Prošlo je više od tri godine od pada Miloševicevog režima i pobede «demokratske revolucije» u Srbiji, a još nema valjane analize svega onoga što se dogadalo u mracnim vremenima nacionalistickog populizma, nema javne kritike štetocinske uloge uticajnih intelektualaca, književnika, slikara, muzicara, naucnika, filosofa u stvaranju i održavanju na vlasti jednog režima odgovornog za nesrecu koja je pogodila veliki deo bivše Jugoslavije. Ne samo da nije bilo kriticke analize te uloge nego se mnogi od intelektualnih mentora zlocinackog režima ponovo pojavljuju u javnosti sa slicnom, neznatno izmenjenom retorikom, sa istim ili neznatno izmenjenim idejama u istim onim medijima u kojima su igrali sramnu propagandnu ulogu, odricuci se Miloševica ali ne i politike koju je vodio. Ali, dogodilo se još nešto možda za mnoge neocekivano: i kod znacajnog broja onih koji su bili kriticari toga ratnog i zlocinackog režima posle njegovog pada prevladao je jedan dan stav potpune relativizacije proteklih dogadaja koji se uglavnom svodi na ocenu da ono što se dogodilo treba što pre zaboraviti, da Miloševicev režim i nije bio tako loš kako se o njemu govorilo i da je haški sud politicki sud koji sudi uglavnom Srbima i doprinosi politickoj nestabilnosti u Srbiji. Palanacki «kulturni model» Važno je shvatiti da je bivši predsednik Miloševic bio proizvod jednog kulturnog modela, jednog odredenog nacina mišljenja, koje nije on stvorio ali je na njegovom talasu održavao svoju vlast i svoju moc. Sa njegovim padom, dakle, nije nestao taj zloduh palanackog mišljenja. Preživele su miloševicevske institucije i vecina ljudi u njima, preživeo je ogoljen nacionalisticko populisticki palanacki kulturni model. Ako se to ne razume, ako se to ne shvati, ne može se razumeti ni sadašnja politicka, društvena, kulturna i moralna situacija u Srbiji. “Kulturni model” cine “uverenja i predstave koji se ne osporavaju”, na osnovu kojih se formira shvatanje sveta svakoga pojedinca. To je ono sto se prihvata kao “ocita istina”. Mozemo to nazvati i dominantnim drustvenim stereotipima. Kulturni modeli se formiraju u duzem periodu vremena. Ako se kulturni modeli zasnivaju na uverenjima o vlastitoj superiornosti i inferiornosti drugih, na netoleranciji, na nizu negativnih predrasuda, na pogrešnom citanju i predstavljanju istorije onda dovode do one vrste emocija za koje ne važe nikakvi argumenti, nikakve cinjenice. Emocijama se najlakše manipuliše. To su opasna stanja “groznice”, “bolesti” koje dobijaju razmere epidemije. Neophodno je razoblicavati takvu vstu mišljenja, ukazivati na njegovu pogubnost jer je to direktan put ka destrukciji ali i samodestrukciji. Srpski vladajuci kulturni model olicen je u onome sto je Radomir Konstantinovic svojevremeno nazvao »filozofijom palanke« , gde dominiraju duh barbarogenija i ksenofobija, »strah od zapada«, od modernizacije, zasnovani na kulturnim, istorijskim i politickim prdrasudama, stereotipima, konzervativnoj misli, patrijarhalnom i plemenskom nasledu. Kulturne modele promovišu intelektualne elite. Zato se intelektualne elite ne mogu osloboditi odgovornosti za bolesno stanje drustva, kada nadvlada revanšizam, nacionalizam, netolerancija, ksenofobija. Laslo Vegel u jednom eseju sa pravom istice da palanka nije na periferiji nego u samome centru kulturnih i društvenih zbivanja. Radomir Konstantinovic je zabeležio da taj oblik mišljenja pre ili kasnije vodi u nacizam, u konkretnom slucaju u srpski nacizam. Uzimajuci u obzir sve okolnosti a narocito postojece stanje duha ne iznenaduje mnogo da Srpska pravoslavna crkva za sveca proglašava upravo vladiku Nikolaja Velimirovica u cijem se liku i delu ogleda »trijumf filosofije palanke« - u nekim od svojih karakteristicnih spisa jasno, neskriveno i nedvosmisleno izlaže izrazito antievropejstvo, anticivilizacijska uverenja i rasizam u vidu najordinarnijeg antisemitizma. Kada su pre više meseci pisci okupljeni oko Foruma pisaca u svome »Pismu upozorenja« ukazali na veliku opasnost dalje kriminalizacije i klerikalizacije srpskog društva, to upozorenje docekano je gotovo jednodušnom osudom od strane crkvenih, pa i uticajnih politickih i intelektualnih krugova, ubedljive vecine dakle. Umesto obracuna sa pogrešnim kulturnim modelom, došlo je do obracuna sa onima koji takav nacin mišljenja raskrinkavaju. Nekoliko meseci posle ovoga upozorenja dogodilo se ubistvo premijera Ðindica, na površinu je isplivala duboka trulež u koju su utonule sve glavne institucije društva, što je dalo za pravo potpisnicima upozorenja. Bez otrežnjenja Situacija u srpskoj knjizevnosti, kao uostalom u politici i ekonomiji, veoma je konfuzna. Neki od najznacajnijih pisaca odabrali su emigraciju i apatridstvo kao nacin zivota. Bora Cosic, Mirko Kovac, Vidosav Stevanovic, Bogdan Bogdanovic...spisak je dug. Nema poziva da se vrate iz dobrovoljne ili prisilne emigracije. Jedan od najznacajnijih srpskih pisaca Radomir Konstantinovic vec duže vreme živi u potpunoj izolaciji. Kriteriji su pogubljeni, umetnicke i naucne institucije kompromitovane. Ono što najvise obespokojava, sto cini da buducnost ocekujemo sa strepnjom jeste cinjenica da se nismo oslobodili vecine zabluda i predrasuda koje su dovele do velikih tragedija. Politika je iskorišcena za održavanje licne vlasti putem manipulacije nacionalnim i patriotskim osecanjima, razlicitim vrstama zloupotrebe ideologije, nauke, umetnosti. U celini, naša inteligencija je pala na ispitu. Realno sagledavanje stvarnosti zamenjeno je stvaranjem opasnih predrasuda i stereotipa koji su postavljeni iznad samoga zivota. Tako je bilo pre deset godina, tako je bilo pre pet godina, a u dobroj meri tako je i danas. Najbrojniji i najuticajniji deo naše intelektualne elite razocaran je rezultatima Misloševiceve politike, ali ne i njenim ciljevima. Kao spasenje takvi priželjkuju obnovu “hladnoga rata”, bipolarnog sveta, Rusiju na nekadašnjim pozicijama velesile koja bi podržala vracanje svega