Posmatra li se pojava soli u prirodi, zapaža se da se ona pojavlјuje ili u obliku kamene soli, ili impregnirana sa okolnim sedimentima, ili rastvorena u vodi, i to: morskoj vodi, sonim jezerima i sonim izvorima. U stepskim predelima pored mnogobrojnih manjih jezera, negde je i samo zemlјište natoplјeno sonom vodom, te se posle sasušenja so izdvaja, meša se sa peskom i daje t. zv. stepsku so. Vulkanska pojava soli je vrlo neznatna i male količine nalaze se u starijem plutonskom i mlađem vulkanskom eruptivnom kamenju. Rasprostranjenost soli je neobično velika tako da gotovo nema reke, potočića i vrela koji ne sadrži bar minimalne količine. Uzme li se u obzir prosečni procenat soli u morskoj vodi 3.5%, i računa li se prema Fürer-u (Salzbergbau und Salinenkunde) sa prosečnom dubinom mora od 3.500 m. dobila bi se jedna moćna naslaga soli, rasprostrta preko celog morskog dna, deblјine 58 metara. Ovome treba pridodati velika ležišta kopnene soli i procenat soli u kamenoj masi zemlјe, da bi se dobila slika neobično velike količinie soli u prirodi. Te ogromne količine soli ne treba da nas čude, jer one pored ostalih faktora svojim kružnim tokom uslovlјavaju život prirode, a naročito organizama. Sam kružni tok soli u prirodi javlјa se u izlučivanju soli isparavanjem ostataka morske vode iz okeana i rastvaranjem iste nezaštićene soli u pitkoj vodi, koja opet potocima i rekama vraća so natrag u more. O postanku soli postoje razna mišlјenja. Pretpostavlјa se da je u maglama prasveta verovatno jedno izvesno vreme sa ostalim materijama u plinovitom stanju bila i so, ako je uopšte onda i mogao da bude spoj natrium hlorida (NaCl). Kada je nastupilo ohlađivanje ispod tačke plinovitosti i toplјenja (776 0°), spustila se na vruću zemalјsku kuglu, još pre nego što su vodene pare bile ohlađene do kondenzacije. Pala vrela voda, koja je morala naići na so ili na materije iz kojih se ova razdvajanjem stvarala, rastvorila je so i na taj način stvorila slanost mora. Prilikom deobe vode i formiranja kopna, pojedini zaostaci mora i zalivi, usled slabog priliva pitke vode i stalnog isparavanja usled sunca i vetra, postajali su zasićeniji solјu, i počeli su je izlučivati, stvarajući naslage koje su se vremenom pokrile sedimentima. Postanak naslaga soli nije vezan samo za jednu formaciju, nego se pojavlјuje u svima. So se stvara i u današnjici: stepska so (Kirgiska stepa), jezerska so, na Mrtvom moru i t. d. Danas se uglavnom ustalilo mišlјenje da su sva nalazišta kopnene soli po svom postanku vezana za morsku vodu. Pojava sonih naslaga neobične obimnosti i visine (Šrasfurt 900 m, Špernberg 1200 m, Vjelička 1400 m) protivi se mišlјenju o postanku soli na osnovu osamlјenih delova mora, jer bi te naslage zahtevale morske dubine preko 50.000 m. Zbog toga je Ochsenius postavio hipotezu o plićacima t. j. da su kopnena mora bila spojena pomoću plićaka sa okeanima, i voda koja bi se isparavala bila je nadoknađivana novim pritokom preko plićaka pomoću plime sve dotle, dok sona ležišta ne bi dostigla visinu plićaka, istiskujući pri tome preko plićaka matičnu lužinu natrag u more. Isti proces prema Ochsenius-u dešava se danas na istočnoj strani Kaspiskog jezera. Zaliv Adžidarja prima vodu Kaspiskog jezera kroz uski otvor zvani „Karabugas" (Crno ždrelo), i pri površini se 1800 km2 iz 18% lužine taloži so na dno, dok je samo isparavanje neobično veliko. Na sličan način postala su i ležišta kamene soli u Tuzli. O geološkim prilikama i starosti tuzlanskih sonih ležišta vladaju razna mišlјenja. Među ostalim o geologiji tuzlanskih sonih ležišta dali su svoje mišlјenje: C. M. Pau1, Baron