Ovo nam je ispričao inženjer sа trećeg sprata: “Besumnje, i vama se dešavalo da sedile u društvu i da slušate pričanja o ratnim doživljajima, o borbama, o velikim opasnostima koje su sretno prebrođene ali od kojih, dok se kazuju, dah staje, o strahotama fronta, o mukama i poniženjima logora i tamnice ili o iskušenjima i gluvim tragedijama u pozadini. Sedite i slušate, i strasno vam je i bolno, i svaka pojedinost jasna do opipljivosti, i sve zajedno mutno i teško shvatljivo. Vara vas mašta, izdaje razum, tako da vam se čini da ljudskoj patnji nema kraja, odnosno da se njen kraj iskupljuje samo borbom i odricanjem, a da borba i odricanje donose opet nove patnje. I tako sve u krug. Tako smo lane, u oči nove 1945 godine, sedeli u jednoj slabo zagrejanoj hotelskoj sobi, pili belo smedorevsko vino i pušili albanske cigarete. Drugovi u uniformama i u civilu pričali su redom doživljaje iz rata i okupacije. Neki svoj najveći strah, neki svoju najtežu noć, neki pak potresni trenutak koji je za njega značio preokret u životu. Kad je došao red na mene, ja sam se spleo, i zavezao. Nije da nisam imao teških dima u toku minule četiri godine (gde je taj koji ih nije imao?); znao sam čak i koji je za mene bio presudan, ali sada kad je trebalo ispričati ga on je odjednom splasnuo na nešto što ni meni samom nije izgledalo jasno ni ubedljivo. Trljao sam prstima čelo, sklapao oči, ali nigde nisam nalazio te prizore koje već godinama nosim u sećanju. Srećom, stala je da odkucava ponoć. Svi su zagrajali i digli čaše. Sve su se misli okrenule ka budućnosti a za mislima i razgovor. Moja priča je zaboravljena. Ali ona je ostala u meni. I od te večeri sećam je se češće i sa većom nelagodnosti, nego do tada. I osećam potrebu da vam i nju ispričam kao što uopšte mislim da sve treba ispričati, jer ako usta iskreno i hrabro ne kažu sve što su oči zla i sramote videle, nikad nam se neće trajno i konačno razvedriti u duši i nikad se nećemo potpuno osloboditi strahota prošlosti. A u stvari, to i nije priča; priča je moj život, a to, to su samo dve scene kakvih je svet mnogo video u minulom ratu protiv fašizma. Zapravo, za mene, to je jedno magnovenje koje traje koliko blesak munje, ali isto tako kao munja osvetli čoveku život, i sav njegov dotadašnji put i onaj koji je još pred njim. To je bilo jednog od bledih martovskih dana 1942 godine, na pijaci Zeleni Venac. Tezge prazne. Prodaju se samo stvari koје nisu za jelo, drvene kašike, zemljani lonci, četke. Na pogled tih mrtvih, suvih i nepotrebnih stvari čoveku se suši grlo, javlja se želja da žvaće nešto mrsno i sočno, i čovek ih sa mržnjom gleda i prolazi. Lica prolaznika sva kao da su jednom provučena kroz neki žitki, sivi mulj, koji se posle na njima skrutnuo u jedva primetnu, tanku skramu. Izmršavela, lišajiva lica slabo hranjenih, osramoćenih ljudi, krivaca koji osećaju da nisu krivi a ne mogu da se oslobode misli o krivici. Ljudi su neizbrijani, a žene ružno blede, sa bednim pokušajima tu i tamo da se nabele i narumene. Svi zveraju oko sebe i svi tako obaraju pogled. Jedna još mlada žena u lakoj haljini, sa izrazom premorenosti i čudne živčane zategnutosti na licu, sa žarkim crnim očima i punim, bledim, ispucalim usnama. Za ruku vodi dečaka kome nema više od četiri godine; vuče ga, na mahove dosta grubo, jer dete neprestano zastajkuje, zagleda i zapitkuje. - Makni brže, opominje žena oštro, ne gledajući dete, nego nekud niz ulicu. Ali dete jednako zastaje i sanjivo-plačevnim glasom doziva. - Mama! - Šta je sad, - Kupi leba. - Kazala sam ti jednom: nema leba, odgovara žena jetko. - Kupi, mamaaa.. - Nema leba, sine; ajde brže! - A zašto nema lebaaa ... - Ajde, dete, i ne pitaj me ništa, jer ako ti kažem zašto nema, odneće đavo i tebe i mene, sikće žena i ljutito trza dete za ruku. - Zaaa štooo .. ? I oboje se gube iza ugla. To je sve. Ali trebalo je to videti i ćuti sa svima pojedinostima koje daju težinu i strahotu ovoj na oko običnoj slici a koje se ne mogu preneti i kazati, sa svim beskrajnim jadom ljudske bede i slabosti Sam ne znam kako ni zašto, ali ceo svet zgasnu za mene u trenutku i moja rođena svest dođe mi kao zamračena pozornica na kojoj su sve svetlosti odjednom pregorele. Ostalo je samo saznanje da se