U svesci »Glasnika Zemaljskog Muzeja« za 1932 g. izašao je opis slavljenja Krsnog imena u Zmijanju. Kao nastavak, donosimo opis slavljenja u susednoj oblasti Janju i to zbog toga što ima znatnih razlika. A pre nego počnemo samo opisivanje slavljenja, potrebno je u najkraćim potezima izložiti: geografski položaj Janja, tragove njegove oblasne autonomije, sastav i poreklo stanovništva. O etnografu Janja svešteniku Ljubomiru Peći koji je, na žalost i štetu naše etnografske nauke, mlad umro 1918 g. od španske gripe u 32 god. života, a najposle o osamdesetgodišnjem starcu Jovi Peći, ocu etnografa Ljubomira, završujući sve to sa nekoliko napomena o samom načinu slavljenja. Putnik Kuripešić prošao je 1530 g. kroz ovu oblast i spominje reku Janj i selo Babindol. U »Popisu bosanskih spahija iz 1123 (1711) godine«, koji je publikovao i objasnio Vlad. Skarić, spominju se dva timarska sela, jedno sa imenom Janj a drugo nečitko, i nahijsko ime Janj, koji pripadaju »Nahiji Skoplje« a »Livi Klisa« i navedena su imena spahija — timarlija čiji su timari. Pop Stevo Davidović dotakao se narodnih predanja o Janju u svome članku »Janj i njegova okolina« (»Bosanska Vila« za 1886 g. str. 76—78). To je sve što ima o Janju do radova Ljubomira Peće. On je — potaknut odštampanim pitanjima tadanjeg profesora Velike Realke u Banjoj Luci a sadašnjeg direktora Muzeja u Sarajevu, Vladislava Skarića, za proučavanje ostataka o oblasnim autonomijama — dao članak »Tragovi avtonomije u Janju« koji je izašao u sarajevskom »Pregledu« (za 1912 g. sv. III str. 534—539). To je samo skica njegovih antropogeografskih i etnografskih ispitivanja oblasti Janja. Iza njegove smrti nađen je razrađen koncepat u papirima, koji su poslali, sa beleškama o običajima, Akademiji nauka u Beograd. Od Ljubomira Peće ima članak o slavljenju Krsnog imena, samo se ne odnosi na Janj nego općenito o slavljenju sa osvrtom na slavljenje u okolini Sarajeva. Članak je publikovan u »Zeitschrift für österreichisce Volkskunde (XIX. Jahrgang 1913. str. 117—120.) sa naslovom »Das Sippenfest (krsna slava, krsno ime) bei der Serben «, po prevodu i napomenama Dr-a E. Schneeweisa. U Pećinoj književnoj zaostavštini, koja je stavljena na raspoloženje Akademiji nauka u Beogradu, ima različite sadržine: (1) antro-pogeografska ispitivanja; (2) običaji i verovanja (mahom iz zapadne i severo-zapadne Bosne); (3) folklorne beleške (narodne pesme i pripovetke) i (4) izvodi iz raznih dela. Iz te književne zaostavštine izdvojio je profesor Univerziteta u Beogradu dr. Veselin Čajkanović svega 162 podatka i publikovao, u izdanjima Akademije nauka u Beogradu, u 32 knjizi »Srpskog Etnografskog Zbornika« (1925 g.), sa naslovom: »Običaji i verovanja iz Bosne«. Radi dopuna tome i radi opisivanja narodne nošnje i običaja, boravio sam u Janju dva puta: 1926 u julu o poljskim zavetnim molitvama i 1931 o Velikoj Gospojini da iskoristim pri tome prilike najvećih narodnih sastanaka za proučavanje. Oblast Janj je u Jajačkom Srezu. Ima od 40 do 50 manjih sela sa 1000 kuća, isključivo pravoslavnog stanovništva. To je — po rečima samog Ljubomira Peće — visoravna dubodolina (600—1100 m), oivičena vencem planina: Vitorogom i Smiljevcem, te Goricom, Ravnim ili Grbavičkim Gorama, Krivom Jelikom, Ovzirom, Plazaricom i Prosjekom. Oblast je dobila ime po reci Janju, koja izvire pećinskim vokliskim vrelom iznad koga strše ruševine srednjevekovnog grada, za koji postoji narodno predanje da se zvao Štrb-grad i imao devet okolnih palanaka. Oba puta pratio me je po svoj oblasti starac Jovo Pećo, otac pomenutog etnografa Ljubomira Peće. Iz onoga što je štampano od Ljubomira Peće, iz njegovih mnogobrojnih beležaka, iz pričanja starca Jove, jasno se razabiraju tragovi iz velike davnine za oblast Janj. Još 1886 zabeležio je pop Stevo Davidović ovo narodno predanje za jednu glavicu koju zovu »Divan«: —» ... tu je turski car (kad je osvajao Bosnu) činio s narodom divan na mjestu koje se i danas tim imenom zove. Ko je god vidio cara i njegov sjaj, odmah je dao riječ da će se poturčiti, samo jedan između naroda kazao je: »Ja istina vidim cara i činiću sve, što on zapovjeda, ali se poturčiti neću«. Na pitanje carevo da li će mu bar u indat poći, kad se poturčiti neće, odgovorio je, da hoće za cara vojevati. Car mu na to preda sablju i čantru (kesu za municiju) kao znamenje vojničko i ista čantra, kažu, čuvala se do pre 18 godina u kući nekog Ilije Peće. Kad je kuća izgorela onda je i toj čantri kraj bio.