Foullon, Prof. Hofer, Dr. Katzer, Poech, Dr. Luković, Jakšić, Dr. Petković. Poslednjim ispitivanjima nepobitno je dokazano, da se u tuzlanskoj sinklinali so pojavlјuje u obliku kamene soli, u dubini od 250—500 met. Prema mišlјenju većine geologa ležišta soli, zajedno sa svojim nosiocem prugastim škrilјcima pripadaju miocenu. Što se tiče obimnosti soli, ona još uvek nije potpuno utvrđena. Sononosni revir u gradu Tuzli zahvata predeo u dubini 1,5 km. i u širini oko 500 met. i pokazuje ogromno bogatstvo soli. Pored toga u blizini Tuzle, u sinklinali Dokanj-Grabovica koja još nije ispitana, geolozi pretpostavlјaju obimnost sonih naslaga tri do četiri puta veću, od naslaga koje se eksploatišu u Tuzli. Pojave sonih izvora u dalјoj okolini Tuzle ukazuju da ovaj ceo kraj obiluje solјu (Šibošnica). God. 1889 pokušalo se u istočnom reviru Tuzle, na Trnovcu, sa otvaranjem okna, u cilјu otkopavanja soli na rudarski način, ali su na dubini od 166 met. podzemne vode sprečile svaki dalјi rad. Međutim, skoro su bili ponovo u toku istražili bušotinski radovi, radi otvaranja rudnika soli, samo su se ti radovi vršili u zapadnom delu grada, zvanom Tušanj, pošto se verovalo, da taj deo ne sadrži suviše podzemnih voda koje bi sprečavale otvaranje okna, kao i to, da su ležišta zaštićena vodonepropustivim tonom. Konstatovane su velike količine soli, kvalitativno vrlo dobre i čiste sa prosečno 98% Na C1 (i sa pojedinim partijama kristalne soli 99,9%) na dubini od 415—440 metara, ali još nije doneta konačna odluka u pogledu otvaranja okna i eksploatacije soli na rudarski način. (Okleva se, uglavnom, zbog riskantnosti poduhvata, usled pojave podzemnih voda prilikom istražnih radova, iako se javlјaju u malim količinama. Tuzlanska sona ležišta većim delom nemaju zaštitnih slojeva tako da podzemne vode u svom toku nailaze na sona ležišta i rastvaraju se. Podaci o starosti eksploatisanja tuzlanskih sonih ležišta dosta su okudni i nesigurni, naročito za stari srednji vek. Prema podacima koje je skupio Buschmann (Das Salz in samtlichen Stateen den erde) i podacima u zbirci »Wissenschaftliche Mittelilungen aus Bosninen und Herzegowina« postoji verovatnost, da je solarstvo još u predrimsko doba u ovim krajevima bilo jako razvijeno. Aristotel i Strabon pišu o borbi oko sonih izvora između ilirskih plemena Ardijera i Autarijata, i dok neki smatraju da su ti izvori bili kod Konjica u Hercegovini, gde i sad postoje soni izvori vrlo slabe koncentracije, dotle drugi drže, da se te borbe odnose na sone izvore oko Tuzle. Aristotel u spisu, »De mirabilibus auscultationibus« piše sledeće: „Kod Ardijera postoji brdo i na ovome otvor iz koga u proleće izvire mnogo vode; voda se zahvata i preko dana leži pod krovom, a preko noći postavlјa napolјe i posle pet ili šest dana otaloži i daje odličnu so. Ovu so oni cene visoko i služi njihovoj stoci, koju čuva od zaraza, jer oni inače ne mogu so da pribave, pošto stanuju daleko od mora i ne podržavaju nikakav saobraćaj." Dok Strabon piše : „Pre su Autarijati vodili neprestane ratove radi soli sa Ardijerima, koji su na njihovoj granici izlučivali iz vode, koja je u proleće dolazila iz jedne doline. Kad bi se zahvatila ova voda i pustila mirno da odleži dobila bi se posle pet dana so. Ugovorili su da ovu solanu zajedno iskorišćavaju, ali su ugovor prekinuli i zaratili." Ovi interesantni i protivurečni podaci o pojavi sone vode tumače se kako je napomenuto razno. Benjamin Kalaj objašnjava ove podatke pojavom kamene soli na Ivanu i pretpostavlјa je i na drugim mestima iste formacije. Dr. Truhelka naprotiv veže ove borbe oko soli za