 4.). Mladinska nošnja. Žena prvih godina iza udaje zove se »mlada« i svi je ukućani tako zovu ne spominjući joj krštenog imena. Tako je zovu sve dok se ne oženi drugi član u porodici. Tada počnu novu mladu zvati »mlada«, a stariju imenom. Često je prestanu zvati »mlada«, čim rodi dete. Čuje se, gde i stariji ljudi zovu svoje žene iz maznosti »mlada«. Razlika je u nošnji devojke i mlade (Sl. I., II. i VI. 3., 4.) samo u tome, što mlada ima: na glavi široku belu maramu, zubun modro obojen i na drugi se način češlja. Devojci, pre nego je dovedu svatovi na venčanje, raspletu kosu na devojački način pletenu. Kad posle venčanja dođu mladoženjinoj kući, uvedu je žene u zgradu i tu joj spletu kosu kao ženi u dve pletenice, koje nose niz prsa. Jedan je bič kose iza uha do lica. Sve to ima ritualno značenje sa izvesnim magijskim težnjama. Na glavi se mesto fesa ili kape povezuje »bošča«, (Sl. I. i II. 1. i V. 1.) naročito iskićena vezom s crvenim povezom. Zove se »mladinska bošča«. Zbog toga se kaže »pokriti glavu« u smislu udati se Sredovečna i starija žena. Mlađa žena srebren nakit sve više zabacuje. Više se ispoljava na prsima širok vez mrke boje. Mesto široke crvene trake oko bošče maveza (Sl. V. 2. i 3.) dolazi od plave čohe ili bez ikakvih dodataka. Samo u svečanim zgodama nosi mladinski kitnjasti zubun. I pregača je sa manje građe i u zagasitijim bojama. U kosi je upletena i vunica. Pregača (Sl. I. 5., IV. 7.) se posle košulje najpre opasuje. To je deo novine, kojim se žena zastire napred i smatra se za nepristojno, kad žena ne pripaše pregaču. Druga je do ispod kolena, a u novije vreme sve je manja i sa manje boja u šarama. Razlikuje se: kolapšca (Sl. I. b.) i iverača (Sl. IV. 7.). Sastoji ce od suknenog komada sa utkanim šarama u više boja (Sl. IV. 7.), resa od plave vunice-potkića (Sl. IV. 8.) i zlatotkane trake (Sl. IV. 9.) sa staklastim bobicama razne boje. Leti, kad rade u njivi, nose manje pregače sa duljim iotkinem pripasane na boku, da im je spretnije u saginjanju i radu. Tkanica (Sl. I. 4., IV. 5.), pletena od vunenog pletiva, za to naročito obojenog, kojom se ženske sviju dobi opasuju. Na prednjem delu tkanice ispod krpe (Sl. I. 3. i IV. z.), a iznad pregače (Sl. IV.7.) nalazi se niz srebrenih novaca cvancika (sl. I. 4.) i komadi plave čohe sa svilenim vezom (sl. IV. 6.) sedefima i sitnim staklenim bobicama đinđuvama raznih boja. Zubun (sl. II. 3. i V. 4.) je gornja suknena haljina bez rukava. Na sašinje se verovatno iz težnje da se ističe: vez na prsima, kitnjastost tkanice, šarena pregačama i srebren nakit. U zubunu je izražen i struk i stasitost žene. Kod devojaka je bele boje, a kod žena zatvoreno plave boje. Sastoji se od sukna, koje je izvaljano i »prišava« od »građe«. To je poširok komad plave čohe (sl. V. 5.) sa svilenim vezom i zlatnotkan i srebrenotkanim trakama (sl. V. 6.) i sa sitnim staklenim bobicama đinđuvama raznih boja naokolo od pazuha do pazuha i podnu zubana. U novije vreme sve je kraći i sa užim vezom. Gerdan, (sl. III. 6.) više nizova srebrenih para cvancika na jednom komadu kože. Smatra se, da je potpun gerdan od devet stupaca, a po dnu niska talira krstaša. Žene i devojke siromašnijeg stanja, koje ne mogu i imati gerdan, imaju niske pod vratom i niz pletenicu kose na komadu kože. Gerdan nose devojke i mlade prvih godina. Prestanu ta nositi, kad i mavez crveni. Kapa (sl. III. 5.) je kod devojke fes ili mala dalmatinska kapa od crvene čohe sa srebrenim parama. Do skora su nosili