« U Janju svraća pažnju jedna grupa rodova sa retkom Slavom Sv. Gligorije Neokesarijski koji pada prvih dana Božićnog posta. Ima ih svega 86 kuća sa 10 raznih prezimena: Radmani, Mršići, Pandžići, Peće, Kvrgići, Gutići, Džakići. U starini su se jedni zvali Merdžani. Ima sa tom Slavom oko Doboja i na Kupresu i zovu se Šatare. U jednoga iz tih rodova, za koje reknu da su »starovnici i svojaci od postanja«, bila je sablja i čantra. Poslednji knez iz jednog od tih rodova, koga je priznavao ceo Janj, bio je Jefto Jeftenić oko 1850 godine. Iz tih rodova je i starac Jovo Pećo. Pretežno su manjeg rasta, naročito potomci međusobnih brakova, jer se među se žene i udaju. Bistri su i gipkih kretnja, žustri, velika pričala i govordžije. Iz tih rodova najviše ih je u Janju koji se školuju. Od Peća, sem pokojnog Ljubomira sveštenika i etnografa, jedan studira matematiku na Univerzitetu u Beogradu. Starca Jovu Peću poznajem ima 25 godina kad je dolazio sinu Ljubomiru u Sarajevo za vreme sinovog školovanja. Svo vreme boravka u Janju bio sam sa starcom. Dolazio je u Sarajevo i bavio se 15 dana u mojoj kući kao gost. Beležio sam satima dnevno, sva njegova kazivanja o štočem. U ovo 30 godina od kada putujem radi ispitnvanja naselja i porekla stanovništva po metodi Cvijića, on je najbistriji starac i najviše zapamtio predanja od staraca. Još se može da s njim meri Stojan Bogdanović iz Alajbegova Dubovika u Pounju. Od vremena na vreme dopisujem se sa starcem Pećom. Pitao sam ga kako slave Krsno ime u Janju i to starinski iz vremena kad je on bio još dete. Pamti starce »stogodišnjake« u Janju koje su svi oslovljavali sa »did« i koji su nosili dugu bradu i kosu i štap zvani »čugalj« (dva mi je nabavio za Etnografski muzej), kapu čitu (»pamru«), mrkijem arčem načinjenu, koju su skidali samo o krsnim imenima za vreme čitanja »Slave«. Ljubili su ih u ruku i oni su čitali »Slavu« o krsnim imenima gde su bili zvanice. Pamti ove »didove« iz svoga detinjstva: Nikolu Rakitu iz Kičeljeva Brda koji je živeo 115 god.; Petra Ćatu iz Pribeljaca od 100 god.; Tomu Pandžića i Ristu Rakitu iz Babića, Jovicu Peću od 90 godina svoga »dida«, Ćiru Ponjevića iz Grbavice; Ćubu Milovca od 115 godina; Jegu Pastira od 115 godina koji je celog svoga života bio čoban kod ovaca u planini i čiji se grob zove »Pastirev Grob«. »Sve su to, veli starac Pećo, bili »mnogoljetni« ljudi, »stoljetni« ljudi bili i sve što kazujem, od njih sam slušao«. O slavljenju diktirao je u pero svome pismenom bratstveniku, Relj Peći i taj opis slavljenja čuvam kao pismeni dokumenat. Kad sam ga usmeno raspitivao o slavljenju govorio je kao da je čitao iz samog opisa. Društvo »Bratstvo Sv. Save« u Sarajevu imalo je tih dana svoj sastanak u Mitropoliji na kome su bili: Mitropolit Zimonić, kasacioni sudija u Sarajevu dr. Nikola Medaković, sadanji senator dr. Savo Ljubibratić, primarijus dr. Savo Salatić, više profesora i đaka Bogoslovije. Na tome skupu govorio je starac Pećo o načinu slavljenja Krsnog imena u Janju ceo sat, i skoro sve od reči do reči iz ovog opisa. Svi su ga sa pažnjom slušali čudeći se njegovoj prisebnosti i rečitosti. Kada se pažljivo pročita sva književna zaostavština pokojnog Ljubomira Peće (od kojih je znatan deo koncepata dospeo meni u ruke), zatim uzmu u raz matranja sva pričanja starca Jove Peće, jasno se razabira da oblast Janj nije bila sastavni deo Jajačke Banovine 1463—1528. koju su Mađari organizovali, preotevši ove krajeve od Turaka iste godine kad je poginuo i poslednji bosanski kralj Stjepan Tomašević. Janj je bio tada pogranična oblast turske države u kojoj je bila posada martoloza, među njima i pretci Pećini. Vrlo su mutna predanja o tome kod današnjeg stanovništva. U tolikim pričanjima sa starcom Pećom kao kleštima iščupao sam od njega samo to, da je slušao od svojih starih da je starina Peća od Kosova, a drugi put dodao od Kačanika iza Kosova. Prema tome su, a sudeći i po retkoj Slavi, dospeli u Janj kao martolozi neodakle sa granice srednjevekovne Srbije i Vizantije. Naziv martolozi, koji dolazi od grčke reči (Tekst nije čitljiv, vidjeti u izvorniku) (greh), (Tekst nije čitljiv, vidjeti u izvorniku); granični, opasnostima izloženi, vojnik. Po Kronici janjičara Mihailovića iz Ostrvice, koji je zarobljen od strane Mađara kao zapovednik posade turske u gradu Zvečaju na Vrbasu, martolozi su se zvali plaćeni hrišćanski vojnici, koji su na pohodima ili u posadama bili stalno plaćeni, i kao graničari i čuvari vojničkih i trgovačkih drumova i bili oslobođeni carskih i spahijskih dažbina. Komordžije u turskoj vojsci bili su većinom hrišćani — zvali su se vojnici (vojnak) a njihov starešina vojnakbeg. Plate nisu imali, ali nisu plaćali ni caru ni spahiji (po jednom neštampanom članku Petra N. Gakovića koji sam pročitao zahvaljujući predusretljivosti pukovnika Uroša Tešanovića). U Janju se očuvalo narodno predanje o Stojanu Vučkoviću i njegovoj borbi sa Turcima i da je pobegao