Nekakva statistika nastranosti lako bi, verujem dokazala da su vecinu monumentalnih organizovanih opacina na ovom svetu (o)smislili Stariji Beli Muškarci, uglavnom sedeci u svojim udobnim kabinetima. Doduše, i mnoge najbolje stvari na ovom svetu takode su plod radnih i slobodnih aktivnosti Starijih Belih Muškaraca – što ce reci da oni prvi i ovi potonji gotovo nikada nisu jedni te isti Stariji Beli Muškarci. Trebalo bi sistematski ispitati šta je to u hromozomu – ili kako se to vec zove, ništa se ne razumem u biologiju, genetiku etc. – Starijih Belih Muškaraca (SBM) što ih tera da prave tako gigantske, da prostite, pizdarije (one su obicne pzdrj, jakako, rezervisane za manje privilegovane delove covecanstva), osim kada su u pitanju albertanštajni, tomasmanovi ili cak kitricardsi, što da ne? Ili ce pre biti, ako se malo uozbiljimo, da se radi o stvari kulturno, društveno i istorijski uslovljenoj? Shvatili ste, naime, otprve da je SBM u ovom tekstu kulturno-mentalitetska, a ne biološka kategorija. Zato se nemojte cuditi što neki od najgrozomornijih primeraka Starijih Belih Muškaraca imaju trideset i šest godina i zovu se Dragica. Ili Condoleezza, sasvim svejedno. Nevolja je – to jest, naizgled misticni izvor moci specificne kategorije SBM – u tome što se u patrijarhalnim društvima uistinu veruje samo u autoritarne Vode (takode pripadnike SBM) ili pak u “natpoliticke” autoritete (po mogucstvu u uniformi – vojnoj ili popovskoj; ako su ipak civili, poželjno je da budu suklataste poete opskrbljene direktnim mentalnim linkom sa Dušom Naroda) cija je seda kosa dokaz per definitionem njihove neupitne “mudrosti”. Upadljiv “zavicajni naglasak” takode je poželjan, jer zorno demonstrira da se predmetni SBM nije odnarodio i pogospodio, a to je – po opštem uverenju – nešto najgore što se coveku uopšte može dogoditi, mnogo gore i sramnije nego da, recimo, pobije i raseli par stotina hiljada ljudi. Zato Stariji Beli Muškarci u ovim i ovakvim društvima ne moraju nužno zauzimati nekakav formalni položaj u hijerarhiji vlasti, pa da budu uticajni i mocni: za njih radi vec samo njihovo i nacelno i prakticno udovoljavanje zatecenoj matrici, laskanje lošoj beskonacnosti Naoružanog Patrijarhata kao regionalno omiljenog i neprevazidenog nacina organizovanja ljudske zajednice. Iz istog razloga SBM momentalno ispadaju iz konkurencije ako se ne drže pravila igre, ako se ponašaju suprotno kanonizovanoj predodžbi o “dobrom vladanju” jednog dostojnog Starijeg Belog Muškarca. Evo poucnog primera: naši su se vrli intelektualci onomad cudom cudili kako je veliki pisac i veliki gospodin Borislav Pekic onih smutnih i odvratnih dana s pocetka devedesetih u prigradskoj beogradskoj opštini Rakovica katastrofalno izgubio izbore od opskurnog Vojislava Šešelja – tada inace pajaca meduopštinskog ranga - a stvar je, bože, bila tako prosta: Pekic je (štono bi se reklo - njim samim!) napadno odudarao od poželjnog šablona: nije bio ni lud, ni prost, niti je takve osobine umeo ili hteo da glumata, što ce reci da je bio unapred izgubljen. Svaka epoha traži svoje, sebi slicne i podobne kulturalne junake, a vreme ratova u Srbiji i drugde po SFRJ bilo je vreme sumracnih tipova. Da se kandidovao u Hampsteadu ili South Kensingtonu, možda bi imao neke šanse. Ako, dakle, još ima nekog smisla iznova govoriti o (sa)odgovornosti pisaca za ratove – iako ne treba zaboraviti da oni skoro nikada nisu ti koji komanduju haubicama – odgovornosti, dakle, vecoj nego u nekog drugog obicnog smrtnika koji isto tako kao i pisac nije sedeo u “organima vlasti”, onda to danas ponajpre ima smisla kroz sagledavanje, kroz proziranje mehanizama njihovog uticaja; a kada se po tome malo proceprka, covek lako dode do neželjeno cinicnog zakljucka da su sigurno i sami pisci-fašisti i pisci-ratoljupci svih vrsta morali biti zapanjeni razmerama vlastitog uticaja u jednom inace turobno “usmenom” narodu: nije bilo te gadosti koju je izvalio neki pijani paraknjiževnicki idiot u sitne sate u Francuskoj 7 ili u salonu DHK na Trgu Bana Jelacica, a da to nije ovako ili onako sprovedeno u delo. Nekad nožem, nekad granatama, najcešce kalašnjikovim, najcitiranijim ruskim autorom dvadesetog veka. Oh, zar je Narod baš tako pažljivo slušao pisce? Koješta. “Narod” uglavnom ne cuje ništa, a kamoli one koji ga Najviše Vole, uglavnom zato što se s njim u stvarnosti nikada ne mešaju i o njemu ne znaju svecano ništa. Pre ce, elem, biti da je obrnuto, da su pisci slušali “narod” – a uvek se onaj njegov najgori deo zaogrce tom pompeznom sintagmom – i zajedno s njim slavili kumira Prostote, omogucavajuci maherima s vlasti da u meduvremenu spokojno rade svoj koljacko-pljackaški posao. Tu dolazimo do karakteristicno ljupkog populistickog paradoksa: ovi su pisci razglašeni autoritetima (i kao takvi se baš lepo primili, poglavito medu onima koji mrdaju usnama dok citaju putokaze) ne zato što znaju nešto što “obican svet” ne zna, nego upravo zato što – ako cemo pošteno – ne znaju i ne razumeju ništa, ali to veoma dostojanstveno nose, mamurno zagledani u daljine maglene i plave... Još ako ti Autoriteti pišu paraepske p(j)esme “iz glave cijelog naroda”, ako dakle s jedne strane srecno i produktivno kombinuju svoju razlicitost u odnosu na Pucinu, koja se ogleda u njihovom posedovanju kakvog-takvog dara, ali takode obilato iskazuju i svoju istovetnost sa pukom u vidu posvemašnje duhovne prostote i duboke licne nedotaknutosti Mišljenjem i Znanjem – koju nikakve, obicno brzometno stecene akademske titule ne mogu da zabašure – onda je idila na pomolu: sujetni “profeti” dobijaju besmrtnu slavu i obožavanje, “narod” dobija aptejtovanu verziju u-trans-uronjenih vraceva ili barem slepih guslara, a vlast dobija dragocene strateške saveznike: niko drugi ne bi tako lepo umeo da unjka mantre koje, baš na idealnoj psihofrekvenci za uši Naroda, tako uceno objašnjavaju i opravdavaju svaku zamislivu i manje zamislivu svinjariju, svaki rat, pokolj, pomor, svaku moralnu i materijalnu bedu. Notorni Matija Beckovic