»Dobro je Sto postoje radnici—pisci, ljudi koji rad i djelo posmatraju iznutra, izbliza.« Ovu tipicnu Trifunovicevsku »opasku« (ironicnu istinu, poslijeratne izgradnje, dovedenu do pežorativnog usijanja) Žugic stavlja u sam centar svog romana kojemu bismo uslovno mogli pridodati odrednicu crni soc—samoupravni roman. Njegov glavni junak je upravo radnik—pjesnik. On je ujedno metaforicki i Žarilo i Govorilo i Cinilo. On je i Pitanje i Odgovor. On je »ekser koji treba udarati u glavu da bi iSao nap .....

Članak dostupan pretplatnicima. Molimo Vas da se prijavite prvo.