moru u Sinj. I, doista 1922 god. u Kninu našao sam se s ljudima, kad su kretali sa ovcama na planinu Dinaru, i iz razgovora s njima saznao, da im je starina, jednoga od njih koji se zvao Vujatović, od Bosne iz Janja. Prezimena Vučković bilo je u doba bosanske samostalnosti u Skoplju, susednoj oblasti Janja. U povelji Bana Stjepana, kojom daje knezu Vukoslavu, sinu ključkog Hrvatina, župe Banicu i Vrbanju u naslednu baštinu, spominje se kao svedok Hrvatin Vučković od Uskoplja. A sada ćemo da donesemo opis slavljenja Krsnog imena u Janju od starca Jove Peće, po kazivanju u pero Relji Peći. Dodao sam velika početna slova u rečenicama i interpunkciju. Spremanje za Slavu. — Težak težaka pita: »Jesi li počeo orati?« — »Jesam, Bogu hvala, Za Krsno ime mogu imati čurek slavni!« — Koji domaćin nema u svojoj kući, kupuje u obližnjoj varoši: rakije, špirita, bibera, paprike, šećera, meda, voska i tamjana. Pošto Jovo Pećo slavi Sv. Gligorija Neokesarijskog, koji pada prvih dana Božićnog posta, on posnim služi Krsno ime svoje i nabavi 2 l. zejtina, 6 kg. pirindža i bakalara (suve ribe). Svojbina se ne poziva na stavu; ako ko nije u »svojstvu« a želi da ga ima o Slavi poziva ga. Pred Slavu ukuva se cela peć kolača od raži i ječma. Jedan od mlađih iz kuće poziva na Slavu noseći hljebčiće. Pozdravljajući se sa onim domaćinom u kući mu, koga zove, dade mu hljebčić govoreći: »Evo ti »pećnjak« djeci, u oči moga Krsnog imena dođi da spomenemo Krsno ime i Slavu da očitamo«. On mu odgovori: »Ako Bog da!« U oči Krsnog imena. — Kada bude u oči Krsnog imena, počnu dolaziti kumovi i prijatelji. Mlađi drže, čim se smrači, luče pred kućom da vide gosti vrata. Viču s vrata: »O domaćine!« — »Napreduj, brate, domako si!« Izlazi domaćin pa se ljube i zdrave. Kod ognjišta se skupljaju. Domaćin u kući sjedi u »uslonitom« stolu držeći bačvu na koljenu. Zdrave se s domaćinom a neše (nevjeste) i cure ljubeći u desnicu ruku, dodaju im stolove. Domaćin pruži »natočivenu« čašu rakije: »Na kume Pavle i dobro mi doš'o!« Primivši čašu veli: »Fala kume Petre sretni naš sabor za tvoje krsno ime. Radi tvoje slave koju čekamo, airli da je proslavimo!« Tako tri puta obredi sve goste. Domaćin viče: »Dobro mi došli!« — »Sretni naš sabor!« — Neše i cure više njih dvore, čaše dodaju ljubeći ih u ruku. Domaćin osjeća neše i cure da peku kavu kumovima i prijateljma. Kad se sve zvanice saberu kod ognjišta, domaćin će: »Hajdemo, kume Pavle, i svi kumovi i prijatelji u sobu! A vi, neše zamašalte luč, neka vide ući!« — Ljudi ulaze u sobu, gde su »arari« napunjeni slamom, a neše i cure nose stolove i jastuke. Kad svi uđu u sobu, jedna ljubi u ruku, a druga sazuva opanke. Ide domaćin iz kuće noseći bačvu u naramku: »Dobro veče, kumovi i prijatelji sabornici!« Onda domaćin sjede u usloniti stolac, pa im daje po tri čaše rakije. — Viče iza toga domaćin: »Cure i neše, dajte vodu na ruke da se molimo Gospodu Bogu!« — Neše i cure polijevaju na ruke, a domaćin pali svijeću pred ikonom. Poslije molitve, kako ko već umije, domaćin govori kumovima i prijateljima: »Svakome je moja soba od pročelja, a vi svaki između sebe gledajte đe će koji sjediti«. Onda oni biraju koji je pametni i svojatni, pa ga meću u pročelje. U pročelje sjedaju »novog prijatelja«. Kada lijepo posjedaju, neše namah nose sofru. Za njima ide »težak« gologlav nosi tri kruha i viče: »Dobro veče, dobro mi došli!« — »Da Bog dobro i bolje našli«. Domaćin izleti u kuću, pa popane veću bačvu i nosi je za težakom: »Dobro veče, kumovi i prijatelji. Evo i ja vami nosim ljute vode, što izijete da zalijete!« — Domaćin nalije tri čaše, na metne na sofru govoreći im: »U Vašem saboru, sudite koji će tri dana suditi i biti dolibaša!« — Neće nikakav i svaki tri čaše jedan pred drugoga tura. Ne može nikakav uzeti od stida. Onda domaćin uzme te tri čaše i viče: »Zdrav kume Pavle! Ti ćeš mi »držati zapovjest« moga krsnog imena i biti dolibaša«. Ta će sofra trajati do ponoći. Ako je krsno ime na postu: najprvi sud bira se »težak« koji će čurek lomiti a rekne se: »kruh lomiti i sofru ponoviti«. Zaista skine kapu, tri puta se prekrsti, metne čurek na glavu i prelomi ga govoreći: »Ovolika ti, domaćine bila pšenica«, a zatim, i sav kruh izlomi i natrpa punu sofru. Onda dojde velika pita polagača. Domaćin od radosti nazdravi najboljem junaku koji more dobro popiti. Domaćin govori: »Ja ću sada od radosti sitno kaluđerski poigrati, kada ste u mome domu na saboru radi moje krsne slave!