3. Bratja. Bio jedan coviek, imo ženu neimo sinovah; imo kuju neimo štenadi; imo kobilu neimo ždriebadi. „Što cu ja kod kuce? rece u sebi, daj, da se bježi od kuce, da se po svietu traži sriece, kad je nejmam kod kuce. „Kako smislio, tako i uradio, i otišo glavom po bielu svietu, kao pcela po svakom cvietu. Jedan dan, kad je bilo oko rucanice, dojde do njekog studenca, skine upertnjacu, izvadi brašljenicu, te pocme rucati; u taj mah stvori se pred njim jedan putnik, te kraj studenca sjedne, da se odmori; on ga ponudi, da se prikuci, te da zajedno blaguju; kad su se priupitali za zdravlje, i malo se prifatili - ruckom - onda zapita ovoga putnika, s kojim poslom hoda po svietu? On mu kaže: „Nejmam sriece kod kuce, zato bježim od kuce; žena mi je nerodkinja, kuja mi je neplodkinja a od kobile ždriebadi neimadem! idjem po bielu svietu, kao pcela po svakome cvietu," kad su liepo rucali, te ustali da dalje putuju, ondak oni, što je kasnie došo, zafali na rucku i ljubavi, pruži mu jednu jabukti i rekne: Elo ti ta jabuka, ako se nevaram, bila je bedrica, i odmah se vracaj kuci; jabuku oguli, oguljine podaj kuji i kobili, jabuku razpolovi, te pola podaj ženi da izjede, a pola ti izjedi: što je dosad bilo nerodno, od sad sve ce biti plodno; a one dvi košpe, što budu u jabuci, nad kucom usij." Coviek ovi zafali na jabuki, razstanu se, oni ode napried a ovi natrag svojoj kuci; oguii jabuku i sve ucini, kako ga je oni naucio. — Kad je vrieme za vremenom bilo: žena rodi dva sina, kuja dva herta, a kobila oždriebi dva ata, viš' kuce izrastu dva jablana. Dok dva brata podrastoše , dotle i ati odrastoše, i herti narastoše za lov; do malo vremena umre jim otac i mati, a oni sad ostavši sami ko osieceno dervo u šumi, dogovore se, da idju od kuce, po svietu tražit sriece. Tako i ucine: svaki brat uzme sebi po jednog ata i herta, dva jablana posieku i od njih seb po koplje nacine, te se odtiesnu u daleki sviet. Neznam ti kazati pravo, koliko su danah zajedno putovali? to znam, da su se na pervom razkerstju razstali. Ovdi spaze upisano: „Ako odeš gornjim putem, neceš viditi svieta za pet godinah, ako li odeš dolnjim putem, neceš viditi svieta za tri godine." Tude se oni razstanu, jedan uputi se gornjim a drugi dolnjim putom. Oni koi je otišo dolnjim putem, posli tri godine putovanja kroz drugi sviet, dodje do jednog jezera, kod koga na direku jednom biaše upisano: „Ako nagaziš, pokajat ceš se! ako nenagažiš, pokajat ceš se!" „kad je tako, pomisli u sebi, štogod Bog da!" nagazi i prepliva jezero. I nuto cuda! On, konj mu i hert, sve troje pozlatjeni ostadoše. Posli toga berzo prispie do jednog grada golema i prostrana; došavši na caršiu, pita, gdi je han, da se prenoci? Kazaše mu, eto gori, ona golema kula, to je han. Pred tom kulom on razjaši; sluge izadju i docekaju ga i u dvor pred gospodara uvedu ga. Al to nebiaše handžia, vec glavom kralj od onog vilajeta. Kralj ga liepo doceka i ugosti. Sutra dan, on se stane spremati, da odlazi na put. Kci kraljeva jedinica, još jucer, kad ga je opazila, gdi idjaše prama njihovom dvoru, dobroga promotrivši, ostavi svoje oci na njemu; ona je scinila, da je taj zlatni putnik došo porad nje, zato svu noc nije mogla zaspati, Serdce joj je jako tuklo, i srieca što je lietnja noc bila kratka, a da je zimska bila, nebi lasno docekala, da se svane; sve joj se je cinilo i po mozgu vertilo, da je zove kralj, da uzme persten i jabuku; huda poletila bi k vratima, al ona zatvorena i nikog nejma. Premda je noc kratka bila, al njoj se je pricinilo, da su se tri jedna na drugu, nastavile. — Kad sutra opazi, da se putnik sprema, uleti k otcu, te ga zamoli, da nepušca onog putnika iz dvora, vec da ga ustavi, da ju za njega dade. Kralj, bio je milostiv, lasno se umoliti mogo; kcer što je molila to je i umolila: putnik bude zaustavljen, s kcerju kraljevskom ponudjen. Putnik, nije se mlogo vernjosio, kralja poljubi u ruku, dievojci persten izvadi, ona njemu mahramu i tako se zaruce; cini mi se, naviestjenja nisu cekali? berzo se viencaju, pir i veselje za dulje protegnu, al i ova se u miru doverše.— Jedno jutro, posli svega toga, mladoženja nješto sumoran gledaše niz polje kroz prozor od kule; pita ga mlada moma, šta mu je ? on joj kaže, da se je zaželio lova; a ona mu rekne, da uzme tri sluge, te da idje dok je još rosa na travi. Mladoženja, nehtiedne sluge ni jednoga, vec uzjašivši svog pozlatjenog ata i povedovši pozlatjenog herta spusti se niz polje u lov; hert berzo nanjuši trag i potjera jelena roguh pozlatjenih; jelen nagne bježat prama jednoj kuli, a hert za njim, a za hertom lovac, jelena dostigne na avlinskim vratima, hotjaše odsieci mu glavu. On biaše zamahnuo sabljom, a cura kroz prozor vikne". Nesjeci mi jelena, vec odi gori, da se za oklad podamamo — poigramo se damah, - ako nadigraš, vodi jelena, ako nadigram, dat ceš mi herta." On je tomu gotov bio, ko baba na kar, unidje uz kulu na cardak, oklade se o herta i jelena, te se pocmu damati; lovac, blizu je bilo, da nadigra, a cure zapievaju: „Dama, dama, ama da mi je dama!" On se obazre, ona dame premetne i nadigra ga, i uzme mu herta. Opet se drugi put poigraju: ona metne herta, a on hata, prevari ga i drugi put. Po treci put poigraju se: ona metne na oklad ata, a on sama sebe; kad je bilo na sverhi, da ce je vec nadigrati, cure kao i pervi i drugi put, tako i sad zapjevaju, on se obazre, ona ga prevari i nadigra ga, uzme uže i sveže ga, te u tavnicu baci. Brat oni, što je otišao gornjim putem, dodje i on do jezera, progazi ga, i sav zlatan on, hat mu, i hert, te ode na konak u kulu kraljevsku, sluge izajdu i docekaju ga; svak ga pita, je li se umorio, i je li šta ulovio, najviše dovezala ga se kraljeva kci, cesto ga ljubeci i gerleci. On se nije mogo nacuditi, kako ga svatko poznaje, najposli dosieti se, da je imo njegov brat, koi je njemu slican — ovde biti i oženiti se. Kraljeva kci, nije se mogla nacuditi, i verlo joj je žao bilo, da je mladoženji tako berzo omerzla; što je ona k njemu više prišcipala, to je on vi