Okvir: Glas iz tišine Nije pitanje da li je utihnula poezija, pravo je pitanje da li je utihnula naša sposobnost da cujemo ono što nam govore pesnici. Tako u jednom eseju o poeziji i njenom okruženju, o onome što poezija govori i o tome kako se poezija u modernim vremenima cuje govori Gadamer. Pa kako stojimo sa našim sposobnostima? Razumevanje poezije je individualno pitanje, svako cita iz sopstvenog iskustva, i ta razlicitost i omogucava postojanje književnosti. Ali javni status književnosti i u okviru nje same poezije govori najpre o društvu. Šta propuste oni koji ne citaju savremenu srpsku poeziju? Postoje dva odgovora na ovo pitanje. Jedan je zabrinut, drugi je smiren. Izmedu ta dva odgovora, svejedno što ih povezuje isto pitanje, nema nikakvih dodirnih tacaka. Oni koji citaju poeziju veruju da je rec o nenadoknadivom gubitku. Oni koji ne citaju poeziju ocigledno veruju da zbog toga nisu ni na kakvom gubitku. Kako bismo inace mogli da razumemo situaciju u kojoj je savremena srpska poezija izgubila prakticno svaku vezu sa javnošcu. Poezija je, najpre, nestala iz medija. U novinama se gotovo više ne objavljuju ni price ili odlomci iz romana, a kamoli nove pesme. I u ovakvom stanju stvari, dakle, poezija je prošla gore nego neki drugi žanrovi književnosti. Teško je reci da je prošla gore nego drama, esejistika, književna kritika, književna teorija ili književna istorija, jer sve su to žanrovi koji, bez obzira na svoju vitalnu važnost za razvoj jedne nacionalne književnosti, prakticno ne postoje u javnom govoru i mišljenju. Ali je svakako prošla gore u odnosu na roman, pa cak i u odnosu na pricu koja opstaje uprkos romanocentricnom dobu. Možemo to proveriti na jednom jednostavnom, ali vrlo indikativnom primeru. Uporedimo odnos prikaza romana i prikaza poezije u najreferentnijim književnim casopisima u Srbiji, pa cemo odmah uvideti kako je poezija, cak i u tom odnosu, u marginalizovanom položaju. To nije samo pitanje jednostavne kvantifikacije kritickog govora o savremenoj srpskoj poeziji, vec ukazuje i na dublji problem – nedostatak javne potrebe za kritickom recepcijom poezije. Mada je poezija prilicno napuštena vec i od strane književne kritike, prave razmere njene marginalizovanosti vide se kada se sagleda njen položaj u sistemu javnih diskursa i društvenih znanja. Nagrade za poeziju, cak i ako iza njih stoje lepa tradicija, ugledni dobitnici i kredibilan žiri, jedva da podsticu strasti i osnovno interesovanje i u užim književnim krugovima. Vec nekoliko godina u Srbiji se objavi više romana nego pesnickih knjiga, što je primer po mnogo cemu izuzetan. Mnogi srpski pesnici, medu njima i neki sa dugom pesnickom karijerom i lepo oblikovanim opusima, tokom poslednjih petnaestak godina postali su pisci proze, u prvom redu pisci romana. U njihovoj prozi ostali su tragovi pesnickog rada i, pre svega, pesnickog tretmana jezika, što je za savremenu prozu veoma važno. Ali gotovo niko od njih nije nastavio da, uporedo sa novim žanrom, piše poeziju. Razume se, prirodna je potreba da se ljudi menjaju, kao i da se menjaju žanrovi i mediji u kojima se svako od nas izražava. Iza svake promene, medutim, stoji neki razlog. U ovom slucaju reklo bi se da ovako izražen prelazak na prozu (što nije pojava koja je zahvatila samo poeziju, vec još jedan ugroženi žanr - mnogi autori iz zone politickog novinarstva, napadnutog ideološkim pritiscima i senzacionalizmom tabloida, prešli su na pisanje romana) proistice iz izgubljene komunikacije poezije sa ma koliko širokom javnošcu. Poezija je ipak glas upucen nekome, ako taj glas niko ne cuje, onda se ona suocava sa dubokom krizom sopstvenog smisla. U takvoj krizi mnogi pesnici su roman doživeli kao žanr-egzil: ostali su na terenu književnosti, ali su zadržali i postojanu kopcu sa javnošcu. Potreba za komunikacijom, udružena sa cinjenicom da su polovinom devedesetih godina XX veka srpski pisci prvi put izašli na tržište, ucinila je da poezija ne bude privlacna kao što je bila u prethodnim decenijama. Poezija se, dakle, više ne doživljava kao oblik u kome se raspravljaju važne društvene teme ili preispituju i definišu odlucne ideje jednog trenutka. Kao što to može da bude jako loše i po poeziju i po same teme društva koje je, kao i vecina savremenih društava, od poezije odustalo, to za poeziju može da bude i dobro ukoliko u svemu tome prepozna i efekat rasterecenja od suvišnih obaveza da se govori u ime drugog, pre svega, u ime kolektivnih ocekivanja i velikih naracija. Poezija je prepuštena samoj sebi, retkim preostalim citaocima i sve usamljenijim medijima njenog javnog prisustva. U toj tišini nastaju važne stvari, postoji samo opasnost da one ostanu neprimecene. Nalazeci se u takvom položaju, bez adekvatnog javnog odjeka, poezija sve više postaje privatno pitanje onih koji je pišu. Tako mogu da nastanu neki privatni mitovi ili intimne fascinacije. Ali tako je nastao i jedan veliki izazov za savremenu poeziju: pošto nema javni odjek, a cesto ni kriticki odgovor, poezija je ostala bez korektiva. Otuda mnoge savremene pesme, cak i vrlo znacajnih savremenih pesnika, pa i citave knjige pesama izgledaju kao privatni, suviše privatni dnevnik, jedva razumljiv i posvecenim citaocima. Vec dugo u marginalizovanoj poziciji, iako ona tu marginu nije izabrala ni voljno, ni svesno, prebivajuci na margini javnog interesovanja i na margini medijske projekcije sveta, ako je tu negde još uopšte ima, pa cak i na margini književnokritickog govora i onih razgovora unutar samog književnog života koji se, na ovaj ili onaj nacin, i dalje nekako vode, poezija se povukla sa scene, jer je na toj sceni više niko nije primecivao. Niti za njenim povlacenjem neko više ozbiljno žali. Na sceni su ostali diskursi javnog govora, uglavnom Politika, Ideologija, Istorija, Pragmatika. Buduci da je u poslednjih dvadeset godina socijalna funkcija književnosti - pa samim tim i njen status - temeljno promenjena, lako je zapaziti kako je na vidljivom horizontu javnog života sve manje k