« U zdravicama u veče reknu, sem ostalog i ovo: »Sretno ti tvoje krsno ime i amanet tvoga »dida« i »prandida«, Bože daj da nam osvane na radost veseli praznik, da ga proslavimo i Bogom lijepim ljudskim načinom. Onu Slavu koju čekamo, da je airli dočekamo i »očitamo« i da bude prijatna od Gospoda Boga i carstva Božijeg. Zdrav brate od desniju i Bog ti dao zdravlje, živio te Bog na mnogo ljeta«. Tako se izopijaju i zaspu. Djevojke i neše dignu sofru i red učine sa jastucima i uravnaju. Na dan Krsnog imena. U jutro osvane dan Krsnog imena. Kako koji dolazi svako viče: »Dobro jutro i kako vam je bilo na konaku?« Djevojke im nose vodu i umivaju se. Domaćin pali svijeću pred ikonom krsnom. Ustaju se Bogu moliti. »Namah« unose sofru i postavljaju. To se, kažu, daje doručak. Domaćin govori da momci idu po koljivo a neše da idu na groblje, našim ocima i »didovima«. Tamo neše idu na groblje, upale svijeću i okade grob govoreći: »Dragi babo ili »dide«, danas je Krsno ime tvojih sinova. Oni danas slave i spomen ti čine. Bog ti primio dušu u carstvo nebesko!« Kad dođu kući, obuku se što se ljepše može, igraju i pjevaju. Postavlja se sofra koja traje do četiri sata i pije se kava i rakija. Povikuje dolibaša: »Dragi kume Petre vrijeme je da se slava čita!« Onda neše i djevojke dižu sofru, a druge polijevaju na ruke. Kako koji umiva ruke, ustaje pa se moli Bogu. Ta je molitva mjesto večernje. Namah se nosi sofra. Ide »težak« (sin ili domaćin) i nosi četiri kruha: slavni, gornji najveći. Ide domaćin gologlav nosi trostruke svijeće i koljivo. Devojke dve bačve: u jednoj rakija, a u drugoj vino. »Težak« viče: »Pomozi Bog!« a isto i domaćin. Svi »vavjek« stoje gologlavi i odgovaraju: »Da Bog dobro!« Domaćin zapali svijeću lučom, bjelobora ili crnobora. Pred svijeće metnu koljivo »u istok«. Nalije dve čaše: jednu vina, a drugu rakije. Dolibaša govori: »Je li majka rodila kojega »porazumna« da nam Slavu čita«. Koji zna počne ovako: 1. Va Slava iže va Trojicu slavimo u Gospodu Bogu i Spasitelju našemu primolbe molenije i preblagoslovenije jeste slavne Vladike i Bogorodice Marije, silije česnoga i slavnoga proroka preteljčetom tvojim; čestenijem nebeskijem sil posmrtnago proroka prijeteljče, svetih slavnih va se hvali a vrovni apostoli Petar i Pavao i Krstitelj Jovan. Va Slavu i čest! (Svi u glas sa dubokim poklonom krsteći se). 2. Va Slavu i čest: četiri vangelista: Marka, Matevija, Luku i Jovana, iže slava Gospoda Boga podržaše nebo i zemlju. Va Slavu i čest! 3. Va Slavu i čest tri svetitelja vasilinski: Vasilija velika, Gligorija Bogoslova i Jovana Zlatousta, Va Slavu i čest! 4. Va Slavu i čest: trista i osamnajest prepodobnijeh svjatijeh otaca, sabraše se u pravoslavnom gradu va Nikeje, bezumnog Ariju osudiše, zakon izložiše, rišćanski utvrdiše, nam ga iskazaše, mi ga vjerovasmo i počitovasmo, Va Slavu i čest! 5. Va Slavu i čest: svetitelja Arhijereja Hristova Nikole, skorago pomoćnika, postnogo zastupnika, o Sveti Hristov Nikola, Va Slavu i čest! 6. Va Slavu i čest: svetitelja velikogo Georgija i Dimitrija i Teodora zlatirana i nos titore va titornoje, Va Slavu i čest! 7. Va Slavu i čest: o sveti besrebrenici, čudotvorci Kuzmu i Damjana i Čiru i Jovana va sveti besrebrenici, Va Slavu i čest! 8. Va Slavu i čest: svetitelja crkve Konstantina i matere Lelene, Va Slavu i čest! 9. Va Slavu i čest: svetitelja Arhiđakona Stevana sveta prebijela Vilendar crkva, zadužbina svetačka, gdje su slavu slavili, u Slavi pjesme pjevali, Gospodu su Bogu žetvu predali, i Carstvu Božijem za Slavu Boga istinago, Va Slavu i čest! 10. Va Slavu i čest: Cara Uroša, Kneza Lazara, Krabra Miloša, u Kosovu se žrtvovali za Slavu Boga istinoga i časni krst, slavasije, Va Slavu i čest! 11. Va Slavu i čest sveti prorok: Mojsija, Ilija, Ćira i Danila i svetitelj Simeuna i Svetoga Save, Va Slavu i čest! 12. Va Slavu i čest četiri zvijezde presijavne Vrušku zemlju prekriliše i prekrstiše: Stevana Despota i prekliše Jovana Despota (isto kao što se evanđelje čita na one preklapalice) i Maksimijana vladike i divnoga Stefana Štiljanovića, Gospođu (izgovara Gosponžu i kroz nos) Anđeliju, kralja Milutina draga, mnogi život kljetoobretenije grijehov i titrovo, namacarskijem i rabom Božijem. Ovome domu i domaćinu, rabom Božijem i svoj braći naokolo uopće; sveta Slava na mnogaja ljeta; da bude prijatna Slava kod carstva Boga istinoga Amin! Svi govore: »Živio čatislava!« Idu djevojke i nose tamjan. Uzme domaćin taj raspaljen tamjan te okrene iznad sofre tri puta. Čatislava čita i kad završavaju svako koljeno ponavlja: »Va slavu i čest!« odgovaraju: »Amin!«, a negde ponavljaju svi i krsteći se dubokim naklonom. Kad dovrši Slavu, koja mora biti od 12 koljena, onda oni koji je Slavu očitao vikne glasno: »Pomozi Bog draga braćo. Govorim riječ: sretna ova slava bila i blagoslovena i u polju i u domu, rodom i berićetom; da srpska Slava uzviši i uzširi dok je žarkog sunca na istoku i da Gospod Bog poživi od istoka do zapada i sve »živitelje«, koji su držali »uvjerenje reda« Boga istinoga. Gospod Bog primi ovu našu molitvu i »žetvu« prijestolju svome. Da živi Gospod Bog Kralja Aleksandra. Domaćine, živio te Gospod Bog po nebrojeno puta tvoja je Slava i tvog »dida« i zdrav si mi, pa ti nazdravi uz desno rame!