sone izvore kod Tuzle i drži da je solarstvo u Bosni bilo jako razvijeno nekoliko stoleća pre Hrista, jer ove borbe spadaju u doba pred keltsku invaziju, kojom su Autarijati bili potpuno uništeni, a Ardijeri iz severoistočne Bosne potisvuti prema obali. Predeli, gde su se pojavili ovi soni izvori, čine prema njemu kolevku Bosne, a za vreme Rimlјana zvali su se »As salinas«. Konstantin Porfirogenet spominje, da je u polovini 10 stoleća bila u ovim krajevima tvrđava, zvana »Salenes«. Prema tumačenju Talocija isoamo ime Bosna značilo bi zemlјa soli, jer bos u severoalbanskom dialektu, a verovatno i u starom — ilirskom, znači bačvu ili kotlinu za so i mesto, gde se isparavanjem sone vode dobijala so. Sloveni daju ovim krajevima ime Soli, što je siguran znak da se so eksploatisala, iako o tome nema podataka. Posle invazije Turaka, samo mesto dobija ime Tuzla od turske reči „tuz" što znači so. Turska eksploatacija sonih izvora bila je neznatna i primitivna. Iskorišćavali su se prirodni soni izvori sa malim sadržajem soli sa 12% (NaCl) iz dva plitka bunara (9 i 18 met. dubine) od kojih je jedan bio u Gor. Tuzli, a drugi u Donj. Tuzli. Mesto, gde je jedan bunar stajao, jeste u centru Tuzle, i danas nosi naziv Soni Trg. Proizvodnja soli bila je pod nadzorom tuske vlade. Vlast je na bunarima izdavala sonu vodu preko finansa t. zv. solarima, koji su na primitivan način isušivali u malim okruglim tavama promera 1,5 met. i dubine 5 cm. i zatim prodavali. U Gor. Tuzli bilo je 12 a Donj. Tuzli 24 ovakve tave. Tadašnje cene soli nisu bile uvek iste — leti se oka soli (1,25 kg.) plaćala 18 do 20 para, a zimi kada je drvo bilo skuplјe 28 do 32 pare. Godišnja proizvodnja ovako proizvedene soli bila je oko 640 tona. Posle austrougarske okupacije ovih krajeva pristupilo se sistematskom istražnom radu, postavlјanjem bušotina i podizanjem solana u Simin-hanu i Kreki. Bušenjem terena magainskim pogonom do dubine od 250—500 met. i stvaranjem bušotina, dubokih bunara, postiglo se otvaranje sonih ležišta, a tim samim dobijanje zasićenih sonih voda koje se stvaraju priticanjem podzemnih voda u ležišta. Pomoću pumpi i sisačkih cevi crpe se sona voda (čiji nivo obično dostiže) do 60 met. ispod površine) iz bušotina, na površinu, u rezervoare, a zatim iz rezervoara sonovodima dovodi u varionice u Kreki i Siminhanu. Prve bušotine bušene su u Gor. Tuzli 1883 god., a dve godine kasnije podignuta je solana u Siminhanu. Zbog naglog opadanja kocentracije sonih voda iz bušotina u Gor. Tuzli prešlo se sa bušenjem u revir Donje Tuzle, t. j. Tuzle i postignuti su odlični rezultati. Sone vode iz bušotina u Trnovcu u Tuzli gotovo su potpuno zasićene i sadrže oko 24—25% Na C1 (zasićen rastvor soli je pri 26,4 % tež,). Posledica toga bila je podizanje nove solane u Kreki 1890 god. u blizini rudnika lignita i potrošnja istih voda i u solani Siminhan. Do danas je zajedno sa napuštenim bušotinama u Gor. Tuzli izbušeno u svemu 46 bušotina; od toga se broja nalazi u prometu 15 i to u istočnom delu sonih nalazišta u Trnovcu 9, koje služe za proizvodnju soli u solanama Kreki i Siminhanu, i u zapadnom delu, zvanom Hukalo, 6 bušotina koje daju sonu vodu kao glavnu sirovinu za proizvodnju sode u fabrici Solvajs-oda u Lukavcu. Ostale bušotine tokom vremena prestale su biti produktivne, gotovo uvek usled kvara cevi koji nastaje štetnim delovanjem jakog podzemnog pritiska, kome su oslablјene cevi izložene. Neobičnu starost postigla je bušotina br. 6 koja je počela sa radom 1886 god. a koja i danas radi sa punim kapacitetom, dajući dnevno 1200 hl. sone vode. Celokupna proizvodnja sone vode iz svih dosadašnjih bušotina od 1885 god. do uklјučivo jula meseca ove godine iznosi 103.225.111 hl. Računa li se sa prosečnim sadržajem od 32 kg soli na hl. to bi celokupna količina iscrplјene soli iznosila u težini 3, 303. 