Tek što su se na stolu zaparile šolje s mlekom kraj narezanog hleba s maslom i manunom od šljiva, a LJubica se vratila, i odmah s vrata, cineci se naivno lukava, viknula: — gde je kafa, umrecu odgladi! — zatim, kao iznenadena, pogleda na goste i otegnu ozbiljno obraze. Svlaceci gornji kaputic, na kom je jedno, vecito odsutno dugme demonstrovalo njenu dacku aljkavost, mucila se, vrtila, jetko trzala i izbojavala grudi, dok joj Stevan zarumenjeno nije pritekao u pomoc. I dok je on bojažljivo pazio da uhvati li za sukno, a nikako za njenu mišicu, ona mu se smejala i pokazivala guste zube i šiljasti crven jezicic. Cim je sela nije cekala na poziv ni na red, vec lakomo pocela jesti, smejuci se i zapitkujuci zašto cute. Stsvan je s uživanjem gledao micanje njenih usana da nije dobio ružne prestave, kao obicno posmatranje žene kada jede. — Šta ste se ukocili, pa mudrujege samo o knjigama. Onaj Vas je profesor Marjanovic sve uobrazio — rece, pa nacini izraz dignuta nosa i ravna pogleda, kako se obicno profesor Marjanovic šeta. Naucite se Vi prvo devojke zabavljati, da, — mazno ga prekori Ljubica, odmerivši ga prezrivo. Stevan se iz glasa zasmejao. Ovo neobicno zadirkivanje mu se jako svidelo, gato je Maru zacudilo, jer ona je ocekivala da ce se on sad rasrditi na LJubicu. — No, Ljubice, kako možeš tako govoriti s gospodinsm! — prebaci Mara Ljubici, pogledavši milo na Stevana, koji je smejuci se odmahivao : — ali molim Vas ništa ne cini ! — Nego šta, valjda cu mu se još udvarati; hm, pricekace na to! — nastavi nepopustljivo Ljubica, okrenuvši mu leda. Stevana je ovo još više odobrovoljilo i razdražilo. On žustro skoci, stane pred Ljubicu i veselim glasom joj popreti. — Bogme, docekacu ja da cete se Vi meni još umiljavati. Skupi smo mi mladi ljudi„Koja pre momku, one je i momak !" Ljubica na to durnovito udari šakom po Stevanovu kažiprstu, kojim joj je pretio : — Vrllo ste uobraženi, gospodine, znate ! No Stevan joj nezbunjeno i munjevito uhvati ruku, šcepa je i snažno protresnu njom. — Može nam biti, gospodice, sve dotle, dok smo jaci ; da, jaci ; eto, sad ste u mojoj vlasti, i dok ne molite za oproštenje i ne priznate svoju slabost, necu Vas pustiti — govorio je zažaren, stisnuvši zube i udišuci iz neposredne blizine devojcin dah. Ona se opirala, taruci ruke o njegove kosti, pripijajuci se uz njegova ramena i pokušavajuci da se zubima otme. Padale su ukosnice, pletenice joj pokrile zažarene oci i crvene kao ištipane obraze, a ostali su cutali i gledali ovo natezanje polova koji se po izgledu mrze. Mara je nekoliko puta nagonski koraknula napred, da ih rastavi, cuteci u sebi bol poniženja i rasplamtele ljubomore, Sinula je zato, kad je gospoda stupila u sobu i zaprepašceno zastala. Na sredini sobe borili su se ono dvoje. Ona je jednom nogom vec pokleknula i siktala od napora, a on je stezao i iskretao njene obe ruke, pobedno se nagnuvši nad nju i pitajuci je drhtavim glasom : — priznajete, priznajete l ? No ona je zaklapala oci od nemoci, lomila se u struku, ali još uvek jogunasto stiskala vilice. Oboje su drhtali, a njoj su igrali birici na licu od prijatnog bola. Strina je htela u prvi mah da ljutito prasne, no zagdedavši se u ludu, vijugavu mladost i nehotice se osmehnu. — Ta dosta, dosta jednom — i zavrte glavom. I dok su Stevan i Ljubica ubezeknuti, preneraženi i zastideni, zadihano bacali krivicu jedno na drugo, strina je dobrocudno udarala Ljubicu po toplom vratu i govorila Stevanu : — To je pusto, je l te, ta naša Ljubica? Mara je okrenula glavu, jer je osecala kako je pobledela i da joj donja usna podrhtava. Ljubica se i dalje naizmence smejala i srdila. Njih dvoje su se neprestano zadirkivali i ona mu pri opraštanju nije htela da pruži ni ruku. Mladice su sve ispratile do kapije. No Mara se odmah vratila u moju sobu i sela do mene bez reci. Uskoro dotrcaše Ljubica i Stevan natrag, tražeci valjda kakvu njegovu zaboravljenu knjigu. Mi smo ih gledali kroz staklena vrata. Videli smo, kako Stevan odjednom zagrli Ljubicu, i odmah cusmo da je pukao šamar. No Stevan se prigušeno nasmeja i ne puštajuci je iz ruku, poljubi je brzo u vrat. Odmah puce i druga cugaka, a Stevan žureci napolje glasno i srecno zakikota, da nisam znao šta ga je više razdragalo, poljubac ili šamar. Mara se okrete meni, kada se oni vec udališe, kao da me je Jtek onda primetila i izoblicena lica prošapta: — Bezobraznica! Sram vas bilo! Mugakarci! Pfuj ! Za vecerom je Mara cutala. Tek pred leganje je izašla u hodnik za strinom, i ja sam kroz prozor naše sobe video i cuo sve. Zagrlila je strinu i udarila u plac, i isprekidano jecanjem tužila se i roptala: — On voli nju . . . oni su svi takvi... i zagrlio ju je . . . tu . . . videla sam sve... i poljubio ju je. . . . a ona ga je dvaput cušila ... a on se još smejao na to. . . . sram ga bilo. . . . jao, strina, ala sam ja nesrecna . . . Strina se kao cudila, ali se, za cudo, nije zgranula, vec kao da joj je to što je cula o njima bilo smešno. Gladila je Maru po glavi: — o, o, nevaljalci, dacu ja njima, vidiš ti bestidnike ... — pa joj savetovala: da ga izbije iz glave, ta ona je još dete da se za muške interesuje, koji uopšte nisu zaslužili ženske suze, da ona samo uci, reci ce ona i onoj frajli, neka gleda bolje knjigu, inace ce joj pisati roditeljima i naposletku, kad ona, Mara, bude devojka naci ce na svaki prst po takvog jednog, i boljeg, No Mara, i ako je prestala plakati, nije bila još utešena. Imala je puno na duši, pa je dalje tužila. — Alž zašto, strina, (zašto joj veli strina? pitao sam se ja) na mene ne gledaju muški tako kao na njih dve? Zašto sa mnom oni drukcije i govore? Zašto mene nece onako da zadirkuju? Ebera je ona dvaput cušila, tako ga je ponizila, a on ništa. — Zato, sinko, jer si ti bolje vaspitana devojka, iz bolje kuce. Ti paziš na svoje žensko dostojanstvo. Alž ceš se za to ipak ti pre udati od ovih. S ovima se oni samo zabavljaju, alž kad se žene gledaju na kucu. Ti u ostalom imaš svoj miraz osiguran, ti se