Jednog dana je docekala Ivanka muža u cudnom raspoloženju. — Vila je danas kod mene jedna ciganka, mlada, i nudila mi se za sluškinju. Tako se ponaša kao da nije ciganka. Skromno i zbunjeno, i kao da se boji od neceg. Kažem joj da mi sad ne treba. Ali ona preklinje da je uzmem ma za što. Radice, kaže, sve, i najteže poslove. I ne ište mnogo, kolko date, kaže, jer je, kaže, u velikoj bedi, ostavio je muž na sokaku, a medutim je cisto i lepo obucena. Kad sam joj kazala da ne mogu, ona pocela krhati prste, pa udarila u plac, i pocela mi ljubiti ruke: — Milostiva, zlatna milostiva, smilujte se, uzmite me, ja cu biti vaš rob, služicu vas kžo boga. Znaš, tako sam se uplašila, jedva sam se oslobodila bede. Celo pre podne sam zbog toga bila nemirna. Sve sam te išcekivala. Ispripovedala sam to vešerki Kati, a ona se nasmešila, pa onda namrštida, kaže, nemojte je, milostiva, više puštati u kucu, cigancuru jednu, kaže, to je onako, nesreca jedna. A ne ivgleda po ocima. Šta ti misliga, poznaješ li je ti ? Zove se, cini mi se, Gina. Bikar se uzdrža da se ne grizne za usnu. Srecom je žena duže govorila, te ce usilio da ne plane. — Poznajem je — odgovori sigurnim glasom — kako je ne bih poznavao. Radila je kod mene na salašu. I cetkala je parket pred tvoj dolazak. Kako ti hoceš. Da sam na tvom mestu, ja je ne bih yseo. Ne volim cigane u kuci. Ako je neceš uzeti, kao što necvš, ne puštaj je više da ti dosaduje, To je bilo dosta da se Ivanka odluci šta da radi, ali nije bilo dosta da je umiri. Sad je vec opažala, kad side dole, kako mladi odjednom prekidaju govor o necem. Htzirala je šta bi znacila dvosmislena nagoveštavanja drugarica o vernosti muževa. Kopkala iy je sumnja, ali nije smela da zapodeva o tome razgovor s mužem. No tim ju je više mucila Gina. Vec se bojala da pogleda kroz prozor, jer je znala da ce je ugledati. Na pijaci je, u gomili sveta, sretala njene upaljene oci, koje su je motrile i ponizno se sklanjale. Kad bi se srele na ulici, ona ju je uctivo i ropski pozdravljala sa: — ljubim ruke, milostiva. U svemu tom je bilo i pitanja i išcekivanja. Tu nije ni ponos pomagao: ah, šta me se tice jedna obicna ciganka! Jednog dana, na vašarištu, pojavila joj se opet za ledima: — Ljubim ruke, milostiva, zar me necetb uzeti, a pogodili ste vec drugu. Stojala je tako pred njom, spuštenih ociju, i prevrcuci iz ruke u ruku beli rubac. Bila je skrušena, sumorna i nepopustljivo bodra u isti mah. Gospoda Bikarica preblede i trže jarosno vratom: — Šta mi toliko dosadujete ! Rekla sam da vas necu uzeti. Ja ciganke ne uzimam u kucu. Sva je drhtala od uzbudenja. Dojurila je kuci, isplakala se i odlucila da rekne mužu da je oslobodi te napasti. No kad je Bikar došao, iznuren od posla, i legao na kanabe da se odmori, pozvavši decu da im razdeli sajamske darove, ona je izgubila hrabrost i precutala je. I tako on nije znao ništa o tom šta se u ženi, i šta se izmedu zhene i Gine dogada. Sutra dan je doktor otputovao na pustaru, a pošta je donela Bikarici jedno neugledno pismo sa pocetnickim rukopisom iz mesta. Naslutila je prljavštinu, i htela je da ga neotvoreno iscepa. Ali, radoznalost ju je pobedila, i ona, drhcuci, razdera kuvertu. Pismo je bilo izmrljano i užasno nespretno i nezgrapno pisano, ali ona ga je citala tecno. Ono je glasilo: Milostiva gospojo Vi ste juce mene uvredili do srca koja to od vas nisam zaslužila jer sam ja vas štedila a niste zaslužili jer da sam ja tela vi se ne bi vratili više u kucu jer Gospodin je mene voleo i živijo samnom to zna celi svet i ja sam tela da vas spasem od sveta i da vas služim ko caricu da zacepim svetu usta ali vi ste mene prezreli ko jednu ciganku pa kada sam ciganka i bicu prava znajte da sam vas sada proklela i po ciganski uvracala da ce vas živu crvi izesti i gospodin ce vas se zgaditi i ja cu još za vašeg života uci u kucu i biti gospoja. Gina Kolomparova ciganka. Ako se usudite i to pismo pokažete gospodinu ja znam šta me ceka on ce mene ubiti al ce ici na robiju i vašu decu oterati u prosjake. Ivanka je dvaput procitala pismo, i onda, s preostalom snagom ga zgužvala u pesnicu, i pala tupo na pod. Tu su je sluškinje našle i s velikom mukom dignule na postelju, ali joj šaku nisu mogle rasklopiti. Kad je došla k sebi ležala je u postelji, i tada je pismo sakrila pod dušek. Ujutro joj je bilo lakše. Stidela se sebe i zakljucala pismo u svoj stocic. I nad srditošcu i tugom preovladao je strah. Rekla je da nikog ne puste k njoj. Gledala je svaki cas kroz prozor, ali nije videla ništa sumnjivo. U podne joj uleti sincic s kitom poljskog cveca i s jednim pismom. — Dala mi jedna zdravo lepa žena. Sva uplakana, pa te zdravo lepo moli i pozdravlja i šalje ovo pismo, i ljubi me, a ja kažem zašto place, a ona place samo, i kaže da joj oprostim. Eno je pod kapijom. Žena skoci, zgrabi cvece pa ga raskida, a pismo zgužva i baci u ugao. — Kako si smeo primiti? Decko briznu u plac: — Jao, mamice slatka, pa šta ja znam. Ona je tako dobra i lepa i place. Valda za sinom ko ja. Mati se pokaja, stiša, ubrisa sinovljeve obragacice i poljubi ga. — Idi u drugu sobu pa budi dobar. Ne srdi se mama. I zatim brzo ispravi pismo, i otvori ga drhcuci: Dobra zlatna milostiva oprostite mi ono što sam juce pisala nije istina ociju mi nije istina oprostite mi nesrecnici bila sam luda nije istina da su gospodin mene ni gledali, vi ste tako lepi i dobri milostiva a ja sam jedna prosta cigancura oprostite mi i ne verujte da sam ja vas uvracala ni vašu zlatnu decicu živa i zdrava bila svojoj majci i ocu ni proklinjala ne bi bog ni slušo kletve jedne grešnice niti ja znam vracati to glupi svet misli za nas ciganke ne znamo mi to i ne verujemo u to al svet oce i placa ja to nikad nisam radila tako mi se ruke sasušile i molim vas pustite me samo još jedan put pred vas ne bojte se i ne prezrite me nikad više necu se pokazati otici cu i iz ove varoši makud u svet samo još jedanput da vas poljubim u ruke i u noge da mi kažete da ste mi oprostili ako me ne primite ubicu se tu pred vašim