na kapu dva cveta, koji imaju izvesnu sličnost sa kapom Osaćanke kod Srebrenice. Bošča (sl. I. 1., II. 1., V. 1.). je veća krpa belog platna kvadratasta oblika, koje žene nose na glavi. Rogljevi su bošče na leđima u Ratkovu razapeti, a u okolini Mrkonjića Grada (Varcar Vakufa) sapeti. Pre 50 g. bošču su tkale od ketena, a posle su ih korigovale gotove od pamučnog tankog platna. Na bošči je širok vez i prišav od široke pamučne crvene trake maveza Opanci su oputnjaci, koje sami izrađuju po kajišlije sarajevske, crvene boje. Naročito se ističe kitnjatost obuće i njenog veza u tim opancima. U novije vreme sve više ulaze u modu opanci, koji se približavaju obliku cipela. Klašne, duge čarape do kolena nose stare žene. Zovu ih i bječve. II. Materijal i način izrade. Materijal, od koga se izrađuje ženska zmijanjska nošnja, deli se na dvoje: što sami proizvode i kupovno. U materijalu, koji sami proizvode, razlikuje se: prtenina i suknenina. Jedan deo građe za nakit sami izrađuju, veći deo kupuju. Najpre se izrađuju tkanine, a posle se kroji i šije odelo. Prtenina. U prteninu spada platno, od koga kroje košulju (sl. I. G., 4., IV. 1.) l bošče (sl. I. 1., II. 1., V. 1). Ono je od ketena i konoplje. Kad odraste i dozore ketel (lal) i konoplje, čupaju lh i odsecaju: kod ketena glavičice sa semenom, kod prvog čupanja kolopalja odsecaju vrhove, a kod drugog glavice sa semenom. Moče ih u stajaće vode jezera i lokve, gde ce »kisele« nekoliko dana. Mnoga su sela i njihovi krajevi prozvani po tome Močva. Posle 8 do 15 dana vade se iz vode i suše ih razastrte na suncu. Gde je selo oskudno vodom i lokvama, tu »kisele« na rosi. To traje dva puta duže. Vlakno je zagasitije, samo je čvršće i manje se trga, nego ono što se kiseli u močvarama. Iza toga dolazi u spranu od drveta, koja ce zove stila. Jedna žena uzme ručicu ketepa ili konoplje, meće u stupu i držeći okreće i treska, a devojka i mlađa žela, koje su jače, popnu se na stupu, pa žurno i snažno otvara i zatvara stulu. Iza toga prolazi kroz trlicu, da se izdvoje i najsitniji ostatci pozdera. Tom prilikom odvaja se vlakno ,a savija se kudelja. Povjesno se obavija oko preslice, a kudelja se priveže. Žica se za osnovu prede tanja: a za potku deblja. Sa vretena se najpre smota larašak. To se zove motovilo i tada se pari u lepši i beli. Posle ga sa vitla saviju u klupka i usniva (snuju) osnovu. Uvlače u brda stana, koji zovu tara.Platna tkaju u dva i četiri nita, prema tome su i udešena brda. Potku omotavaju u čunke. Pređa se udešava drukčije za platno, a na drugi način za leškire i bošče. Platno bele sve dotle, dok nije belo ko sneg. Posle kroje od njega rubine: ženske košulje, a za mutake gaće i košulju. U novije vreme kupuju sve više pamuk ili gotovo kupovno platno. Suknenina. Sve od vune izrađeno zovu tim imenom, a to su: pregača (sl. I. 5., IV. 7.), zubui (sl. II. 3. i V. 4.), tkanica (sl. I. 4. n IV. 5.), haljina, Opore se i osuši. zatim se izčešlja rukom. Na češaljnju se izdvoji vlas i zubuno, građa za nakit, a ostalo za čarape. 