Novo doba, poredeno sa prošlošcu, ocevidno pokazuje znake znatnoga napredovalja. No ipak ono još nije oslobodeno od mnogobrojnih zabluda i pogrešaka. Mi se još neprestano krecemo i razvijamo u oblasti polutanstva. Oduševljavamo se i druge oduševljavamo demagoškim deklamacijama, koje su se kao tradicija iz prošlosti jot sacuvale. Ubedujemo jedni druge u politici i literaturi lažnim demokratizmom a hranpmo svoj duh i duh omladine frazom, najgorom duševnom hranom. Medu mnogobrojnim pojavama. koje karakterišu naše savremeno polutanstvo, mogu da posluže dve vrlo jeftine, nimalo teške a dosta popularne stvari: to su politiziranje i poetiziranje. Dok se u politickom životu krecemo iz jedie krize u drugu i sve osudujemo, dotle u književnosti stalno pevamo. Svaki Srbin ima poziv da peva. Svako pismen Srbin je roden posta. Stvoreno je uverenje da je lakše i zgodnije kovati stihove, nego potkovice. Otuda u poslednje vreme tolike pesnicke zbirke i zbornici. Više se štampaju nego što se citaju Ako nije bolest, onda je manija. Veliki i mali, stari i mladi, svi od reda iln govore ili pevaju. Ko ne politizira, taj peva; ko ne peva, taj verovatno politizira. Vrlo je malen broj onih, koji su izvan tog kruga. A ima ih i takvih, kojji su oba ta zanimanja ujedinili te se sad ne zna gde su dosadniji — u poeziji ili u politici, narocito kad istaknu zahtev da ih saslušate. Fap Jesen, danski književnik i predsednik novinarskog udruženja u Kopenhagenu, proucavajuci naše društvene, politicke i književne prilike, našao je, da mi u mnogim stvarima i postupcima nemamo mere, bolje reci merila. Od milion ljudi u Danskoj ni hiljaditi deo nije posvecen u pitanjima opšte i dpsvpe politike. Njihov se interes vecim delom koncentriše oko poslova od kojih zavisi život i njegov napredak. „Kod vas, veli on, od milion Srba ..... taman ih je toliko tato vode politiku". Slicno je i u literaturi. To je slucaj sa svima mladim društvima i mladim literaturama. U poslednje vreme u Srbiji se najviše radilo na naoružanju i na stihotnorstvu. Blagodeti prvoga su osetne, blagodsti ovog drugog ostace nepoznate. I danas jom se ieprestano peva Naravno manje nego juce, ali se peva, ma da je ratno doba. Na književnu pijacu vecim delom dovozi se poetska roba. Nije to usled velike tražnje, nego usled velike obilnosti, usled hiperprodukcije. NoviKan broj pesnickih zbornnka ne pokazuje i ne karakteriše podizanje književnosti i ukusa, nego baš potvrduje njeno spuštanje i silaženje, njeno prelaženje u svacije ruke. Zakon o radnjama ne može se primeniti na poeziju. Nemaca imade deset puta više nego što je nas i oni su u obrazovanju i kulturi nesumnjivo nadmašniji od nas. Pa ipak, mi smo Nemce poslednjih godina nadmašili u pesnickoj produkciji, ma da svakn iole pismen Švaba smatra, da je njegova misija u životu, pored ostaloga, još i ta: da makar jednu knjigu napiše i odštamna. I u vremenu pesnicke poplave, Srpska Knjižsvna Zadruga izdala je jsdnu zbirku pesama, Odmah valja reci da su to pesme Alekse Šantica, jer to za srpsku književnost dosta znaci. Aleksa Šantic je veliko ime i znacajan datum u našoj novijoj književnosti. Kako mnoge dobre, lepe, korisne i blagorodne stvari imaju tu nezavidnu sudbinu da budu zanemarene i zapostavljene, tako je slicnu sudbinu doživela i poslednja zbirka pesama Alekse Šantica. Dobra je okolnost što ima vrdo mnogo citalaca koji se ne oslanjaju, niti pak ocekuju sudi mišljenje kritike, te oni, koji nalaze uživanja u istinskoj poeziji citaju Šantica sa svs vecim interesom, i ako njegova neznatna po velicini knjiga jedva može da se sagleda u gomili zbiraka, koje su je opkolile. Šantic od juce i Šantic od danas dva su razlicna coveka u poeziji. Ta se razlika vidi i oseca u svemu pevanju Šanticevom. Ma da u ovoj poslednjoj zbirci ima nešto i starih pesama sve one ukupno daju sasvim nov upecatak. I ove pesme, u izdanju Književne Zadruge, ne samo da su najlepše stvari što ih je Šantic napisao, nego su najlepši proizvod naše novije lirike. Jedna vrlo otmena i duboko osecajna licnost, cije je mišljenje za poeziju vrlo merodavno za mene, citajuci ove pesme nalazi, da Šantic ima dušu duboku kao more, a bol je njen toliko veliki, koliko je velika i duša što ga nosi. Mi imamo pesnika u izobilju i to dobrih pesnika. Na literarnom vašaru, gde se pored druge književne robe, krcmp i poetski lirizam, ne po cijoj protekciji, nego svojim sopstvenim zaslugama i prema vrednosti svoga rada, najvidnije mesto zauzimaju Jovan Ducic i Milan Rakic. Šantic bi trebao i imao prava da doce ispred njih ili bar u sredinu izmecu obojice. Kaže se, pesnika ne cene po skemu t. j. po svima radovima, koje je napisao, nego po onima koji su najbolji, koji najbolje predstavljaju nesnikovu dušu i njegovo gledište na svet i život. Poslednja zbirka Šanticevih pesama sadrži, od prve do poslednje pesme samo najbolje stvari od trajne literarne vrednosti. Ova zbirka nema više od osamdeset pesama, ali se svaka po toliko puta može procitati. Iz svake, kao izvor iz stene u planini izbija bol, bol kome imena nema, a koji ispunjava svu dušu i razorava sve iluzije mladosti i života. Svaka pesma prikazuje jedan deo duševnog života njenog tvorca. Ona nema veze sa spoljašnjim svetom; ona je te veze upravo raskinula. Duša pesnikova uvek je u samoci, uvek u rezignaciji. Možda je isti bol u prvo vreme bio licni, individualan, subjektivan — danas se on rasprostire na sve što doce u dodir sa pesnikovom dušom. On je imao možda svoj prvi pocetak u nekom razocarenju, zbog koga je i posle koga je citav život postao promašen i izlišan. Najkarakteristicnija pesma, koja baš udara pecat na celokupnu poeziju Šanticevu jeste poslednja u zbirci, a pesniku možda svakog casa u pameti. To je Pesma noci, u kojoj je prostim recima izražen najveci bol duše. Ova pesma, ma da je poslednja u zbirci ima vrdo veliki znacaj, jer ona u glavnom sadrži u sebi smisao svih ostalih osecaja, koje je Šantic u zbirku sabrao. Nece biti bez interesa ako se izbliže upoznamo ea nacinom Š