Bosna zemlja Slavjanska a pokrajina turskog carstva sa tri strane Austrianskom zemljom okružena, leži na kraju turskih pokrajinah, izmedju riekah: Ibra, Drine, Une, Save i mora jadarskoga, prostrana 1063 ? z. m. brojeci preko 1,100,000 stanovnikah; stanovnici ovi jesu dvostrukog zakona, mahumedanskog i kristjanskog; ovi posliednji na broju su dvostruko veci, al neimajuci nikakvih pravah, služe im kao robovi. Bosna niekad imala je svoje neodvisne gospodare, kralje i bane, al buduc da je srednjeg vieka kako 'po svoj Europi, tako i u Bosni, zavladao feudalizam, po komu zemaljska gospoda — plemici obogatiše se. Kad je car turski Mehmed II. osvojivši Carigrad i protegnuvši medje svog carstva do rieke Drine i Ibra, s nebrojenom vojskom u sred Bosne došo, bosanska gospoda ni najmanje nisu se smela ni poplašila, zato nije cudo, da je car za 8 danah više od 70 tverdjavah uzeo, i svom Bosnom za kratko vrieme zavladao , jerbo je car ovoj gospodi osigurao njihova imanja i posiedovanja, ako predju na Muhamedanski zakon. Oni su prešli i zato gospodstvo zaderžali nad svom Bosnom sve do današnjega dana. Plodne i bogate zemlje po Bosni podiele oni izmedju sebe, kerstjanim ništa neostavivši; njih svojim kmetim i robovim ucinivši, da im zemlju rade i obradjuju. Svaki bosanski beg i spahia bio je vlastiti svoj gospodar, njemu nikakva vlast nije mogla suditi; ubiti, obiesiti oli posieci kerstjanina, ne samo je imo vlast svaki kapetan, nego i bezi i spahie. Danjka i poreza nikakva placali nisu, vec samo u vrieme rata išli su na vojsku. Po dignutju Jenjicarah, kad Turci stanu carstvo svoje uredjivati i na kalup Europejski dogoniti, najžešce opirali su se Bosanski Turci ovoj reformi, po kojoj oni gube onu samostalnost, koja njih tako silovite, bogate i derzovite cinjaše. Više od 25 godinah imade, kako se oni sabljom brane od ove njima nepovoljne reforme (Tanzimata). Od malog dieteta do siedog starca u popretu valjajuceg se cose, od najbogatieg bega, pa do prostog balie sve je to protivno novim uredbama, sve to merzi na cara, njegove cinovnike i u obce na sve Osmanlie, oni ocito i obcenito govore, da njihov car, ministri, paše i serasker, svi Moshovi, Raci, Vlasi, Kauri i Dindušmani jesu, da je turski zakon svagdie propo, samo da se je u Bosni cist uzderžao; al kako nebi, kad su Osmanlie staro tursko odielo ostavili, te vlaške pantalune na se navukli, nebriju glave, vec se ko kauri šišaju!? — Dobro promotrivši, bosanski Turci nisu nikakvog zakona! oni bašaluk derže za zakon. Kakav je to zakon, koi psa više cieni, nego jednokervnog brata, svoga sugradjanina kerstjanina! ? — Ovaki njihov nauk buduc, da je za materialnu korist za njih verlo probitacan bio, nije se cuditi, da su ga se stalno deržali i iz petnih žilah branili. Turski devlet nastojo je, da Bosnu jednom vec uredi i novim reformam Bošnjake privikne, i premda ih je silom oružja uviek savlado, to ih nikad podložio nije! koliko troška, kolikoli kervi carstvo stajaše nepokorna Bosna sve do današnjeg dana, a bez ikakve koristi, — koi je tomu uzrok? evo ga u kratko. Gospoda bosanska razdielila su se u dvie stranke, u carske prolivnike i carske priatelje. Ove dvie stranke samo na ocigled bile su medju sobom zavadjene, a potajno tiesno sjedinjene perva stranka fatala se je gvozdenog oružja, a posliednja, kad perva nebi uspiela, zlatnog i srebrenog. Veziri, koji su u Bosnu dolazili, bivši ljudi neviešti, lakomi i za vladanje ne sposobni, uzeli bi sebi za savietnike bosanske paše, koji bi s njima, kud bi hotieli okretali. Bosanske paše, ufativši carske ljude za damar (bilo), da im je drago srebro i zlato, to su oni u njihova prostrana krila vriecama sipali, a to im je prislasno bilo, jer svog nebi davali; zakupili bi muselimluke, pak od sirotinje raje, nakupi i sebi i veziru. Po ovakomu nacinu bezvlastja kristjani su od godine u godinu sve vecma propadali tako, da im drugo nije ostajalo, vec izseljivat se u druge deržave i ostavljati plodne zemlje natopljene kervju, znojem i suzama svojih otacah! — Kad su stvari u Bosni najzapletenie bile, i kada Bošnjaci misliše, da ista nebesa za njih su se zauzela, te ih brane od nizama, jerbo u Kraini carska vojska od kratelja bi pomorena, a vezir Tahir-paša umre, onda im se dogodi, cemu se nisu nadali. Kad se je miera zlocah bosanskih Turakah izpunila, tad pravda svoj pravac zauzme. Bog svemoguci takne carsko serce, te nam slavnog viteza i junaka pošalje Omer-pašu. Buduc da sam više putah imo srecu i milost s ovim junakom obciti, to mislim, nece biti suvišno njegov kratki životopis ovdie priobciti. Omer-paša: Mihalj Latas, rodio se je godine 1806. na 24. studenoga u hervatskoj granici, u miestu Ogulinu, od roditeljah gerckoslavenske viere. Otac njegov rodom iz Plaškog, a starinom iz Bosne, bio je najprie Ibrajter u Gracacu na tromedji, gdie je mladi Mihalj najpria pocetne ucionice polazio, verlo mlad, buduc da je udarljiv i nemiran bio, to su ga roditelji, da ih kod kuce nesmeta u školu slali. Poslie otac u Ogulinu postane nadporucnikom (oberlieutenant) kod graditeljstva, i Mihalj dodje u školu u Ogulin, a kasnie u Gospicu doverši vojnicke znanosti. U školama uviek je prednjacio, osobito u liepopisanju i risanju odlikovao se je, i školsku nagradu drugim preoteo. U Gospicu postane kadetom i kod kapetana Knežica inžinirom, služio je na putu, koi se je tada preko Velebita gradio, kasnie kao kadet i inžinir ode u Zadar. Dok je on u Zadru bio, otca njegovog nesrieca postigne, jednu vecer igrajuci se s niekakvim popom zaigra 100 for. sr. iz vojnicke kase, i zato bude s casti svergnut i place lišen. Mihalj sad morao je hraniti iz svoje male place ostariele roditelje i jednu sestru; istina da je još dva brata imo, al ovi nisu bili kod kuce, vec na vojnickoj službi. Na svaki nacin mislio si je on, kako ce svoju sriecu poboljšati, to u Austrii za ono vrieme nije lasno bilo, osobito kad mu je otac tako nesrietan bio, a drugi se za svoga samo zauzima; odluci dakle u drugome carstvu bolju sriecu tražiti, koju i nadje u Turskoj. Go