203 tona kamene soli ili obimom 1,501.456 m3. Za ovu količinu su ležišta kamene soli u Tuzli osiromašila od 1885 god. do sada. Cifra ne zastrašuje, niti je toliko velika, s obzirom na već ustanovlјeno bogatstvo soli u tuzlanskom sonom reviru, kome još treba pridodati skoro otkrivena ležišta kamene soli u delu Tuzle, zvanom Tušanj. Proizvodnja soli u solanama Kreki i Siminhanu vrši se varenjem sonih voda u otvorenim tavama kojih ima u Kreki 9, a Siminhanu 4. Površine tava kreću se od 100 do 160 m2. a duboke su od 35 do 50 cm. U svemu obe solane imaju 1828 m2 površine tava. Za loženje upotreblјava se lignit iz uglјenokopa Kreka. Godišnja proizvodnja soli u obe solane iznosi 6.000 vagona, upravo je sto puta veća od proizvodnje u tursko doba. Način proizvodnje soli ide ovim tokom: sa skoro potpuno koncentrovanom sonom vodom sa oko 24—25% Na Cl napuni se tava do određene najpogodnije visine: založe se vatre u ležištu i u tavi nastaje proces varenja, koncentrisanja i taloženja soli. Varenje traje obično 2 časa, a zatim jedan čas izgrtanje otaložene soli. So se taloži pri tački klјučanja pri 108—109° C i izgrće ručno pomoću izgrtalјki. Zatim se tava napoji sonom vodom u količini koliko je izgubila isparavanjem. Izvrgnuta se so oceđuje od matične lužine na bočnim sanducima i na kapalištima, i nakon toga klizi na sušaru koja se nalazi iza tave, ispod koje struje topli gasovi na putu za dimnjak. Kampanja varenja u jednoj tavi traje neprekidno oko 20 dana i rad se obustavlјa zbog staložene i zapečene sone ploče na dnu tave koja pored Ka Cl sadrži mnogo sporednih soli i sprečava prenos toplote, a i radi ispuštanja matične lužine, bogate sporednim solima. Posle oslobođenja, solana u Kreki počela je da dolazi do modernijih uređaja i do novih postrojenja. Godine 1924 podignuta je moderna briketana za stočnu briketnu so, koja se denaturiše sa feroksidom, a briketi se izrađuju u težini od 5 kgr. pomoću hidrauličnih presa. U 1931 god. podignuto je postrojenje za finu so, u kojem se dobija so, sasvim čista, određene veličine zrna, potpuno sasušena (0,02 % vlage) i bez sklonosti jačem grudvanju. Uprava državnih monopola god. 1932 preuzela je od Ministarstva šuma i ruda pod svoju upravu solanu Kreka—Siminhan i pristupila dalјoj modernizaciji. Da bi se sprečila gušavost u pojedinim krajevima naše zemlјe, Uprava izrađuje postrojenje za proizvodnju jodirane soli. Jodiranje se vrši u tačno određenoj količini t. j. 1 gram kalijeva jodida na 200 kgr soli. U cilјu što veće ekonomičnosti i što bolјeg produkta god. 1937 izvršena je rekonstrukcija triju tava time, što su postavlјene tave sa donjim kotlom, tako da u tavu ulazi sona voda već prethodno zagrejana na oko 60° C. Pored toga je snabdevanje sa uglјem kao i loženje automatizonano, uvođenjem mehaničkih stepenastih rešetki, na kojima je proces sagorevanja vrlo dobar. Sušenje proizvedene soli ovim tavama takođe je savršenije i vrši se pomoću centrifuga, koje vrcanjem oslobode so matične lužine i time daju kvalitativno bolјu so, koja se dalјe pušta preko pojasne sušare i potpuno se dosušuje sa toplim vazduhom. So, koja se proizvodi u solanama u Kreki i Siminhanu, svojim sastavom spada među soli vrlo dobrog kvaliteta. Prirodne sone vode pojedinih bušotina povremeno, iako malo, menjaju svoj hemiski sastav i koncentraciju, što je uslovlјeno hemiskim sastavom sonih naslaga, koje se kod pojedinih