« Onda se pokloni tri puta ovako: »Poklanjamo se Bogu i zakonu i Slavi Božijoj.« Kad ostane vina ili rakije on prospe (»izbaci« stoji u pismu) na zemlju i rekne: »Cvati kućo, veseli se domaćine!« Tako svi obrede tom riječju, a zvanice svi odgovaraju: »Amin!« — Još jedan prekrsti i to se zna godinu dana. Cure i mlade igraju i pjevaju. »Porazumni« dolibaša a on je najbolja »odlika« veli: »Ja ću, braćo, nasukrst nazdraviti, baško na nebesima slamu što je kum kumu krao!« Davajući čašu veli: »Drage alanosti je dato, glavna i smrtna se ne propušća da se ne ispije!« Kad se prva pije za Slave Božije pjevaju: »Ko pije piva za Slave Božije, Pomog’o mu Bog i Slava Božija, Mi pismo i slavismo, Pomog'o nas Bog i Slava Božija.« Kada druga zdravica dođe, dolibaša govori: »Ovo je zdravica sada za Časnoga krsta koji će nas sjati i onog svijeta kao žarko sunce ovoga svijeta!« Čatislava prekrsti preko sofre. Kad drugu čašu piju i nazdravljaju, onda pjevaju ovu: »Ko pije piva u Časni krst, Pomog’o nam Bog i Časni krst, Mi pismo i slavismo za Časnog krsta, Pomog’o nam Bog i Časni krst.« Iza druge domaćin metne tri metanije i ljubi sofru, hljeb da Bogu »žetvu predadu«. Dolibaša držeći treću nalivenu čašu veli: »Treća težačka, junačka, koji će ovi slavni kruh izlomiti i našu sofru ponoviti i braću oko sebe osloboditi«. Pita, ko se prima »težakluka«? Tada pjevaju: Leti soko visoko, Nosi pero široko, Siv sokole kreni perje iznad ovog dvora, Jer je danas ovdje srpska Slava, Srpska slava i uprava, Oj Srbine srpski sine, živio te Bog! Golub guče, golubica viče, Hajde, gole, za goru na vodu, Donesi nam zlamenite vode, Danas nam je srpska Slava, Oj Srbine, srpski sine, živio te Bog! U Srbina su crkve i manastiri, U Srbina su tornji i oltari, U Srbina su kubeta i visoki zvonici. Oj Srbine srpski sine, Kada zvono zvoni rado se Srbin Bogu moli. Sunce sjajno, sunce žarko, Sunce od istoka obasjano, Obasjaj i naše dvore; Jer je danas srpska Slava, Srpska Slava i država, Oj Srbine živio te Bog! Kada se druga čaša dade, onda meću tri metanije i poljube slavski kruh. Domaćin dovede svu svoju familiju, te obređuje, poklanjaju i ljube dolibašu i »čatislavu« u ruku. Dvojica vazda pjevaju: »Ko pije piva u Slavu Božiju, pomogo ga Bog i Slava Božija!« — Kada to »unaokolice« obredi, veli: »Sjed’te, braćo, pa ćemo drugu »zapovjest« vršiti!« Cure i neše napravljaju na stolovima jastuke jer su popadali. Lomljenje slavskog kruha. — Dolibaša će: »Domaćine, sretno ti bilo Krsno ime i Slava, uzmi svijeće u svoje ruke, a ja ću nazdraviti onome junaku koji će nam kruh izlomiti i sofru ponoviti«. — »Težak« i dolibaša drže hljeb i okreću, a dolibaša govori ovu, — kako Pećo zove — »molitvu« za hljeba lomljenja: Molitva za kruha lomljenja. — »Četiri četvrti osam komada časa dobrije, koliko Gospod Bog da i naredi. Pomozi Bože dragi i anđele blagi, da nas umire i ublaže da budemo mirni i blagi i Gospodu Bogu dragi. Đe je ovi beli’ hljeb rast’o i uzrast'o da Bog-da da onde raste i uzraste žitni rod, muški plod, telesno zdravlje, duševno spasenje. Kako se od ovoga beloga ljeba na sito osijavalo, na rešeto odvijavalo, tako se od danas odvijavali i odsijavali dušmani, zlotvori i đavoli! Koliki ga je mlinac mlio, onoliki u domaćina sirac bio! Kolika ga je gonila rijeka, onoliko u domaćina bilo mlijeka. Đe se ovaj bijeli ljeb mlakom vodom kvasio, desnicom rukom »misio«, oni dom visio, u njemu se svako dobro širilo i visilo, za najviše zdravlje i veselje »mirablagoslovljeno«. Đe se ovi beli ljeb pek’o, oni dan mnogo blaga steko, koje blago i koje Bogu i duši drago. Kolika u ovom belom ljebu šara, noliko mu bilo sinova i snaha, pa se njima ponosio, kao šara riba morskom dubljinom, sjajni mjesec zimnom vedrinom, žarko sunce petrovskom vrućinom, mlad momak u ravnu polju, na vranu konju u ćurku i kalpaku. Što će njemu ćurak i kalpak, kad mu treba ploska i nadžak: plosku piti, a nadžakom biti. Ovce mu se hiljadile, po svijetu se glasile kao pčela po cvijetu. Koliko u ovom belom ljebu zrnaca pšenice 'noliko mu bilo mladije momaka, plavije volaka, vranije ja’akije konja, ovnova vilaša, jarcova rocaša. Istovario svoje vrane konjiće idući u Šibenik, tovareći vino i rakiju goneći u ’vaku braću i »doliju«, jer nam neće bez njeg da poliju. Izor’o svoje plave voke, rano raneći, kasno kasneći, dragom se Bogu moleći; orući duge luke i široke, sijući sedam sjemena, zanajviše pšenice bjelice. Da Bog-da