MUHAREM BAZDULJ: Gospodo Miocinovic, rubrika Dijalog u Sarajevskim sveskama, u kojoj ce ovaj naš intervju biti objavljen, vec se isprofilirala u neku vrstu samo formalno dijaloške ispovijesti, a više zapravo u monolog u kojem osoba koja odgovara prica svoju životnu pricu. Kad bolje razmislim, nije taj koncept daleko od koncepta Kišove nedovršene knjige Život, literatura. Zato bi osoba koja pita trebala, mislim, slijediti primjer Gabija Glajšmana. Racunam da ce buduci citaoci uhvatiti ovu aluziju. Zanimljivo je, medutim, da su ucesnici mnogih prethodnih Dijaloga bili osobe generacijski bliske i osobe koje su se cijeli život medusobno družile. U tom smislu se, recimo, Andrea Zlatar u dijalogu sa Slavenkom Drakulic mogla prisjetiti Zagreba s kraja sedamdesetih i pocetka osamdesetih, a isto mutatis mutandis vrijedi i za Mihajla Pantica i Davida Albaharija u istom periodu, a u Beogradu. Naš Dijalog, jasno je, ne može biti takav te sam ja fakticki prisiljen – poslužicu se Koestlerovom dihotomijom na koju sam prvi put naišao kod Kiša – u svojim pitanjima, umjesto licnog koristiti civilizacijsko iskustvo. Hocu reci, pokušacu svako pitanje temeljiti na nekom citatu. A kad Vas želim pitati o godinama ucenja, o studiranju u Beogradu polovinom i krajem pedesetih godina (vec) prošlog stoljeca, najprije se prisjecam Kišovog predgovora Prevertovim pjesmama i jedne recenice iz romana Tvrtka Kulenovica Istorija bolesti, recenice koja govori o Vama: „Za vrijeme prvih mjeseci studija zaljubio sam se u jednu prelijepu, pomalo ekscentricnu, i u diskusijama koje su vodene poslije filmova u Kinoteci, izuzetno pametnu žensku koja je poslije postala njegova [Danila Kiša] žena“. Zanima me, dakle, kakve su Vam u sjecanju te beogradske godine s kraja pedesetih i s pocetka šezdesetih? MIRJANA MIOCINOVIC: Ja bih, nažalost, vrlo teško i našla sagovornika iz svoje generacije, jer nas je malo preostalo, a medu ovima još je manje onih koje bi zanimalo cega se ja secam i šta mislim o tim vremenima. Uostalom, razgovor o „prošlim vremenima“ s ljudima iz iste generacije uvek pomalo lici „na sentimentalnu šetnju grobljem“ (Krleža) i zato je meni drago što s Vama vodim ovaj „dijalog“. Zavidim Vam samo na vašoj poziciji, jer bih se i sama radije koristila civilizacijskim nego licnim iskustvom. Reci cu Vam najpre šta je mene, iz tog licnog iskustva, pripremilo da kroz te pedesete prodem s nepomucenim osecanjem radosti, uprkos svim prikracenostima. Svešcu razloge za to na jednu jednostavnu cinjenicu: niko od mojih ni daljih ni bližih rodaka nije u tom ratu ubijen niti je iko od njih, što je mnogo važnije, bar za mene, nekoga ubio. Dakle, nisam doživela nevolje pobedenih niti privilegije pobednika. Provela sam detinjstvo „onako kako mom skromnom staležu prilici“. A sukob izmedu „partizana i cetnika“ (da na to svedem opoziciju pobednik/pobedeni) bio je izvan mog interesovanja zahvaljujuci dvama iskustvima koja cu pomenuti. Prvo se tice cetnika. Bilo je kasno prolece 1944, pocetak saveznickog bombardovanja Beograda, i cela se moja porodica sklanja u jedno od prigradskih sela (Veliki Mokri Lug). Selo je puno cetnika jer se pripremaju za povlacenje s Nemcima. (A oni su danas, u tom istom gradu, zakonom izjednaceni s partizanima!) Kuca u kojoj živimo odvojena je ogradom od crkvene porte. Jednog dana kroz tu istu ogradu (tarabu) posmatram numeru jednog pelivana koji u jednom trenutku leže ledima na gomilu isitnjenog stakla i traži od prisutnih da mu neko skoci na grudi. Izdvaja se jedan mlad, snažan cetnik (a svi su i inace pucali od zdravlja) i pocinje nemilosrdno da skace po grudima onog nesrecnika. Ovaj sve otrpi. Kada je ustao, niz leda, inkrustrirana staklom, slivala se krv. Prica o cetnicima za mene je bila završena. Dolazi oslobodenje. Ja sam u trecem razredu osnovne škole, zahvacena pionirskim zanosom. Jedan od zadataka bio je da prikupljamo odbacene konzerve i da ih donosimo u školu kako bi se one „preradile“. Mi, daci, idemo od kuce do kuce, vucemo džakove, skupljamo konzerve od vrata do vrata, tragamo za njima po dvorištima i bog sam zna kako ostajemo živi uprkos silnim posekotinama od lima. Sve to dovlacimo u školu, ostavljamo u školskom dvorištu u kojem to mesecima trune... Ovaj prizor našeg uzaludnog rada stavio je tacku na moj pionirski zanos. Od tada, ja sam samo poslušno dete i štreber na koga bi danas upirali prstom. Iz te dragovoljne izolacije izlazim pocetkom pedesetih fascinirana nekim neobicnim ljudima, tek koju godinu starijim od mene, za koje cujem da su „egzistencijalisti“. Bili su to uglavnom slikari koje vidam na koncertima, (jedina „zabava“ na koju mi otac dozvoljava da uvece izidem). Tu upoznajem najpre Uroša Toškovica, zatim Leonida Šejku. Jedino Toškovic nema otpor prema mojoj mešavini znatiželje i straha koja je drugima ocigledno licila na „malogradansko“ prenemaganje. On je prvi „slobodan covek“ koji postaje moj dobar prijatelj. Godine 1954. upisujem se na novoosnovanu grupu za Opštu književnost sa teorijom književnosti (tada na Filozofskom fakultetu), dakle spadam u prvu generaciju njenih studenata, medu kojima je i Danilo. (Ja obicno samo s prijateljima o njemu govorim ne dodajuci uz ime i njegovo prezime Kiš.) Ma kako to zvucalo pateticno, moram reci da je susret s njim za mene bio sudbonosan. Ja prosto nemam druge reci za jednu privrženost u cijem znaku protice moj život više od pedeset godina. (Nastojacu da se u našem daljem razgovoru ne koristim ovakvim formulacijama.) Mislim da sam mu u tim mladim godinama zadala mnogo muke, da je moju suzdržanost pogrešno tumacio, da je njemu, mladicu oprljenom „vatrom pakla“, preosetljivom, moje ponašanje licilo na nadmenost „devojaka iz dobrih kuca“, o kojima vec tada, kao slobodan covek, govori s ironijom. (U Mansardu je ugradeno nešto od tog „gorkog taloga iskustva“ sa mnom.) Vidamo se na casovima, u Narodnoj biblioteci, povremeno na koncertima, na koje uglavnom dolazi zbog mene (medu piscima je malo melomana, slikari su mnogo privrženiji muzici), u ki