Olovo, danas selo od 50 turskih kucah, niekad varoš dosta znatan, pod planinom Stoborjem na izvoru rieke Krivaje. Ovdie se je rodio godine 1639. Ogramic, komu na kerstjenju dadu ime Franjo. U to vrieme bio je samostan redovnikah sv. Franje na glasu u Olovu, u ovomu samostanu mali Franjo cerpio je perva svakomu potrebita znanja citanja i pisanja, i kad je kasnie i u latinskom jeziku podobro napredovo, obuce na se svitu redovnicku i prozvan bude Fr. Nikola, kako je želio još od dietinstva, ocutivši nieku silu unutarnju, koja ga uputjivaše na redovnicko stanje, koje svetim zvanjem obicajemo imenovati. Kad je godinu cielu prokušanja tocno i dobro izastajo, i kad su stariešine u njemu spazili pravo redovnicko zvanje, primu ga u sveti red, i on svetcano pred žertvenikom neoskvernjenog jaganjca zavieštaše do smerti tri svietovanja apoštolska: posluha, siromaštva i viekovite cistoce podpuno obslužavati. Podobro ukriepivši se u kriepostima redovnickim, i naukom potrebitim zaodivši se, ode u Taliansku, da mudroljubne i bogoslovne nauke sluša. Nauke slavno sveršivši, vratit se odredi u svoju nevoljnu otacbinu, da obradjiva zapušteni vinograd gospodnji. Putujuci iz Talianske svrati se u Ljubljanu u ondašnji samostan Franciškanski za prenocenje. Redovnicki poglavari one kranjske provincie opaze u Fra. Nikoli ne samo dobrog i kriepostnog redovnika, vec i ucenog mladica u mudroljubnim i bogoslovnim naucima, zato najprie njega, a poslie i njegove doticne poglavare zamole, da bi im se primio naucanja njihove redovnicke mladeži. Na to privole poglavari i on, te ga ucine u Ljubljani uciteljem (Lectorem) najprie mudroljubja, zatim bogoslovja. Dužnost i službu uciteljsku za 9 godinah pomljivo i s velikim napredkom izpunjivao je; za koje vrieme bio je ljubljen ne samo od redovnikah, vec i od svietovnjakah, kojizim njegova kriepost nije mogla nepoznana ostati; dapace njegove slavne krieposti i do beckog dvora dopru. Nebivši u Bosni od više godinah biskupa, Leopoldo cesar, kao kralj Ugarski imenuje Fra Nikolu biskupom bosanskim g. 1669., koga papa Klementa X. iste godine na 17. rujna za takvoga potverdi i medju perve biskupe uversti. Postavši biskupom, ništa od priašnjeg redovniekog stanja nije odstupio, vec je s redovnicim kao pravi redovnik zajedno u Kreševu samostanu živio, zadovoljan hranom, odielom i siromaštvom redovnickog stanja. Poslie beckog rata, kad je Slavonia ocišcena od Turakah, prenese stolicu svoju u Djakovo. Stojeci u Djakovu, sveti život zapoceti prosliedjaše. Puk oblasti svojoj duhovnoj podložen ne toliko riecma, koliko svetim izgledom ucaše; sjaše u njemu osobita podpunost, stvarih svetovnih pogerdjenje, brižljivo ceznutje za naucanjem kerstjanskog nauka svoga stada, goruca želja za umložati bogoštovje, prama siromasim osobita podatnost, velika prama svakom ljubav i dobrotvornost. Terpeza biaše mu priprosta, za izbor i obilnost jestvinah nije mnogo trošio, ono dohodakah cerkovnih na pomoc siromasim i gradjenje stolne cerkve u Djakovu obracaše, nastojaše bo naciniti cerkvu, kapitulum i siemenište za odhranjenje svetjenikah. Premda je obicno stanovo li Djakovu, ništa nemanje svake bi godine prelazio u Bosnu podieljivat sv. sakramenat krizme; na jedno ½sata od Kreševa na Lopati nacinio je bio jednu kucu za pristojno obitalište biskupu, kad na ove strane predje. Što bi mu god vremena preteklo od stvarih božanstvenih i biskupskog zvanja, sve bi uložio u štienje i pisanje; zato stvari osobito bogoslovne dobro je znao, a u historii i pravu kanonickomu navlastito odlikovao se je. Dok je još uciteljem bio u Ljubljani, porodi se razpra medju franciškanim bosanskim i ugarskim od provincie sv. Marie porad niekoliko samostanah, koji prie došastja Turakah u Ugarsku deržaše ovi Franciškani sv. Marie, al po došastju Turakah zapuste, koje bosanski Franciškani zauzmu; sad kad su Turci iz ovih miestah bili protjerani, Franciškani ugarski natrag ove samostane preuzet hotieše; razpra nije dugotrajna bila. Fr. Nikola preuzme stranu bosanskih Franciškanah braniti, napiše jednu ucenu razpravu, ukriepivši je razlozima i dovodcima iz oba prava tako, da dvor becki i rimski prisude Franciškanim bosanskim, koje samostane derži sad deržava sv. Ive Kapistrana, poslie nego se je od bosanske odielila. — Kad je 1696. išo Rim, izdo je život sv. Sebastiana od Aparicia laika franciskanskoga; nieki govore, da je ovi životopis preveo iz španjolskog jezika, i prikazo ga papi Inocenciu XII. Opusculum vitae, virtutum et miraculorum Ven. servi Dei F. Sebastiani ab Apparitio ord. min. de observantia laici professi Provinciae Mexicanae. Auctore Fr. Nicolao Plumbensi, Diacovensi seu Bosniensi episcopo. Sanctissimo Domino nostro P. P. Innocentio XII. litatum. Romae 1696. U vrieme ono, kad su Turci iz Slavonie protjerani, i mnogo još godinah poslie, Slavonia bila je prepuna hajdukah, lupežah i razbojnikah, koji su dobro mislili, gdie i kod koga ima novacah. Ovi opazivši da i kod biskupa imade dosta blaga, godine 1701. na 14. kolovoza obnoc nasernu na kucu, obiju vrata i na dobrog biskupa iz nenada nasernu, nemilo i kervolocno ga ubiju*), sve novce, koje je on uštedio za gradjenje cerkve, kapitula i siemeništa razjagme i svojim putem uteku. Mertvo tielo pokojnog biskupa bude najprie u Djakovu ukopano. Poslie pako od niemackih vojnikah iste godine na 12. prosinca iskopano, našlo se cielo, nepokvareno, bez ikakvog smrada kano spavajuce, prenešeno u Našice, gdie u cerkvi franciskanskoj svetog Ante, obuceno u biskupsko odielo i nož zadieven u glavu, na novo pokopano i molitvama cerkvenim opievano. *) Na nadgrobnomu kamenu budu mu sliedeci redci uriezani: Hoc jacet in tumulo Praesul Plumbensis, inique quem dedit innocuum dextra inimica neci. Iste suis ovibus ter denis pracfuit annis, doctrinae radiis et pietate nitens. Tako biskup ovi dobri pobiegavši iz Bosne od progonstva turskoga, nadje nemilu smert, gdie se ni malo naci nije nadao, godine dobe svoje 62. a biskupstva 30. Ovo je bio posliednji bosanski biskup, jer poslie njegove smer