Uvodni tekst nove knjige sarajevskog pisca Gorana Samardžica nosi naslov Teško je biti knjiga (Uvod). Nekoliko kratkih fabularnih motiva koji ostaju na nivou autobiografskih anegdota, kao i manje zabavno razvijanje teza poput Istorija je puna pisaca koji nisu shvaceni i koji razocarani završe na groblju (str.8), mogu zavesti citaoca. Onom pažljivijem, medutim, za pocetak nece promaci da tekst i naslov nisu u potpunom dosluhu. Samo u dva navrata Samardžic ovde govori o „težini bivanja knjigom“, podrazumevajuci pod tim pre svega fizicki aspekt problema. On se najpre kratko priseca kako je jedanput ostavio knjigu zakacenu za brisace kola i kako je citave noci niko nije uzeo. Na samom kraju teksta, u svega nekoliko recenica, Samardžic se vraca ovoj temi. Njegova poenta glasi – toliko je knjiga napisano da svaka nova samo pravi dodatnu gužvu tamo gde je gužva vec nepodnošljiva. Medutim, Samardžic u ovom uvodu zapravo sve vreme obrazlaže kako je, i pored toga što je od malena voleo knjige, bezuspešno bežao od poziva „pisca“. To je u stvari i glavna tema uvoda. Ukoliko je motiv (bez)vrednosti knjige autoru važan, on ga ne tretira u njegovom punom obimu, vec ga postavlja tako da služi pojacavanju motiva autorove nevoljnosti, cak odbojnosti prema svom „pozivu“. Gledano iz perspektive citavog dela, naslov Teško je biti knjiga (Uvod), kao i motiv odbojnosti spram književnosti, trebalo bi, u stvari, da sugerišu citaocu da nacin na koji jedno pisanje postaje knjiga nije i ne može do kraja da bude posledica svesnih izbora. Odatle dolazi i snaga Samardžicevog novog dela. U Ljudima koje su na krilima donijele guske postoji, naime, motiv koji narušava formalno sacinjen red i uspostavlja jedan drugaciji, uzbudljiviji poredak. ... ... Knjiga Ljudi koje su na krilima donijele guske zadobija novo oblicje nakon citanja pripovetke Firnajz. To je trenutak kada ona dolazi do celovitosti za kojom žudi. Isprva, ona funkcioniše kao zbirka manje-više slucajno povezanih prica. Celine se smenjuju, redom obradujuci teme karakteristicne za razlicite periode života junaka – ljubav roditelja, nesigurnost, ljubavno razocaranje... Pravilan ritam grade pesme, u slobodnom stihu predstavljeni lajtmotivi koji prethode svakoj prici, a sumorna posveta („ ...ratnim drugovima i živim i mrtvim“), te rec Uvod iz zagrade u naslovu prve price o kojoj je prethodno bilo reci, jesu najizraženiji, ali ipak tek formalni kohezivni elementi ove zbirke. Pripovetka Firnajz cini Samardžicevu novu knjigu celovitom u punom smislu. Ona je i najuspelije izveden njen pripovedni odeljak. Prica se odmotava od zamrznutog poslednjeg kadra u kojem junak i njegova devojka sede za stolom na gozbi romske porodice, cije je dete junak spasao od sigurne smrti (za Rome pripovedac u ovoj prici upotrebljava sintagmu koja je iskorišcena za naslov zbirke). U prici se preplice nekoliko motiva – nezrelost, neuspela veza i vrednost života samog po sebi. Na samom njenom pocetku, pripovedac kaže da je rec o „prici što me prosto davi u želji da izide“ (65). Nakon odeljka u kojem se upoznajemo sa glavnim akterima, junak seda u kadu, ali bez iluzije da ce se oprati, jer u toj vodi ... su generacije (neke vec mrtve) spirale svoju necistocu (74). U svetu u kojem se junak price (ali i citave zbirke) krece ništa, ma kako na površini izgledalo, nije neuprljano, a voda služi za sakrivanje od nesnosne vrucine. To, medutim nije usputni motiv. U sledecem pasusu, pripovedac kaže da je ta voda ponekad žuta, a ponekad cak i crvena – kao da se još nije isprala od posljednjeg rata u kojem je klao i bio klan narod medu kojim sam živio... (74) Ono što potom sledi je trenutak u kojem se sve perspektive i svi raznorodni motivi ove knjige sakupljaju: Mislio sam cak i o ratu u kojem se nije ni slutilo da ce me biti. Jedva šezdesetak kila težak covjek (ukupno s puškom), što ce ako preživi postati mojim ocem, u jednoj zemlji punoj planina i stijena naizmjence ide i bježi od smrti (napada i povlaci se ne svojom voljom). Majka mi je mala i cini tek smotuljak u jednom zbjegu. U smotuljku se krio cak i nakit. Izmedu tog vec jednom lakše ranjenog mladica, izludenog od pucnjave i gladi, i smotuljka kojeg težim cini skriveno zlato pružila se daljina. Moj se rat tek spremo. Iz buducnosti mi je slao signale. Ali to s ovom pricom nema veze. Možda s knjigom u kojoj je (74–75). To je trenutak koji cini da Samardžiceva zbirka postane celina na jedan promišljeniji nacin. Nakon toga, sve prethodno procitano dobija nov smisao, a ocekivanja od onoga što sledi se bitno menjaju. Svi elementi koji su, s relativnim ucinkom, do tada kako-tako držali tekst na okupu (naslov, pesme, uvodna prica), zadobijaju drugostepeni znacaj, povlace se pred tonom koji daje dublji smisao Samardžicevom delu. Rec je o necemu što titra u glasu pripovedaca, ali što ne biva izgovoreno, a može se odrediti kao svest o proživljenom užasu. Ta prigušena boja „otežava“ pripovedacev glas i prožima reci posredstvom kojih je i citalac postaje svestan. Užas koji je sveprisutan se, ipak, samo nazire u tekstu, i citaocu nikada nije neposredno predocen. Nagoveštaj je najviše što ce on dobiti od tog iskustva, olicenog u slici raznetog macijeg tela u rovu, u prici Ruganje duše. Sama ta scena, medutim, pokazuje nešto drugo. Umesto leša, pripovedac ponovo prikazuje tela, mnoštvo tela koja se krecu, opisujuci crve koji su ...grabili ono što je ostalo. Ne veci od zrna riže, vrili su, glodali i marljivo kopali put do kosti (173). Svest o bezvrednosti egzistencije izbija iz glasa pripovedaca svuda u zbirci Ljudima koje su na krilima donijele guske: na rubovima recenica, izmedu reci i iza njih. Ma o cemu da se pripoveda, bez obzira na nacin i uspostavljenu vremensku distancu, zadah proživljenog užasa obavija celokupan tekst. Citaocu se na površini predocava bezazlena sv