Ono veliko i snažno što kao gvozdeni lanac vezuje sinove jednoga naroda nije samo ideja, što se tako vidno istice u Šanticevoj poeziji. Tu ima tom necega: to je dah i toplina same ideje. upravo nacin, na koji su i jezik. kojim su one saopštene. Veselinovic je jednom za to rekao: to je ono što ide od srca srcu. a to je najkraci put. Mi placemo kad Šantic kroz svoje pesme place; mi se budimo kad on prene i oživi; mi drhtimo kad on gnjevom zakipi. Mi s njim zajedno verujemo nadamo se i cekamo jutro, što ce krvavo sunce sinuti iz groba, zlatno jutro Otadžine naše .., Lake i recite strofe. prosto iskazane misli. recene neusiljeno, nenategnuto, bez pretenzije na duhovitost i oštroumlje — u tom leži draž i velika simpaticnost Šanticeve poezije. Nesumnjivo u nekim njegovim pesmama: narocito patriotskim, ima deklamacije, pateticnih uzvika. Ali to najzad prati svaciju patriotsku poeziju, jer su patos i deklamacija atributi njeni. I ako je deklamacija zastareo predmet u pesništvu; dok god ima rodoljublja i rodoljubive poezije ona ce se provlaciti kroz sva vremena, kad jace, kad elabije, prema okolnostima i potrebama vremena. Ona nece biti izbacena iz poezije. Ako ne može da pridobije i oduševi, ne može ni škoditi. Ako oduševljenje ne može da bude zarazno, ono u rodoljubivoj poeziji nije izlišno. Patetican ili nepatetican, sa deklamatorstvom ili bez njega, Šantic je vazda neposredan, iskren, neusiljen, prost, neizveštacen. Pesme njegove nemaju smer da. kako se to odavio govori. obogate siromašnu srpsku književnost, koja bar u ovoj vrsti produkcije nije siromašna. On uopšte i ne misli a književnost i njenu snrotinju. Šantic se služi pesmom kao jedinim sredstvom da da, izraza svom licnom osecanju, svom bolu, svom gnjevu i verovanju, jer ne može na drugi nacin izraziti.U tim pesmama sav je njegov duševni i misaoni život. Izražavajuci svoj bol oi u isto vreme iznosi i patnje onih s kojima živi i strada, iznosi patnje svoje nacije. Te pesme, iako nemaju dovoljno optimizma u sebi — a trebalo bi da ga imaju — vrše misionarsku ulogu. One su odjek duše onih krševa hercegovackih; one su buktinja što osvetljuju puteve u noci; one su zornjaca tnto u predjutarju onako lepo s neba svetli; one su vojnicka truba što zbira sva srpska srca u front jedan, i od tih srdaca pravi neprobojni bedem, o koji ce se razbiti dušmanska ruka .. . Znacajnost Šanticeve poezije nije samo u tome što su njeni motivi tako prosti, elementarni, narodni; nije samo njihova sadržinska strana za nas savremenike tako pogodna i primamna i saobrazna duhu vremena. Pored te istice se i druga dobra osobina njihova; njihova formalna, tehnicka strana izvedena je savršeno, pravilno i bez naprezanja. Šantic je radio po onom opštem pravilu umetnosti: nije gledao samo na ono tata daje, nego kako daje. Postigao je ono što veli jedan nemacki kriticar: Es ist nicht wichtig: dass ailes einen Klano:, sondern dass es Einklang hat. — Osecajnost, velika, duboka, istinita jeste najvažnijn elemenat Šanticeve poezije. I to osecanje, što ga pesnik izražava na razne naciie i vidove sasvim je prosto, naivno, nepretrpano kitnjastim i književnim izrazima, a pri tom je sasvim književno. Neke su pesme neobicno proste, a vanredno lepe; lepe su mimo ostaloga još i za to, što su vrlo proste. Takve su Goro moja, Zimsko jutro, Emina, Pod beharom, Moja noci i još neke, A druge prosto su preteca ovom novom epohalnom dobu za srpski narod. Reci pesnikove ishode iz ponora narodne duše. Te pesme zovu ia jutro krvavo, tto se raca sa suncem slobode; one zovu na žrtve i na otpor. One kažu da Mucenickoj zemlji mucenika treba! . . Treba muške snage i viteških ruka, Treba Obilica i slobodnih lava . . . Treba vaše smrti i vašijeh muka. Ili su snažnije Pa jednoga dana kad se Gospod javi, Kad orlovi naši visoko zabrode, I sa tvojih ruka panu gvožda tvrda: Da pobjednu himnu slušam s tvojih brda I da s tobom slavim dan zlatne slobode! Malo je savremenih pesnika, koji tako snažnom reci govore svom narodu, unoeeci u njegovu dušu budnu svest i volju za žrtve i za velika dela. Time naravno dobija i sama književnost. U toj poeziji je izražen celokupan karakter pesnikov, sve ono što sacinjava njegov duševni i misaoni svet i život: tu je bol jedne bezmerne ljubavi, koja ie umrla i opet vaskrsava; koja kao samrtna groznica dušu potrese i kao prolecnje sunce život povraca; koja dovod; do ocajanja, a potom mislima i snovima dodeljuje nad. i trenutke neiskazane srece; tu su iluzije mladostn i zreloga doba; tu su groblja milih pokojnika, tu su stari doksati sa kojih su pogledi i uzdasi u noc odletali; tu su knjige i stvari; tu su opaljena, izbrazdana lica jadnih ratara i mucenika što koru suva hleba znojem i suzom kvass; tu su marcijalna i ozbiljna lica gorštaka i junaka koji ginu za Otadžbinu i u poslednjem casu pozdrav slobbdi šalju; tu su gorski orlovi i šumna Neretva, golo stenje i rudine. Tu je citava plejada neznanih mucenika, koji, kao Hajneov Azra što ljubi i umnre radi dragane, umiru što ljube svoj narod i tu smrt niko ne zapaža, niko ne oplakiva. Ove se to ogleda u pesnikovoj duši; sve govori nemuštim jezikom velike reci, koje umetnik sastavlja u skladne rime. Naši parnasovci i oni levo i desio oko njih stalno se u književnosti pridržavaju mode i ukusa. Tu su posredi i u stalnom obrtu imena evropskih zapadnih najsavremenijih pisaca. I njihova imena kao i njihove misli i ideje, pa cak i pojedini izrazi kopiraju se ili imituju. Nije bez interesa promatrati poslednje pssnicke zbornike ili zbirke; veliki deo pisaca govori i misli, piše i izražava se kao kakav istinjeni i istanjeni estetski uglacan engleski ili francuski literat. Traže francusku frazu, imituju ovakav ili onakav Verlenov ili koga drugoga stih; traže misli hiperkulturnih i bdaziranih stranaca; žive bez ideala razocarani, ne doživevši niti kakvo ocaranje, a kamo li razocarenje u životu; žive prolazno i prolaze bez ikakve emocije za velike osecaje i dogacaje pesimisticki stalno i zlobni, siti svega i života, koji nisu nn