bušotina izlučuju, kao i pritokom podzemne vode. Prosečno uzevši, i s obzirom na male količine sporednih soli, kao nj s obzirom na zasićenost, sone vode su vrlo dobro upotreblјive za proizvodnju soli. Prosečna tehnička analiza soli, preračunata na suvu supstancu je sledeća: Na Cl = 97,79% Mg Cl2 = 0,02% Na2 S04 = 1,25% Ca S04 = 0,90% Kako se iz analize vidi, spsredne soli su u maloj količini, a među njima prvo mesto zauzima natrium sulfat koji je inače organizmu pri probavi potreban. Pored toga količina magnezijeva hlorida, koji je poznat po svojoj osobini da privlači vlagu mala je, tako da jednom dobro sasušena so dugo čuva suvoću. Od čiste varene soli jedan deo služi za prerade, i to : u finu so, u Jodnu so i u briketnu so za lјudsku ishranu. Od manje čiste, varene soli, t. j. od soli iz prvih izvrtanja kampanje, u mešavini sa sonom pločom, vrši se prerada u sitnu, u briketnu stočnu so i u so za industriske svrhe. U Solani Kreka—Siminhan uposleno je oko 1.000 radnika. Prirodne sone vode iskorišćene su i za zdravstvene svrhe. U Tuzli je 1912 god. podignuta lepa sona banja sa kadama i inhalatoriumom. Lekovitost sonih voda naročito je velika kod obolenja od reumatizma, išijasa, ženskih bolesti i t. d. U inhalatoriju sa rasprašenom sonom vodom leče se obolenja organa za disanje. Uprava državnih monopola proširila je 1936 god. banju dogradnjom dva velika bazena za skupna kupanja. Pored toga je Uprava iste godine podigla divan otvoreni bazen za kupanje, sa površinom od 506 m2, sa kabinama, tuševima i ostalim konforom. Mešanjem pitke i sone vode u bazenu se dobija sona voda, koncentracije morske vode t. j. 3,5 do 4% Ka Cl; ovim je Tuzla stekla bar mali deo našeg Jadrana. Trnovac, zajedno sa sonom banjom i bazenom, sve više uređivan i pošumlјivan, sa visokim tornjevima bušotina, koje gradu daju posebnu industrijsku sliku, postao je jedno vrlo ugodno mesto za odmor. Značaj tuzlanskih ležišta kamene soli je neobično veliki, naročito s obzirom na to, da je to jedino nalazište kamene soli u ovom delu južne Evrope. Sadašnje iskorišćenje ležišta je vrlo malo. Računa li se sa godišnjom potrošnjom od 10 kgr. soli po osobi, za našu državu potrebno je 16.000 vagona soli godišnje. Domaće solane sa današnjim kapacitetom nisu u stanju da zadovolјe potrošnju. Solane u Kreki i u Siminhanu proizvode, kako je gore navedeno 6.000 vagona godišnje, a sve tri morske solane u Stonu, Pagu i u Ulcinju, oko 2500 do 3000, već prema vremenu, pošto im proizvodnja zavisi od sunčane toplote — u svemu zajedno oko 50% potrošnje. Kapacitet morskih solana nije moguće znatno povisiti, niti ima više podesnih mesta za smeštaj novih solana na našem Jadranu. Ratno stanje u Evropi i sve teže snabdevanje sa inostranom soli izazvalo je odluku, da se poveća proizvodnja soli u Kreki, podizanjem šest novih tava, čime će godišnja proizvodnja soli u solanama u Kreki i Siminhanu iznositi oko 9.500 vagona. Radovima će se pristupiti još u toku ove godine. Velika i bogata ležišta kamene soli u Tuzli i njenoj neiskorišćenoj okolini (sinklinala Dokanj—Grabovica i Šibošnica, udalјena 25 km. od Tuzle) opravdavaju i osiguravaju svako povećanje proizvodnje i do te mere, da ne samo našu državu nego i ceo Balkan stolјećima snabdevaju solјu. So, koja je neophodna životna namirnica i važna sirovina za proizvodnju mnogih industriskih proizvoda, staložila se u ovim krajevima i povećala rudno bogatstvo Bosne. Bosanska ležišta, bogatstvo šuma i velika vodena energija pružiće vremenom, kada sva privreda bude u rukama naroda, našem osiromašenom svetu sve uslove za bolјi, svetliji i napredniji život.