da mu rodi, da mu bude u vrh klasata, a u dnu busata, ispod klasa modra, a u klasu rodna, ako Bog da dragi! Isprod o svoje ovnove vilaše i jarcove rogaše za talire okrugljaše, jer se bez nji nikud' ne mogoše ni u crkvu, ni namastiru ni u ’vaku braću i doliju, jer nam neće bez nji da poliju. Potrošio svoje talire okrugljaše idući crkvi i namastiru, djeleći kljastu i sakatu pred svoju dušu mijeneći. Viš’ kuće mu zelen bor, više njega dragi Bog, kome dijeli kapom, kome šakom, nami vrećom, boljom srećom. Dvoru mu dva puta, kud dolaze kumovi i prijatelji, sa one strane blato do koljena za to što ih ima »čudo«! Sa koje strane dolaze dušmani, zlotvori i đavoli, sa onu stranu poraslo crno trnje, pa se po njem’ salacale srne i divija paprad, pa se po njoj salacala divija prasad. Ko mu je zlotvor, ubio ga Gospod svojom strijelom kroz plot, otisko ga na otur, kavo kola na kotur, niz posavske lugove, naplaćivati dugove. Nit' dugova naplatio, niti se ovamo povratio. Srela ga voda iz goda; otud strana otud Sana, opanci mu gvozdeni, glava mu lojena; na svoj vrat nakidaše i svoj vrat ulamaše; bio tanak kavo konac, bio crn kao lonac; kroz kamiš se provlačio, a u luli noge prekrstio. Eto braćo što ću vam dalje vesti, pa ću se pomesti, pa će me ubiti tuđa braća po gaća. Mi ćemo se dragom Bogu moliti, ovaj ’ljeb lomiti za Boga draga i anđela blaga, za žitnog sjemena, za kućnjeg šljemena pomozi dragi Bože! Starešini od ove sofre, daj de mi tu čašu vina, makar bila i rakija šljiva, špirituše za umorne duše. Zovite mi sad planinku, ja sam dušu zamorio dok sam sav ljeb izlomio, kamo li nije ona noseći ga i mijeseći i u peći pekući; što u desnoj ruci, to po družini povuci; što u lijevoj ruci to ćemo dati planinki«! Iza toga oni »težak« kru’ nasukrst »raskriži« moleći Gospoda Boga, da bude oni čas u koji se Kristos rodio. Svi reknu: »Amin!« — Težak povikuje planinku: »Odi, majo, nama!« — Ide maja iz kuće, nosi bijel peškir: »Na ti, majo, kvas, pa napitaj nas; kakav ti je kvas, pa ga metni u skutinu, pa bježi uz putinu; na ti štap u šake; ako bi te svrnuli psi da se ubraniš!« — Maja poljubi u ruku i »težaka« i dolibašu. Žene ljube maju u ruku govoreći: »Mila, majo, daj nam toga čureka, da vidimo kakav je slavni čurek!« — U tome kruvu ima »pedelj« i »prijeklop«. Ima tri sjemena: polovina pšenice, jedan dijel raži, a jedan ječma. Pogača je od pšenice. Kukuruza je nod pogačom, eljda pod kukuruzom. Kad se posti, sud je najprvi rokva, luk i so, pa ugnječen gra’, pa med i kolačići, pa pita polagača, pa riba i pirinč, pa pita sa »vabrljicama«, pa kupus sa prokulama, pa pita kovrtača, pa grah s čorbom, pa kupus »salatika«. Ako je Krsno ime na mrsu ovo su jela: sir, meso vareno, kolačići i kajmak raskravljen, slanina sa prokulama,pita polagača, pirinč, pita kovrtača, krompijeri, pita rezanica i čorba i meso. Dolibaša govori: »Svi imajte i opraštajte i pića za ovom sofrom!« Na to njemu svi odgovaraju: »Da Gospod Bog oprosti. Zahvaljujemo Gospodu Bogu, domaćinu i njegovoj Slavi«. Ta sofra traje od pola dana do pola noći. Domaćin more »duplo«. Ili se kava unese i tako pospaju. Kada ustanu najpre je doručak, pa pravi ručak, koji traje od pola dana do uveče. »Pojutarje slavno« je drugi dan Slave. Goste se, jedu i piju kao i prvi dan, samo što se ne diže u Slavu Božiju i ne lomi hljeb. Zajutarje Krsnog imena. To je raniji ručak preostalim gostima na konaku a iza toga razilaze se svaki svojoj kući. Ovaj opis slavljenja Krsnog imena u Janju propratio je starac Pećo sa ovim pismom, koje donosimo u celosti. Prvi deo značajan je po shvatanje Pećino o sastanku na Gori Jeleonskoj koji je svakako iz velike starine, a koji su prepričavali »didovi«. Drugi deo je nevešta umotvorina starca Peće po ugledanju na pesmu »Niko nema što Srbin imade« koju je mogao da čuje od sina Ljubomira kako je peva. Pismo glasi: — Ko god čitao ovo pismo, živio ga Gospod Bog na mnogo ljeta! Gospod Bog mu ukazao puta na Goru Jeleonsku đe su svjati apostoli sabor držali, Gospodu se Bogu vrlo molili, Slavu su slavili, u Slavi su pjesme pjevali i »znamenito« su žetvu Bogu priložili. Gospod se Bog smilovao pa ih je primio u Carstvo Nebesko. Srbi kada slave govore: »Niko nema šta Srbin imade; Srbin ima Slavu Svetitelja Savu; Srbin ima crkve-manastire, i oltare i visoke zvonike. Kada zvona zvone, onda se Srbi najdraže Bogu mole. — Dopune Pećinom kazivanju. — Prota Stojan Trkuljić iz Mrkonjića Grada, koji je rođen u Janju, seća se iz svoga detinjstva da se kod slavljenja krsni kolač zove »čurek slavni« a kod podizanja u Slavu Božiju ovih reči: »Za Slave Boga živoga, neumrloga koji ne umire ni na nebu ni na zemlji«. Čedo Bubnjević iz Gerzova bio je na Slavi u Janju i seća se da u Slavu