ne može živeti, da i ne vredi živeti ako majke ostanu bez radosti od dece, ako deca treba da odrastaju bez hleba i ljubavi. Zaboravivši zbog čega sam izišao i kuda idem, skrenuh iza ugla, u Kosmajsku ulicu. Bežao sam nagonski od mučnog prizora koji sam maločas video, i još više od svojih misli o njemu. Ali toga sudbonosnog jutra strahote su se bile očigledno na mene okomile i nije vredilo bežati. Tu me je čekao prizor kome je malopređašnja scena sа ženom i dečakom bila samo bled i kratak prolog. Pred bivšom sinagogom od koje su Nemci napravili zatvor i skladište zaplenjene jevrejske robe, crnila se gomila sveta iskupljena oko tri kamiona. Iz te nemirne gomile dopirali su do mene iskidani i uzbudljivi glasovi, lelek i dozivanje i glasne nemačke psovke i komande. Moj prvi pokret bio je da se vratim i ne gledam neki novi i, verovatno, veći užas, ali sam sebi rekoh da nemam prava na to. Zaustavih se pored jedne kapije na kojoj je stajao stari obućarski majstor, gologlav, sa crnom keceljom i debelim, iskrivljenim naočarima. On mi objasni stvar. To iz sinagoge izvode bačke i banatske Jevrejke. Odrasla deca i muževi odvedeni su im ranije, a one su, sa decom na grudima, prevezene u Beograd i zatvorene u sinagogu. Jutros su došli i po njih da ih voze u Poljsku. One su krenule, umotane i pobuljene, mirno i poslušno, svaka sa malim svežnjem mnoge sa uvijenim djetetom pri sisi. I kad su se već ispele na kamione, došlo je odjednom desetak SS policajaca i palo je naređenje da im se predaju te umotane bebe, jer će se putovati bez njih. Tada je nastala ova graja i gužva koja se u pojedinačnim slučajevima pretvara u pravo gušanje. Vidim kako policajci u zelenim šinjelima i besprekornim čizmama, puni i teški kao natučeni, obleću oko kamiona, penju se na njih, otimaju od žena decu. Ali žene se brane, ciče i jauču. Neke se okreću sa detetom na rukama kao da traže gde da ga sklone i sakriju, neke dižu prazne ruke put neba i zabačene glave upiru pogled u visinu, neke se јоš rvu sa policajcima, udarajući svom snagom slabih pesnica u njihove ispupčene, kao vatirane grudi, ali sve se to odbija od njih kao od zlih, beztelesnih aveti, neosetljivih za ljudske udarce. Jedna je sasvim pognuta, savijena preko ograde kamiona, sa ogromnim grudima; ona se sve više pruža i poslednjim snagama otima siv zavežljaj iz vojnikovih ruku. Ona viče, policajac se mršti i psuje. Najposle, u ženinim rukama ostade samo sivo ćebe a u vojnikovim rasplakano dete u trikou od bele vune. Žene koje nemaju deteta stoje kao okamenjeni, izduženi likovi na visokom kamionu. Ali majke se ne mire i ne smiruju. Neke se još otimaju za dete. A one koje su već praznih ruku njišu se i previjaju kao izludele pokretima koje mi ne možemo da razumemo, ali koje onima koji pati nepogrešno diktira bol. Jedna je uspela da skoči s kamiona, grunu, onako teška i umotana, o zemlju i ostade ležeći na mostu. A sve su one sa svih kamiona vikale, na nemačkom, na mađarskom, dozivale boga i pomoć koja nije mogla doći, branile svoje dete jaukom kad nikakva druga odbrana nije pomagala. Između njihovih vapaja i kletvi padali su glasovi nemačke komande. Podoficir, koji je starešina ovoga odreda, grdio je glasno vojnike zbog sporosti i nespretnosti. U isto vreme psovao je i umirivao žene. - Ne budite lude vikao je promuklo, pustile decu, ništa im neće biti. Ta puštajte, Himeldonner-Wetter! Žene su odgovarale samo još većom vriskom. - Ovo se ne može gledati, kaže obućarski majstor otegnutim prečanskim izgovorom, i nestade u kapiji. I ja se okrenuh i pođoh natrag. A za mnom je ostajala piska i gužva. Sve je nadvisivao podoficirov glas. - Los. looos! vikao je on tu groznu reč nacističke komande, koja će milijonima ljudi u Evropi ostati još dugo u ušima kao pucanj velikog biča. Jedan kamion je već palio motor. Pobegao sam i od toga prizora, priznajem, ali on je bio ipak presudan za moj dalji život. Ne, rekao sam sebi, ne vredi zatvarati oči ni okretati leđa, ni spašavati svoj život, jer ne postoji svet dok postoji okupacija i nema života ako ima fašizma. Tada je najposle! - dozrela u meni odluka sa kojom sam se dugo nosio i dala nov pravac mojoj sudbini. Kako i zašto, to je druga dugačka priča o kojoj ću vam pričati drugi put.”