Kožarstvo je jedan od najstarijih oblika lјudske radinosti, koja se javlјa svuda gde čovek živi. I u ovim krajevima ono postoji. Izgleda, da nema dovolјno tačnih podataka o njegovom istorijskom razvoju, ali se s pravom može reći, da je ono staro koliko i čovek, koji je uvek tražio kožu, bilo da zaogrne svoje golo telo, bilo da izradi obuću ili neki drugi predmet. Za vreme otomanske imperije, kožarstvo je ugledan i razvijen zanat. Hamdija Kreševlјaković u svojoj knjizi o Visokom, spominje, da je kožarstvo bilo razvijeno u 15 mesta Bosne i Hercegovine. To su Sarajevo, Rogatica, Višegrad, Čajniče, Foča, Nova Nasaba, Tešanj, Banjaluka, Jajce, Travnik, Mostar, Konjic, Stolac, Jeleč i Visoko. Za ondašnje prilike i za dosta malu prostornost to je dosta. Može se s pravom zaklјučiti, da je pored brojne razvijenosti, kožarstvo bilo i na kvalitativnoj visini. Ono je izrađivalo ovčiju mešinu, fini sahtijan i opančarski đon. Mnogi od kožara morali su biti veštaci u doba, kada je svaki zanat bio sazdan samo od ličnog iskustva. U Mostaru sam našao kod uglednog kožara Guzine zanimlјiv postupak, pripremanja kože za štavu na bazi smokava, koje previru i nastalim gasovima razmekšavaju tkivo i čiste ga. To je bio postupak, koji je u ono doba bez škola, pretstavlјao stepen znanja. Oni su umeli i bojiti. Upotreblјavali su prirodne boje i dobivene nijanse bile su lepe i trajne. Sve je to znak, da su tadašnji kožari dobro poznavali svoj zanat. Bolјe nego mnogi od današnjih malih kožara, koji nisu uspeli da prilagode svoj rad novim principima kožarstva a stare zapostavlјaju. Od svih pobrojanih mesta u kojima se može još naći po koji kožar, Visoko je jedino sačuvalo kožarstvo, možda čak u većem obimu nego što je nekad bilo. Sve do skora kraj svih esnafskih odredaba, kožarstvo je bilo izraziti tip kućne radinosti, koja danas uzima sve više oblik pravog zanata, vezanog za redovno učenje i dokazivanje stručne sposobnosti. U već spomenutoj knjizi kaže se, da je ovde bilo ,,tabaka", kako su se zvali svi kožari, još u prvoj polovici 17 veka. Kasnije se javlјaju i po okolnim selima, gde ih više nema. Zanimlјivo je naglasiti, da i pored tradicije koja postoji u ovom poslu, zanatstvo nije uspelo da radi industriju, već je ostalo uglavnom, kako je bilo. Još je čudnije, da okupatorske vlasti nisu iskoristile sve prirodne uslove i stvorile industriju, gde joj je bilo mesto. Visoko ima sve uslove za ovako stvaranje. Dobru i obilnu planinsku vodu, dosta sitne kože, pa i ruja, koji je za ove kože bio glavna štavna materija, Zato se i moglo u njemu razviti kožarstvo, koje je još pre rata proizvodilo na desetine hilјada komada godišnje sitne i krupne kože. Ova poslednja omogućila je razvoj opančarskog zanata, koji je radio za domaće potrebe a višak izvozio. Nekada se ovde izrađivalo do milion pari opanaka godišnje. I danas su to dva najvažnija zanata u mestu, iako je opančarski u ozbilјnoj krizi usled pojave jevtine obuće od kože i gume. Ova poslednja je naročito nepovolјno delovala na ovaj zanat, koji je opet živnuo, čim je nje nestalo sa tržišta. I sitna koža je išla van mesta za vreme austrijske okupacije. Krupna industrija je tražila visočku mešinu, koja je postala pored opančarskog đona, glavni proizvod kožarstva. Sahtijan je iščeznuo, ustupivši mesto fabričkom, lepše obojenom, koji je zato bolјeg izgleda. Nastupila je degeneracija u načinu rada, koga je trebalo prilagoditi novim potrebama pijace. Stari i neuki za nove prilike, umeli su da štave, ali nisu znali dovršiti kožu prema novim zahtevima potrošača. I zato su oni prodavali uštavlјenu mešinu industriji, koja je dalјe prerađivala, bojila i dovršavala za razne svrhe. Prođa je bila dobra i