Božiju piju iz dveju čaša — a to nema u Gerzovu — koje drže tako u ruci da se preleva iz jedne u drugu. To je bilo u kući Marijanaca i raspitao sam o tome Simu Marijanca, narodnog poslanika za Jajački Srez. On je potvrdio kazivanje Bubnjevićevo, dodajući da je to primio od ujaka Trkulje koji je starinom sa Tromeđe od Bosanskog Grahova. Svaka kuća ima posebnu veću čašu koju zovu »slavna čaša«. Iznesu je samo o Slavi i njome piju u Slavu. Kad se obredaju dve čaše stojeći, natoče i slavnu čašu i još jednu čašu koju drže tako u ruci da, dok se pije iz slavne, iz druge se preleva u slavnu. Pri tome govori onaj što pije: »Hriste Bože pomiluj nas, nas . . . i svu braću oko nas«. Svi gosti na Slavi ponavljaju: »nas, nas« sve dotle, dok ne ispije rakiju iz obiju čaša, presipanjem iz jedne u drugu pri samom pijenju. U staro doba to se pilo iz male tivsove bukare, mesto sadašnje slavne staklene čaše, a presipalo se iz drvenog šarenog tasa. Reknu i običnim danom, kad ko donese veću čašu: »Ta nećemo valjda, piti slavnu«. Treću čašu zovu »vologonac«, objašnjavajući da ne mogu dva vola sama orati, nego treba i »vologonac«. Slično natecanje, ko može više da popije o Slavi, zabeležio je samo Vladimir Ardolić u opisu slavljenja u Bukovici (Severna Dalmacija). Nekolike napomene Pećinom opisu slavljenja. — Starac Jovo Pećo diskutovao je sa sinom Ljubomirom o svemu, pa je teško kritički izdvojiti ono što je slušao i zapamtio od staraca »didova«, a šta od sina iz knjiga i preinačio, besvesno na svoj način. Samo ima mnogo novih, naučno značajnih, detalja u načinu slavljenja kojih, ili ih nema u drugim krajevima, ili na njih opisivači načina slavljenja nisu obratili dovoljno pažnje. Po redu ćemo ih propratiti i objasniti. (1) Slavski kolač zovu »slavni čurek«. Tako se još samo naziva u Mostaru. — (2) Upotreba reči »sabor za Krsno ime« i »čestitati« malo opominje na knjiško izražavanje. Mislio sam da su one produkt civilizovanijeg društvenog života narodnog. Međutim reči »sabor« i »čestitati« čuo sam prvi put od starca Jove Peće 1926 g. na ovaj način: Bio je »sabor na Divanu«; tako naziva taj molitveni sastanak svo stanovništvo Janja. To je bilo u prvu nedelju Petrovskog posta i molitva je obavljena pod pokretnim čadorom. Sutradan krenem sa starcom da pregledam ruševine Štrb-grada i vrelo reke Janja. Čujem pevanje i zastanem. Nato će mi Pećo: »Ono su »sabornici sa Divana«, zanoćili su kod svojih jer su iz daljnih sela«. Interesujući se za reč »sabornici« i kako oni to slave i način pevanja, reče mi Pećo: »Hajdemo im čestitati sabor«. To mi je prvi put u životu da čujem iz usta nepismenog seljaka reč »čestitati«. — (3) Onog što nosi tri »kruva« na sofru zovu »težak«. To i biranje »težaka« koji će »kruh prelomiti i sofru ponoviti«, jeste vrlo značajan detalj iz prastarinskog slavljenja i upućuje na biranje prvog najboljeg težaka za svako selo koga su zvali »težakbaša«. On je prvi puštao brazdu u selu i svaki u selu, pre nego je ubrazdio, nosio je kolač težakbaši kao čast i molio blagoslov da može početi da ore. Izgleda kao da ih je bilo više na Slavi koji su lomili hlebove, jer Pećo reče, da čim prvi prelomi »Slavni čurek« drugi lomi heljdov hleb i pogaču i pri tom govori: »Što bilo tvom čureku to i mojoj pogači (ili mojoj heljdi)«. (4) Reči pri izboru dolibaše teško je primiti kao čisto narodske, a to su: »Ti ćeš mi držati zapovjest moga Krsnog imena i biti dolibaša«. Nisam mogao da proverim kako to izvode drugi u Janju. — (5) Značajan je detalj da na sami dan Slave neveste (neše) idu na groblje da upale sveću ocima i »didovima« i okade grobove njihove govoreći: »Dragi babo ili »dide«, danas je Krsno ime tvojih sinova. Oni danas slave i spomen ti čine. Bog ti primio dušu u Carstvo Nebesko«. Sličan izlazak na groblje na dan same Slave, zabeležen je da postoji u Leskovcu. Tamara Tubić, stud. filozofije u Beogradu, u svome seminarskom radu sa naslovom »Verski običaji u Leskovcu« (u arhivi Etnološkog seminara Univerziteta koji sam razgledao zahvaljujući predusretljivosti profesora Etnologije na Univerzitetu u Beogradu, g. d-ra Jovana Erdeljanovića). To značajno mesto glasi: » ... Kad domaćin pođe u crkvu, onda neki drugi muškarac iz kuće ide na groblje da zapali sveću. Ako nema ko drugi, onda domaćin porani pa prvo na groblje, a posle u crkvu...