Dr. N. Velimirovic: Religija Njegoševa, Beograd 1911. Cena 2.50 din. Str. 225. Novine i casopisi otiskuju knjigu i oni pocinju da zamenjuju književnu lektiru. Novinari su se švežbali u svome radu i zanatu i digli su ga blizu umetnosti, nacinili ga interesantnim, zabavnim i neophodnim gotovo svakom kulturnom coveku. Novinari u svojim dnevnim naaisima daju više nego što iziskuje dnevna potreba; u rad su svoj uneli veliku kolicinu znanja, nauke i umetnosti, imaju stila i ukuea, duha i zanimljivosti. Knjiga se srazmerno manje štampa nego pre, a novina nesrazmerno više nego pre. Pa ipak, novine niukom slucaju nisu u stanju da potisnu i zamene knjigu. Novine ma koliko bile dobre uginu novom pojavom, osudene su da budu zaboravljene; a dobra knjiga i njene misli i ideje žive dugo i dugo i posle njihovoga tvorca. — Naravno, u tom malenom broju knjiga, još je manji broj onih za koje se s pravom kaže: dobra knjiga. Malo je knjiga, a dobrih knjiga još je manje. Ali ih ima — i to je utešna pojava. U dobre i vrlo dobre i odlicne knjige nesumnjivo moramo ubrojati studiju Dr. N. Velimirovica, u kojoj ovaj razborit i trezven duh raspravlja Ebegoševe ideje o religiji. Pavle Popovic i Rešetar studirali su Njegoša i njegove spise sa filološke strane; dr. Velimirovic je pokušao da anališe niz teologakih i filozofskih misli, kojima kipti Njegoševa poezija. On je umeo da se unese i uživi u taj ispolinski duh i da ude u laboratoriju misli i ideja velikoga pesnika i mislioca. Pisac s pravom istice filozofske i religiozne misli Njegoševe iznad misli i ideja ostalih pisaca i mislilaca a u u predgovoru naglašava da vladika Njegoš oznacava veliki praznik u životu Srpstva i poeziji Njegoševoj nalazi samo jednoga prethodnika: dušu srpskoga naroda, izraženu u narodnoj poeziji. Mislen citalac sa velikim zadovoljstvom prati logicna i stilisticki lepa izlaganja g. Velimirovica. Radi lakših prelaza i bolje preglednosti samoga predmeta on je svojoj studiji dao izvesna zaglavlja, koja sa onom zamašnom temom, koju on raspravlja nemaju suštastvene zajednice. On iznosi lice i nalicje prirode, coveka u prirodi, izgubljen raj, Njegoševu teologiju, veru i vere i završuje evoja razmatranja molitvom i viteštvom. G. Velimirovic nam iznosi Njegoša u novoj i pravoj svetlosti kao jednoga od najvecih i najdubljih mislilaci, kao coveka, koji je cast i velicje svoje nacije, u cijem su duhu skoncentrisane sve dobre odlike jednog naroda i sve odlike jednoga genija. Baveci se mislima i idejama Njegoševe poezije g. Velimirovic ne donosi definitivan sud o pesniku. Jedino što do kraja tacno izvodi to je religiozno filozofski karakter pesnikov i prema njemu on sve njegove ideje u tom pravcu izlaže. U glavnome on karakteriše Njegoša kao artistu i moralistu, kao skeptika i teistu, kao pesimistu i optimistu, kao darvinistu i biblioverujucega; a to stoga što pisac, anališuci pesnika, nalazi u njegovim spisima pojedinacna mesta, koja dolaze u suprotnost mecusobnu. Takav Njegoš, kako ga pisac iznosi, pun je suprotnosti i nesuglasica duševnih, nije opredeljen; nema opšte osnovne ideje i gledišta na svet i život, nego se rukovodi prema trenutnom raspoloženju i osecanju. Prema tome i sam pisac pe može da opredeli filozofiju i karakter Njegošev — a to je trebalo baš narocito izneti. Istina je da je Njegoš u svojim poetskim izlaganjima iznosio cesto suprotna gledišta o svetu i životu; ali to ništa ne smeta da se ugleda i utvrdi njegovo pozitivno shvatanje i jednog i drugog. Ko cita Njegoša zaista ce naci mesta, koja su u nesuglasici; njemu je svet delo Božje a zatim delo Pakleno, jedanput je beemislen sajam, a na drugom mestu najsavršeniji, najreguliraniji mehanizam. Isto tako i covek i priroda. No mimo sviju tih razlicitih a cesto i suprotnih posmatranja u Njegošu se nesumnjivo istice duh pesimistickoga posmatraca i filozofa, duh genijalnog skeptika i pesimiste, no kraj svega toga duboko religioznog. Trebalo je malo više studirati duh Njegošev, a ne samo njegovu poeziju i iz nje izvoditi zakljucke. No pisac je vrlo dobro umotrio glavnu odliku Njegoševu: religioznost. Cak i patriotizam Njegošev ima religiozan karakter, šta više i Slovenofilstvo njegovo nosi isti religiozni kolorit. Religija je njemu sve i ona izražava citav jedan život, život pesnika i heroja, ona predstavlja neugasivi oganj, na kome je jedan veliki um svetlost i jedno veliko srce toplota. I Njegoš živi stalno u svojim usamljenickim intelektualnim i religioznim vizijama. Kao što je u svoje vreme studija Pavla Popovica o „Gorskom Vijencu" obratila na sebe ozbiljnu pažnju citalaca srpskih, tako isto i sad, knjiga g. Velimirovica „Njegoševa Religija" cini jedan datum u razvoju naše kritike. Ona je vrlo ozbiljan i uspeli pokušaj: da se anališe duh i poezija, upravo da se iz poezije predstavi religija genijalnoga Njegoša. Može se reci da je g. Velimirovic s uspehom izvršio svoju zadacu. Njegova knjiga je vrlo velika dobit za našu malu književnost. M. P. Etika. Napisao Davorin Trstenjak. Zagreb, 1910. G. Davorin Trstenjak je naš dobro poznati i priznati pedagoški pisac, narocito mecu strucnim svijetom; njegovi radovi Prirodni uzgajatelji, Zreo Ucitelj, Slobodna Škola i Uzgoj covjeka borca osigurace mu ime kao revnog i sakjesnog radnika u oblasti naše pedagoške literature. Imajuci za sobom dugo i temeljito iskustvo uzgajateljm i nacionalnokulturnog radnika, g. Trstenjak je u tim knjigama iznio ne samo svoje ideje pedagoške, nego i svoj temperamenat, svoje oduševljenje za moralnu ljepotu, svoju iskrenu odanost svome poslu. To je i tajna njihovog velikog i zasluženog uspjeha. G.,Trstenjak je mocni i nezadrživi propagator svojih nazora o kulturnom jacanju i ujedinjenju, preporodenju našeg dvoimenog ali jedinstvenog naroda srpkohrvatskog, on je stup antiklerikalne borbe u Hrvatskoj, i mecu prvim je izložen u svakom slobodoumnom pokretu, pa makar to bio pokret protiv crkve, škole ili države. On nije stvaralac eistema ideja, ali je stvaralac rezultata od ideja, i to u