Ovo o čemu pišem desilo mi se — ne u pariškom podzemlju, nego usred Sarajeva. Ja sam namještenica u jednom privrednom preduzeću i već duže vremena tražila sam skromnu sobu za stanovanje. Neki dan sam naišla na oglas u kome se doslovce kaže: ≫Besplatno se izdaje soba sa ili bez namještaja mladoj, opskrbenoj ženskoj, bez djece, uz malu protuuslugu. Upitati Rešina u. br. 9.“ — Razumije se, obratila sam se na tu adresu, misleći da se radi o neznatnoj kućnoj pomoći nekoj poštenoj familiji. Pronašla sam broj i upoznala se sa vlasnikom. To je gospodin Sauković Gavro, penzionisani poštanski zvaničnik, inaće udovac, u sedamdesetim godinama života. Iako je samac u kući, raspolaže sa stanom od tri sobe i ostalim nusprostorijama. Pretstavila sam mu se učtivo ≫ upitala za uslove, pod kojima izdaje sobu. Zaprepastila sam se, kad mi je ovaj čovjek, ne stideći se, u oči rekao — da izdaje stan ženi koja će mu se za kiriju podavati!... Nevinost i poštenje jedne radnice on naziva protivuslugom. On smatra da je tako pronašao najbolji način, kako će u oskudici stanova iskoristiti svoje sobe... Iznoseći ovaj slučaj želim da upozorim, da još uvijek u našoj sredini ima ovakvih tipova. Ali među današnjom omladinom — malo će naći onih, koji im odgovaraju. Ispred poštene radne omladine saopštavam gospodinu Saukoviću i sličnim da — sigurno — neće još zadugo uživati prava i slobode poštenih trudbenika ove zemlje.