4. Građa za nakit. Deli se u dvoje: građa za nakit, koju sami proizvode ili izrađuju i kupovna građa. Od građe su za nakit, koju sami izrađuju, vunica za vez od najfinijh poslova vune, tako zvane vlasi, koja je obojena po želji. Od toga je vez po košulji (sl. I. 2. k 3., IV. 2.. z. i 4.) potkiće (sl. IV. S.) na pregači (IV. 7.). muški torbakovi. Kupovna je građa: komadi čohe, koju zovu riza (sl. IV. V. b.), svila za vez pašaman (zlatnotkan i srebrenotkani u sl. IV. 9. i V. 6.), staklene bobice đinđuve raznih boja, kerice na boščama (sl. V. z.), komadi čohe (sl. I. 7., II. 2. n V. 2.). Sve se zove jednom rečju: građa. Kupovina građe. Ženske iz poznate patrijarhalne sramožljivosti i povučenosti nisu odlazile nikada u varoši. Time se razvila tako zvana nosalačka trgovina. Trgovci, koje su zvali: nosalice, bisažeri i odalice, gonili su tovar te robe po selima od kuće do kuće i podmirivali žene sa robom. Iza okupacije Bosne počelo je nestajati toga načina trgovanja, jer su žene odlazile u obližnje varoši i kupovale, što im treba. Pred Svetski Par počele su zametati trgovine i u svakom selu. Tu su žene kupovali građu, kad im je mogle doteći ono, što su kupovale u varošima. Boje. U materijal za nakićene spadaju u boje i kako se one spravljaju. Na nošnje se vide ove boje: crno, modro, zeleno, crvsio i crvenkasto. Crna boja ce spravlja od jasenova drveta (Fraxinus excelsior) i kaže se za taku boju mor i moriti. Zelena se boja spravlja od trave, koju zovu »Orpak«. Žuta je boja od ruja (Rhus cotimis), crvenkasto-smeđo obojena vunpca za vez po nedrima i rukavima od kore ploda zelenog oraha (Juglans regia), a plava od plavog kamena »čivita« . Kićenje. Kićenje ženskinja prastarog je porekla. Kao da je time težnja: da pri susretanju izazove prijatan utisak i prijatno raspoloženje; da se pokaže, kako je vredna i umešna. pa da se više ceni i uopšte da se dopadaš. Vezovi su različlti: vez po platnu i vez po komadima plave čohe, koja se zove riza. Vojadisanje. Pređa od vune oboji se po želji pre, nego se počne daljnja izrada i to kod ovih komada nošnje: pregače (sl. I. 5. i IV. 7.), tkanice (sl. I. 4. i IV. 5.), čarapa i torbakova. Isto tako se pre oboji: vunica za vez po rukavima i nedrima, potkiće za torbakove i pregače (sl. IV. 8.). Pre nego ce prišije građa za nakit, koju zovu »prišav«; oboje se: zubuni, haljine, gunjevi i šalvare. Nakit metalne vrednosti. To su gerdani (sl. VI. 6.) od stariih srebrenih novaca cvancika . Vez po platnu. Po platnu vezu vunicom, koja je obojena u plavo, zeleno, smeđe, i to: na rukavima (sl. 1. 2. i IV. 4.), nedrima (sl. 1. 3. i IV. 3.), Po rubu (sl. IV. 2.1 i na boščama. Tu su jabuke, grane, ornamenti, urneci. Sada je sve plavo i crno, a još je bilo i zeleno i crvenkasto smeđe. Sve se više ta građa za vez kupuje gotova u trgovinama. Vezu ne s lica, nego s naličja. Vez po rizi. Rizom zovu komade plave čohe, na kojima se veze svilom razne boje. Taj se komad zove »iršpav« i prišiva se na: zubune (sl. V. 5.), tkanice (sl. IV. 0.), čarape, natikače, muške haljetke i potkoljenice. Svakako su to ostatci sredovekovne nošnje. Vezovi i načini rada. Najbolje vegilje uživaju glas ne samo u svome selu, nego i u celoj okolini ističu se u zborovima il svadbama i ističu ih za ugledanje. Od njih uzimlju uzore, one smišljaju nove vezove, kombinuju jabuke i otpočinju rad mladim početnicama. Vide se često kod ovaca devojčice, gde vezu i to s naličja, a ne s lica. Darovita i strastvena vezilja veze pokraj slabe svetlosti vagre na ognjištu. Za glasovitu vezilju priča se ovo: Kad namisli da otpočne nov vez, nada joj se na misli i celu noć ne može da spava. Zaspe pred zoru i sanja vez. Sutradan otpočne nov vez, kojemu se svi dive i pričaju, kako je smišljen. Taki odpočeci služe za uzorak. Kad koja vezilja uspije i u vezu na rukavima i nedrima, a naročito u utkivanju šara kod pregača (sl. I. 3. i IV. 7.), zovu te komade sa šarama ili po rodu, iz koga je vezilja, rade