Buja po Kozari socna visoka trava, zarastaju u nju stari partizanski logori i staze i neprijateljski rovovi posijani po cukama i strmim ivicima. Obrastaju travom temelji porušenih koliba i magacina, kriju se u njoj bijele kišom isprane ljudske kosti (možda su naše, a možda i njihove!) Ako uvece prisloniš uvo uza stablo šuplje bukve, cuje se iznutra potmulo zujanje: to su tu našle sklonište pcele iz kozarskih sela, kad je neprijatelj, u velikoj ofanzivi, sve s reda palio. U te strašne dane, svaki .....