zato proizvodnja živa. Posle rata, stanje se menja. Zatvoreno i veliko tržište bivše monarhije, koje je trošilo visočku mešinu, raspada se na više delova, od kojih svaki vodi svoju samostalnu privrednu politiku. Nova privredna zajednica u kojoj je bilo Visoko nije imala razvijenu industriju sitne kože i zato ubrzo nastupa kriza. Mešina se poče trošiti isklјučivo za postavu. Ali i tu nastupiše ubrzo teškoće. Industrija cipela a s njom i sami obućari, počeše da traže svetlu, čvrstu i lepa izgleda postavu, a takva mešina nije bila. I tako, pored domaće mešine, poče se uvoziti okupa ali lepog izgleda mešina. Visočki „tabaci", konzervativni i bez poznavanja modernog kožarstva, ne umeju da se odmah snađu u ovim teškim prilikama. Niko ne odlazi na izučavanje novog kožarstva, a po koji kurs, koga država organizuje, nije mogao da omogući potreban napredak. Nametala se potreba preobražaja zastarelih metoda rada kao neizbeživa nužda. Ona i dolazi, polagano i teško, ne toliko što ne bi bilo kapitala, već iz urođenih navika koje se teško ostavlјaju. Centar prerade sitne kože, mešine i sahtijana, ne usavršava ovu i ne postavlјa je na novu osnovu. Visoko ne postaje naš Grenobl, mesto čuveno zbog prerade sitne kože i rukavičarstva, kao što je trebalo s obzirom na dugu tradiciju u preradi ovakih koža, već hoće drugim putem. Ono traži novo što dotle nije radilo i u čemu nema iskustva. Tu se sreće sa konkurencijom stare i krupne industrije, koja vlada tržištem, te je jaka kapitalom i bogata znanjem i iskustvom. Od „tabaka" postaju kožari koji pokušavaju da izrađuju boks i slične kože, za koje je potrebno mnogo znanja i velike instalacije. Uspeha ipak ima. Danas postoji fabrika Čabaravdića i nekoliko modernijih radionica, koje sve vredno i lepo rade. Ipak to nije put kojim će se doći do velikog uspeha. Trebalo je ići stazom, koju su vekovi rada utrli i koju svi poznaju. Šteta, tu leži motućnost punog uspeha kožarstva, koje već vekovima prerađuje sitnu kožu. Visoko je najveći i najvažniji kožarski centar u ovim krajevima. Na reci Fojnici, brzoj i bistroj, rade brojni mali kožari, pored većih, što rade u svojim radnonicama. Brojne stupe, iste kakve su kroz stoleća bile, drobe i sitne ruj ili šišariku za štavu mešine ili đona. Nigde ih nema više nego ovde. Nigde nema ni većih radionica, a pogotovo industrijskih preduzeća. U nameri, da unapredi kožarstvo, država je otvorila godine 1929 državnu školu, majstorskog karaktera. Ona treba da stvori dobre domaće stručnjake, kojim će zameniti po velikim preduzećima strance i dobre samostalne kožare, koji će unaprediti tu radinost. Nastava traje 3 godine. Ona je teorijska i praktična. Škola ima moderne radionice, gde rade učenici kao obični radnici sve vrste koža, pa i krzno, koga ima mnogo u našim krajevima. Nekada se krzno prerađivalo u Bosni, a danas je izumrla ta radinost, ograničivši se skoro isklјučivo na konfekciju već uređenog krzna. U školu se primaju oni, koji su izučili zanat ili barem završili dva razreda neke srednje škole. Svedočanstvo završnog ispita ima značaj majstorskog pisma. Napretka već ima. Oseća se posledica prisustva škole iz koje je već izašlo nekoliko današnjih samostalnih visočkih kožara. Napredak ide sporo. Drugačije nije ni moglo ići u kraju malog i sitnog kapitala, koji lagano stvara, jer je u isto vreme i konzervativan. Postepenim jačanjem i razvijanjem maloga posla u sve veći i obimniji, doći će se do prave industrije. Šteta će biti samo ako se napusti mešina, koja se da preraditi u razne lepe i korisne proizvode. Ovaj napor visočkih kožara treba da postane naša opšta stvar, koja zaslužuje svaku pomoć. Iz nje će izaći zdrava i moderna nacionalna industrija.