po selu iz koga je. Sitan i uspeo vez na rukavima (sl. IV. 4.) i nedrima (sl. IV. z.) sa košulje (sl. 1.) vezla je u tri boje: plavo, zeleno i smeđe, pre 40 g. Anđa Milosavića iz Kmećana više Manastira Gomionice. Po dnu rukava (sl. IV. 4.) vide se jele i omorike, izvezene u bojama, a u pozadini beli se sneg. Šare na naslovnoj strani uzete su sa rukava, koje je vezla pre 70 g. Petra Radanovića, rođena Božića, iz Dujakovaca. Naročito se cenila devojka, koja u ruhu što više različito vezenih košulja i više išaranih pregača. Po tome se cenila njena vrednoća i umešnost. U novije vreme iza Velikog Para opaža se, da se time ne zadovoljavaju mlađi ljudi. Videli su u ratu razne krajeve, pa se jadaju na žene, da na vezenje mnogo vremena troše. Time zanemaruju ostali kućni red i rad, kakav su videli kod sveta, koji nemaju toliko vezova. Za vezove u Zmijanju sve više opada interesovanje. Izostavljaju se boje crvena i zelena i ostaje se kod plave boje od plavog »čivita«. Može da se pravi od starog načina i prelaz građanskoj trgovini. Da se vidi kako i Zmijanjka unosi u vez i dušu i srce i najsuptilnija i najfinija osećanja, pa i osećanje sestrinske ljubavi prema bratu ljubavi, koja je najviše opevana u našim narodnim pesmama . IV. Završna razmatranja. Sva je prilika, da je ovaj tip ženske nošnje, koji se do danas očuvao u Zmijanju, pre 50 do 100 g. bio raširen po severnoj Dalmaciji s Bukovicom i Ravnim Kotarima, u celoj Bosanskoj Krajini, Lici i Baniji i sve vezano sa koridorom nošnje za Žumberak u Kraljskoj. Iz Like je potiskivala tako zvana »kranjska nošnja« i nošnje uticaji evropske ženske pošnje. Te oblasti nisu još detaljno anhrologeografski i etnografski ispitane, pa je prerano donositi zaključke o geografskoj rasprostranjenosti njegovih varijeteta. Sudeći po nazivu »riza« za komade čohe sa svilenim vezom, a to je po istorijskim spomenicima naziv jednog vlasteoskog odela, može se sa dosta verovatnosti zaključivati, da su to ostatci uticaja sredovskog vlasteoskog odela. To su delovi na zubunu (sl. V. 5.), tkanici (sl. IV. 6.), čarapama. Ovde se u Zmijanju zapažaju tri kulturna uticaja: mediteranski preko Jadranskog Primorja, Dalmacije i Like; srednjoevropski preko Panonskog Basera i Slavonije i uticaji balkanske kulture patrijarhalnog režima sa nešto istočnjačkih uticaja. Ovde se sučeljavaju, međusobno prepleću i potiskuju. To se ogleda na celoj materijalnoj i duhovpoj kulturi, pa i u nošnji. Od Ratkova u Zmijanju, kao od kakvog centra, zapažaju se prelaznim varijantima ove razlike: u bojama odela, načinu češljanja, povezivanju marama, kućnom nameštaju. Tako su: prema reci Savi sa širokim crvenim povezom; prema Kotor Varošu i Milan-Knežini sa više boja u vezovima; prema Janju i Skopljanskoj sa prelazom nošnji Srednje Bosne; prema Bjelajskom Polju, Unačkoj Župi i Grahovu uticaji Like i Dalmacije, a prema Timaru oko Prljedora, Knešpolju i Srednjem Polju može se pratiti, kako postepeno nestaje zmijanjske nošnje sa prelazom građanskoj nošnji. Iza rata počinje u Zmijanju naglo da se gubi ova ženska nošnja. Vezene rukave skidaju s košulja. Pregače postaju trgovački artikl, koje kupuju ljubitelji vezova iz obližnjih varoši, popunjavaju svoj sobni nameštaj jastučićima od rukava i vezovima po zidovima soba. Zadaća je daljeg rada na etnografiji, da se etnografske građe i studijom ustanovi, kako se formirao ovaj tip nošnje i koliko su ma to formiranje uticale migracije, koje je izazavala širenja Turaka na Balkansko Poluostrvo.