Ona je sve više zapostavljala svoja uživanja i, pretrpana brigom oko dece, i velikim domazlukom sa mnogobrojnom poslugom, što joj je pod neprikosnovenu vlast predao muž, sve su joj mutniji postajali razlozi nezadovoljstva. Kao da je zaboravljala šta joj nedostaje, ne moguci nikako suprotstaviti opipljivim uspesima njegova rada svoju klonulu cežnju za nežnošcu i romanticnim izlivima ljubavi. Jedno što od posla nije mogla dici glave, a drugo što joj on nikad nije pružao prilike, da dode u sukob s njim, niti se ikad pokazao pred njom drugaciji no gato jeste. Ona ga nije volela, po neki put joj se cinilo da ga strasno mrzi zbog užasne protivnosti, ali ga nikad nije mogla prezreti, niti mu se nasmejati, ili se zbog njega zastideti, niti ga se zgaditi. Jer njegova ljubav u braku nije bila nametljiva. A da zahteva i od nje ljubavi, on nije ni mislio. Bio je zadovoljan što mu je žena, i to mu je bilo potpuno dosta. Nikada je nije morio ni ljubomorom ni sumnjama, kao da se nesvesno držao principa, — a nije bio covek od principa, — da bi to „njegovu" ženu vredalo. Ona mu je zbog toga bila zahvalna, jer samo lako taštim, i u svoje muževe zaljubljenim ženama godi kad su im muževi sarevnjivi. Ona je kraj njega i daleko od njega osecala potpunu sigurnost za svaku njegovu rec i delo, uverena da nece nikad preterati ni promašiti ni nju osramotiti. Ako bi bili zajedno u društvu, on je ili dobre volje cutao, slušao druge, uživao u njenoj duhovitosti i razumevanju njemu nepoznatih stvari, ili je govorio samo o onim predmetima koje je neposredno poznavao i iskusio. Skrene li se rec na umetnost, on bi odgovarao na pitanja: — Cini mi se da se secam. Moja žena mi je obratila pažnju. Pa ... ja ne razumem, ali dopalo mi se. Drugi put bi se opet toliko razdragao da bi pokazivao gostima originalne rezotine, stare porculane i slike u kuci. — To je moja žena kupila u Parizu. He, ona to voli, i kaže da ima veliku umetnicku vrednost. A i meni se svida, kad se njoj dopada. U takim momentima je ona osecala prijateljsku naklonost prema njemu, izvesni po rodicni ponos, i osecala svoju obavezu cvršcom. A prilikom žetve, kad bi pred vece, lako i lepo obucena, sa štitom od žutih cipaka i s punim kolima vesele i ciste dece izašla na salaš, gde iz daleka huji i zviždi vršaca mašina, a u oblaku rumene prašine gmižu žeteoci, praska slama i kruni se seme, njoj je prijalo da u množini nazre njegov stas, kao bogat snop hranjive pšenice, i cuje, sred vreve, njegov gospodujuci glas, koji je prodirao svesno i odredeno kroz iskomešani zadah prašine, pleve, znoja i otužnog mašinskog ulja, i kretao žive tude ruke, i oživljavao svojom odlucnom voljom mrtva oruda, srpove, tockove i suludo brzi, kolutavi, debeli kajiš. On ju je tada hitro poljubio u celo samo, nasmešio se i sklonio je u stranu, a nju nije vredalo što joj ne poklanja više pažnje i što je podreduje svojoj zauzetosti. Za deset godina bracnog života, ona se uljuljala u tihi, pasivni život. Stari snovi su je pohadali sve rede, pocela je i sama verovati da je taj njen mali život pod sigurnim krovom jedina moguca sreca. No posle šestog deteta Ivanka se razbole. Kupajuci ga, sluškinja je zbog lenosti navukla iz bunara malo hladne vode i dete, opareno i pocrvenelo udari u vrisak. Ona se ocajno ražljuti i onako slaba i lako obucena izade da sama nalije kantu. Isto vece je pala u groznicu, i vec sutra dan udari u kašalj i izbaci krv u belu maramicu. Muž se jako uplaši, pozva iz prestonice profesora i na njegov savet odmah preduzme sve da je otpravi s materom u Kairo. Pred polazak se žena vrlo izmenila. Svakodnevne groznice su joj vratile glatkost i rumenilo obraza i svetlost ociju. Postala je osetljiva i razmaženo cudljiva kao u majcinoj kuci. Cesto je plakala, a ne uvek zbog bolesti i misli na smrt. Ona nije verovala u smrt, i govorila je o njoj baš zato, što je osecala da ima još mnogo životne snage, a i da gane muža i da mu iznudi bolno grcenje oko usana. Ona ga je sad netrpljivo mucila najrazlicnijim i najprotivnijim prohtevima, uživala je u njegovoj brizi, oci su joj blistale kad bi primetila da mu ruka drhti dok joj pruža kašiku medicine, i kad joj namešta uzglavlje u bolesnickoj naslonjaci. Nije htela da primi lek iz ruke nikoga drugog, samo iz njegove. Zahtevala je da je on stalno oko nje, i umela je po citave sate držati njegovu ruku u svojoj, nepomicno i nemo gledajuci zažarenih ociju u njegove zenice. Samo je tako mogla da zaspi. Ali bi i u snu osetila da ga nema, i briznula u plac kao dete i zvala ga, i opet ga stiskala za ruku, polagala je sebi na srce i sred cutanja šaputala: — Poljubi me. On bi je poljubio u oci i u usta, a ona bi se zanela od srece i prigušeno pitala: — Ne bojiš se? — Cega da se bojim? — Kad me ljubiš da ceš se i ti razboleti ? — Ne govori tako! — on ju je strogo prekidao. — Voliš li me i sad? — šaputala je. — Kakvo je to opet pitanje? — obrecao se covek usiljavajuci se da ne bude grub, a glas mu je drhtao. Ona je bila srecna; pa opet posle dužeg cutanja: — Ako ja umrem, oženi se. Ja necu da te vezujem. — Ne govori o tom? — viknuo je covek, i donja vilica mu je igrala. Ona se nasmešila i stisnula mu ruku. — Ne srdi se! Oprosti! On ju je otpratio u Egipat. Pri oproštaju u Aleksandriji žena ga je strasno zagrlila, plakala i smejala se. — Ja cu ozdraviti ovde. Osecam. Kad se vratim, tek onda cemo srecno živeti. Prvi mesec je bolest išla na gore. Bikar je rasejano lutao po dobru, a pacijente je sve napustio. Teško se morao savladivati da nered ne uzme maha. No kasnija obaveštenja su bila sve utešnija, i s njima se vracala njegova volja i snaga. Posle cetvrtog meseca je pohodio ženu i vratio se veseo. Posao mu je išao od ruke, i on je svako vedro pismo iz Afrike propratio veseljem medu starim neženjama. Opet je došlo vreme žetve. Radilo se danju nocu. Pri beloj mesecini, kada se rasipa rosa i pere jezicke listica i srce cvetova od prašine, i razmekšava suvu, krtu slamu, kosila se drobna zob, a danju krotko žito i brkati jecam