Prema Andeliji su se posve drukce ponašale Ðakonovicine prijateljice iz rodake. Gledale su je ozbiljno, no ta je ozbiljnost skrivala divljenje i glasno oduševljenje. Kad bi ona vezla rukom, nežnom ko bez kostiju glatkom, bez i jedpe dlacice i bez vidljive pore, one su se sagibale jedna drugoj, pogledale strucnjacki na devojku, nešto potvrdivale i necujno puckale usnama, kao kad stari vojnik posmatra mladog punokrvnog hata. Bilo je da nekoja ne bi mogla odoleti, no bi, tobože izbliza posmatrajuci derdev, zavukla ruku za vratom u njena pleca, koja su se svijala jedva primetno, bez obicne udubine duž rtenjace, i s jednim okruglim mladežom, koji je svakom kupio usne. A cim bi pri odlasku Andelija zatvorila vrata hvalile su se babe da su i one imale takvu sjajnu kosu s tri nijanse zlatnih žica, ali cim su prvo dete rodile, nestade sjaja, i kose poceše opadati. Mara je to sve tacno opažala, ali je primila na se osobinu ozbiljne devojke i s gestovala sebp da je zaista takva i da je svim zadovoljna. No kad su se pocele probe za svetosavsku besedu i casovi igranja s muškim kolegama pod profesorskim nadzorom, Mara je svesnije saznavala razliku i postala nemirnija, bodrija, i više jetka no sumorna. Ona i Ljubica su pevale sopran i, ma da je njen glas bio zvonkiji i sluh potrebniji, profesor nojanja je nju stavio u sredinu, da se i ne primeti na bini, a Ljubicu s polja na prvo mesto. To je radi gospode Madara iz Varmece, koji više gledaju no što slušaju. Ancelija je imala dubok i sonoran, placan alt, i ona je stajala s leva u prvom redu. Mara je videla, kako profesor kad uci kao da uci samo njih dve i kad maše samo njima maše. To vidi i Ljubica, i zato se guši od veselosti, dok se Andelija cini da sve to ne primecuje. A isto tako i kolege pevaci. Ima ih nekolicina, koji za celo vreme prekonota gledaju Ljubicu, a drugi opet, cim dode Andelijin duet i solo, gutaju je ocima i micu usnama dok ona peva, a kad prestane, zanesu se u strop, kao da traže zlatnu vijugavu prugu njenoga glasa. Mara se pretvarala da sve to ne vidi, ali joj je grlo drhtalo od jada i sarevnjivosti. Ponekad joj dode da javno izruži Ljubicu, jer se nepristojno ponaša. Ljubica je naime bila zahvalno dete, i svakom, koji pilji u nju, redom delila poglede kao šecere, pa kad im se svima jednako ustreme lica, ona da pukne od kikota. Tada Mara ne bi mogla više izdržati, pa bi strogo namrgocenih ociju migala Ljubici da se ne ludi, da bude uljudna. I kasnije joj je prebacivala, da ce kompromitovati i sebe i stan. Ljubica nije shvatala, no se prvo klela da ona nije kriva, a posle nehajno mrdala ramenima i nastavila svoje radosti. Sa svake šetnje s Ljubicom vracala se Mara indignisana zbog Ljubicine raspuštenosti i zbog uocnosti muškaraca, koji ih ne puštaju na miru hodati, vec blenu u njih i brbljaju neumesne primedbe, a sve zato, jer Ljubica ne zna da drži na svoje žensko dostojanstvo i hrabri ih na to. S Ljubicom se dakle prestala družiti i pristala uz Andeliju. Ova ju je rado primila i volela se s njom pokazivati, jedno što se silno isticala prema njoj a drugo što se utvrcivao time glas o njenoj ozbiljnosti i nepristupacnosti. No i sad je Mara osecala da se okretanja i zastajanja muškaraca za njihovim lecima, uctivo propuštanje i duboko, gotovo pobožno klanjanje njihovo i zašaptavanje pri prolazu, da se sve to ne tice nje, da su to ruže, koje ulica baca pod Andelijine korake. Sve što je u takvim momentima mogla, a necim je morala da da oduške navrelom bolu, bilo je, što je kao silom svracala pažnju Ancelijinu na školske zadatke; da posle tog bez jake veze prede na svoju omiljenu temu, kako su muški odvratni, brutalni i glupi. Andelija joj je s osmehom potvrdivala. Kroz kratko vreme medu dacima se rašculo, kako ove devojcice sude o njima. I tumacenje je bilo odmah tu. Andelija je ohola, i prezire kolege, jer racuna na kakvog bogatog „gradanina", a Maru niko nece. I zavera je bila gotova. Od jednom dva najraskalašnija decka, s nakrivljenim šeširima i sa zabranjenim cigaretama u zubi, poceše da prate stalno Maru i Andeliju. Ponašali su se pristojno, ali ustupali nisu; za deset koracaja su išli za njima kao senke. Devojke su se isprva jedile, i to demopstrovale zalupljivanjem kapije i durnovito dignutim glavama i s naprcenim usnama, na kojima se ruga afektovani osmeh omalovažavanja. One se požure, decaci isto, one nogu pred nogu, tihi i nepopusgljivi udvaraci isto. Najzad su se naucile i vec posle nekoliko dana zaetajale su kod školske kapije pri izlasku: — „A gde su? Aha eno ih na uglu!" I onda su se morale držati pravo i obuzdavati kikot, koji je, cim bi ušle brzo u vrata, prasnuo iz njih. One su ih ružile, ismejavale, ali osobito na Mari se videlo, da joj stvar nije neprijatna, cak joj je milo kad je zbog tog za stolom ili u školi peckaju, te s tog cesto silom navodi razgovor sama na to. A kad joj je sestra jednog od one dvojice poverljivo priopcila, da brat samo o njoj prica, da je eto sada pozdravlja i moli, da se ne srdi, ako joj jednom pristupi, jer želi da joj važne i lepe stvari rekne. Mara je strepila i crvenila od uzbudenja, i užasno joj je teško palo održati dostojanstvo: polustrogo protestovati i ciniti se da je ravnodušna. Kod kuce je pocela ispadati iz dosadašnje svoje uloge. Ona se odsad cešce i sama uhvatila ili je stidljivo primetila, da je ostali šaljivo posmatraju, kako pevucka lake savremene pesmice razmeštajuci knjige ili crtajuci šarene ornamente cilima. Postala je zauzimljivija oko stola i u kuhinji, i razgovornija. Referisala je gospodi sada redovno ulicne i školske, vecinom komicne, dogadaje; opisivala svatove, ženske toalete, i lakrdijaški podražavala gibanja nespretnih kavaljera. SvisuseišcuCavali,pronalazeci u njoj vanredne darove opažanja. Poceli su je svi voleti, jer je celo njeno bice prelivala toplina ljudi, koji su dobri i gotovi da praštaju i da grle celi svet. Kucani i poznanici su se smegaeci cudili, kako se Mara prolepš