« To izlaženje na groblje, na sam dan Slave, nije zabeleženo ni u jednom opisu slavljenja. (6) Značajan je način kako je starac Pećo u detinjstvu svome naučio »Slavu« (slavnu molitvu) sa 12 »koljena« od sestre-stričevke Milice Pećo devojke, kćeri Mitra i Petre iz Babin-dola, kad mu je bilo 10 god. To kazuje ovako: — »Odi, dragi Vovo, (tako su me zvali u djetinjstvu) da te naučim Slavu«. Kad legnemo u »mjesto« da spavamo, ja joj metnem svoju glavu na njenu ruku i ona me nauči prvo veče prvu »sroku« (koljeno). Tako me učila više večeri i preslušavala da li sam naučio. Za 12 večeri naučio sam sve 12 koljena Slave. Od nje sam, veli, tako naučio: »Vjerovanje«, »Očenaš« i »Bogorodice Djevo«. (7) Najznačajniji je detalj prosipanje preostalog vina iz slavne čaše na zemlju govoreći: »Cvati, kućo, veseli se domaćine!« Slično prosipanje vina zabeleženo je da postoji u dva kraja: u Žumberku, etnografskoj granici Hrvata i Slovenaca, i u Ćustendilskom Krajištu u Bugarskoj. Razlika je u tome između Janja, Žumberka i Ćustendilskog Krajišta ova: U Janju vele: »Cvati kućo, veseli se domaćine«, a u Ćustendilskom Krajištu bacajući ostatak pa tavanicu, govore: »Cvati kućo, veseli se čeljad!« Jovan Hranilović, unijatski svešetnik i hrvatski književnik, opisujući u pripovetci »Anđin Božić« svetkovanje Badnjeg dana i Božića u Žumberku, veli: »... ostatak vina iz čaše baci Zorić u strop te onda posjedaše ...« To su vidni ostaci kao i zdravice, slavljenja Krsnog imena Žumberčana, doneseni iz postojbine odakle su se doselili. (8) Po suštinu slavljenja vrlo je značajna primedba pri pijenju slavne čaše: »Drage alalnosti dato; slavna i smrtna se ne prepušća da se ne ispije«. Isto tako i ovo mesto u zdravici: » ... koje prestupio pod ovaj krov, kum, prijatelj ili namjernik, pomogao ga Gospod Bog. Domaćin primiče, a ne izmiče; primaklo mu ljeto i godina i rodilo mu žito ...« A kad završava slavnu, peva: »Popije Jovo, popije dušo — Tebi je dato na dnu je zlato — Voskresni brdu, cvati kućo, veseli se domaćine!« (8) Šta su prava i dužnosti dolibaše na Slavi, njegov društveni položaj i uvaženje kod svih gostiju, vidi se iz ove beleške pokojnog Ljubomira Peće, ali nažalost nije označeno u kojoj je oblasti. Ta njegova beleška glasi, od reči do reči: — »Dolibaša o krsnom imenu je onaj koji sjedne u pročelje (a to je najbolji prijatelj one kuće) i on upravlja sofrom kroz čitavo vrijeme. Kad počne (i pozove) jesti — ješće se; on prekida piće itd., i to traje za sve vrijeme. Njemu se daje prva i poslednja čaša (»Svi, braćo, imate praštati, ja čašu dižem — Bog i Hristos!«.) — Sve ovo: i što je štampano od pokojnog Ljubomira Peće i u rukopisu sačuvano, i kazivanja starca Jove Peće o slavljenju, sve to unosi nove svetlosti u najkomplikovaniji problem u istoriji naše religije — slavljenje Krsnog imena — i otvara sasvim nove vidike. Način slavljenja kakav se sačuvao u mnogim oblastima do danas, formiran je, po svemu sudeći, za vreme turske vladavine, i to u periodu obnovljene dvestogodišnje Pećske patrijaršije 16 i 18 stoleća. Po kazivanjima obojice Peća, oca i sina, može se rekonstruisati način slavljenja pre turskog zavojevanja. Završićemo opis slavljenja Krsnog imena u Janju opažanjima starca Peće o načinu slavljenja u Skoplju (tako zovu u Janju župu u dolini reke Vrbasa sa varošima Donji Vakuf, Bugojno i Gornji Vakuf). Kao što ima izvesnih razlika u načinu slavljenja u Gerzovačkoj Podgori (manjoj oblasti Zmijanja) i Janju, tako isto ima između Janja i te susedne granične oblasti Skopljanske Župe. Stari Pećo misli da se u Janju »starinskije« slavi nego u Skoplju (Sko- pljanskoj Župi) gde je sve prostije i »sukraćeno« i da Skopljaci (tako zovu stanovništvo te Župe) sami priznaju da se u Janju »pravije« slavi nego u Skoplju. Nisam mogao da ispitam način slavljenja Krsnog imena u Skoplju i da činim upoređenja sa načinom slavljenja u Janju i u čemu su razlike, nego samo donosimo opažanja starca Peće iz njegova slučajnog doživljaja kod porodice koja se zove »Kisini«, o njihovom Krsnom imenu Sv. Tomi, u selu Novoselcima kod Donjeg Vakufa, koje rastavlja velika planina od Janja. Pećo ovo priča: — Pošao sam u Donji Vakuf na pazar. U selu Novoselcima svratim se u kuću Kisina gde vidim da oni slave i imaju više ljudi. Šapnuše žene, jer me poznaše po odijelu, ovo: »Janjanin, da nam hoće krsnu (svijeću) usukati«. Ja se izgovaram da neznam kako oni prave svijeću, a oni će nato: »De kako znaš, kako te Bog naučio.« Oni su se »ibretili« kako ja sučem svijeću govoreći: »O vješta Janjanina, kako vješto suče!« Ja sam »svjenčao krstom« svijeću koja izgleda kao volujski teljig za oranje. Donesoše bačvu rakije i tri čaše. Domaćin će reći: »Mili Janjanine, nije li Bog dao da znaš Slavu!« Kad sam rekao da znam, navališe na me svi, i domaćin i gosti, da čitam. Kad sam »očitao« Slavu, domaćin od dragosti raskrili ruke i poljubi me u čelo. — Ovom kazivanju starca Peće treba dopuna da se mogu jače da istaknu razlike u načinu slavljenja u pograničnim oblastima Srednje Bosne i Bosanske Krajine. Napomena: Korištena literatura navedena je u bilješkama u izvorniku.