Za ponedeonickim stolom. u Grand Kavani se ove zime prestalo za neko vreme prepirati o metrici, o režimu zelja i o presnim opancima u našoj književnosti i javnom životu. Lecnik Panajot, nemacki dak i ekskluzivni poštovalac ruskih romana, zapodeo je mutna pitanja dobra i zla, lepote, rugobe i morala i suptilni problem savesti. Do konacnih se zakljucaka nije dolazilo, ali je živi razgovor doneo plodove u obliku mnogih opservacija, koje bi, po svoj prilici, za navek ostale zakopane u uspomenama. Dr. Panajot je naprimer ispricao nekoliko vrlo zanimljivih sticaja, u kojima je prestavnik našeg tradicionalnog morala vazda stradao prema njegovim odmetnicima. On je vešto umeo poentovati, tako, da je korektni i nepristupacni muž, strogi izvršilac dužnosti, ma koliko ga razum branio, ostao antipatican sa svoje obavezno prirodene uskogrudosti, sitnicarenja i cipiluka. Isto tako i uzori casnih žena i lavica majki, koje sa žutom zlobom mrze i preziru svaku ženu, cije su usne crvene i koja zna da je to lepo. „Pardon gospodo, ja kad govorim generalno, to se tice samo vecine. Jer badava, vecina poštenih, besprekornih kada sam ih bolje zapažao, budile su u meni neprijatno osecanje, vredale su mi, ne znam kako, osecanje pravednosti. One su bile vecinom ružne ili nemilo zapuštene. One su mrzile svaku manifestaciju lepote ženskog tela. Mnoge su od njih bile bolesne i njihova je mržnja licila na bolesno gnušanje, pa cak i na zavist. Kakav je to moral, koji odiše mržnjom? Meni je antipatican, i ja više volim stoga one zlatne lakoumnike i rasipnike, koji sem porodice vole svakog s kojim misli i osecaje menjaju; koji se zaboravljaju, i mesto da tacno placaju kamatniku dug, kupuju sirotama obucu. Meni su tada simpaticnije one naše ozloglašene cismenke mlade, ciji hod šušti od uštirkanih sukanja i primamljivo klopora vezenim papucicama, i koje se zahvalno koketno smeše na prolaznika, kad ih zadovoljno posmatra. Meni su simpaticnije od naših vecito podozrivih mrgoda, stinjenih prsiju i nabranih suvih usana, one grešnice. koje ne osecaju da greše, kada lepotom svoga tela, pokreta i glasa uveseljavaju okolinu. Jer njihova je lepota nesebicna i podatna i ona se emaniraprirodno, kao što cvet miriše. Meni se cini uvek, da je mržnja neprikosnovenih na podatne, što i mrzknja slabih i ubogih na jake i bogate. Jaki i bogati ne mrze njih, i kad im vavide, njihova je zavist bolna, bez žaoke, estetska i duboka." Dr. Panajot je hteo dalje da govori, ali ga je slikar Pavlovic prekinuo, braneci moralne i njihov znacaj za socijalnu disciplinu, i pravdajuci njihovu aktivnu mržnju. No nije se mogao upustiti u jestastveno tumacenje morala, jer profesor Milicic, koji ga je prestao slušati, povuce dug dim iz mirisne cigarete, i tresuci pažljivo pepeo kao što to cine oni koji smišljaju nešto za pricanje, zažmiri i diže glavu sa suverenim uverenjem kozera, koji je naucio da ga rado slušaju. I zaista svi zacutaše, a on poce tiho i polagano, dižuci postepeno tok i brzinu razlaganja. — Pada mi nešto na pamet, što ce možda služiti kao ilustracija doktorovim recima. Iz treceg razreda suboticke gimnazije, otac me je dao u cetvrti ravangradske, jer mu se tako rentiralo, pošto mi je stric te godine vzabran onamo za Cakona. Ðakonska je plata mala, te je stric osim mene primio na stan i ishranu još i tri pripravnice. Dve su bile kceri siromašnih seoskih pspova, koji su iz duga vremena naradali punu kucu dece, a treca je bila beležnikovo dete, iz striceva rodnog mesta. Devojcice su išle u treci razred, dakle bile su u sedamnaestim godinama, Sveštenicke su se kceri poznavale još iz detinjstva, a s beležnickom tek iz škole. A kod devojcica je to ogromna razlika. Kod njih pri upoznavanju. pri sklapanju prijateljseva ne odlucuje iskustvo ni umna sposobnost poznavanja ljudi. One se ili zavole zbog jedne sitnice pri prvom sastanku ili zamrznu isto tako, ili se vežu dugim poznanstvom te jedna robuje drugoj, ili se, i ovde je izmedu one dve i ove jedne bio taj slucaj, upoznaju, kažu jedna drugoj ti, pri cestitkama se ljube, možda ce i posuditi jedna drugoj teku ili iglu, ali inace ostaju potpuno nepoznate i tude medu sobom. Sada tek, kada su se našle u jednoj sobi, primorane da se svlace i oblace jedno pred drugom, d i se zagledaju raspasane, rašcešljane i pri umivanju, pocele su se približavati kao notpuno nepoznate. One su se sad medusobno hvalile, gladile i uveravale da ce se voleti. I u tom ih nije smetalo ono odeljeno ponašanje domacih prema beležnikovoj kceri, koja je dobila najlepši krevet, najlepši orman za haljine i koja je dobijala po ugovoru i dorucak i užinu s putrom ili s ukunanim vocem. Ona je placala više, dobijala na sitne troškove, bonbone i trake, dvaput koliko one dve zajedno i svakog meseca primala pošiljke s dakonijama, šunkom i bluzama. Devojke joj nisu zavidele. Njeni su imucni, pa kraj. Ili su možda i nesvesno osecale da ravnoteža medu njima nije poremecena zbog njihove lepote prema odlucnoj ružnoci beležnikove Mace. A lepa su bila ta popovska deca. Jedna se zvala Ljubica i bila je crna. Istina, kosa joj je bila više smeda, sa odbleskom bakra, ali oci su joj bile okrugle, velike, svetle i crne kao uglacan abonos, a koža meka, zategnuta i crna, bez mrtvog tavnila, da se nazirala kroz nju crvena, žurna, topla krv. Kod nje je sve bilo oblo, i obrazi i celo i brada i ramena i uspravni struk. Ona nije imala pojma o negovanju lepote, o proracunanoj upotrebi gracioznih pokreta i naglasaka, ali cim bi rupila u odaju, stala, ili sela, uvek kao iznenadeno, i smejala se bez razloga ili branila oci od pramenova, i zapitkivala užasno najivno: ona je uzrujavala sve, i ljude i stvari. Mi smo je svi gledali milo, smejali se s njom i divili se s uživanjem njenoj slatkoj kratkoumnostp. Druga je bila visoka i plava kao zlato. Došla je u crnini, i njeno belo lice i dugi vrat su sijali iz nje, a, kao Cererino vlace, teške vitice, nemilosrdno stegnute, ali ipak meke i pune, blistale su se na njenoj glavi kao kruna na kakvoj izgnanoj princezi. Oci su