Srbi u ratu sa carem Ferdinandom, od carsko ruskog denerala E. Martinova. S ruskog preveo pukovnik S. Boškovic. Beograd 1913. god. Posle sjajnih pobeda saveznicke vojske nad Turcima, mecusobni odnosi badkanskih država iznenadno su ušli u sasvim novu i neocekivanu fazu. Usled neocekivanog prepada bugarskog na srpsku vojsku kod Zletovske reke savez balkanski bio je prekinut i rat nov bio je na pragu. Carsko ruski deneral E. Martinov pohitao je u Srbiju da vidi i prati razvoj dogadaja. Ovaj, inace cozcati i istaknuti ruski cisac, ima vedre oci da nepristrasio posmatra ljude i dogadaje i borbu srpskog iaroda za njegovo pravo i slobodu. Ta svoja posmatranja keneral je sredio i izložio u jednom spisu, koji je pro kratkog vremena ugledao sveta na ruskom i srpskom jeziku. U tim svojim zabeleškama iznosi on moc oružane sile srpske kraljevine, kao i osobine srpskog naroda, koje su bile od presudnog uticaja na izvokenje velikog zadatka vojnog, koji je srpsko oružje okitio vencem slave i pobede. Ðeneral Martinov ima oci da vidi sve ono što je važno za poznavanje života i duše jedne nacije. I nije on prvi koji utvrduje da je Srbija u svakom pogledu skroz demokratska zemlja, zbog cega keneral smatra da je erednji nivo blagostanja u zemlji veoma visok: „Dobra zemlja, klimatski uslovi, kao i trudoljublje, trezvenost, smišljenost i .solidarnost cine srpskoga seljaka veoma imuknim i iz te seljacke sredine izišla je i srpska inteligencija. — Skoro svaki ministar ili profesor ima u seljaku ako ne oca ili brata, a ono u svakom slucaju rodaka, s kim održava najbolje veze ... Posmatrajuci svestrano život srpskih vojnika, deneral je našao da su vojnici najbolji ratni materijal koji se može zamisliti. Za oficire kaže da su uopšte umereni u svojim potrebama, da su skromni, uctivi, daleko od svakog samohvalisanja i fanfaronstva. Odnosi meku oficirima bez obzira na cin i po ložaj bliski su i srdacni, kao meku clanovima jedne porodice. On dalje nalazi da se vojnim stvarima interesuje celokupna inteligencija i održava tesnu vezu s vojskom i njenim istaknutim predstavnicima. Pokušaji kralja Milana i Aleksandra da odrode vojsku od naroda ostali su bez uspeha. Govoreki o poslednjem ratu s kraljem Ferdinandom, keneral veoma jako istice dobre, upravo vanredne osobine srpskoga borca, koji se bori kao lav ne samo kad je u odbrani, nego i kad vrši napad, za vreme juriša i poslednjeg udarca nožem. „Srbi su, veli pisac, obradili u sebi vatreni patriotizam i duboko uvažavanje vojnickih vrlina. Osnov srpske discipline leži u vatrenoj ljubavi celog naroda za svoju Otanbinu. On u ratu ima inicijativu i ide u smrt sa pesmom na usnama. Knjiga denerala Martinova je nesumnjivo velika dobit za rusku vojnu književnost. U njoj jedan strucan i nezainteresovan predstavnik ruske vojne nauke odaje najzaslužnije priznanje za poslove i rad, za žrtve i utrošenu energiju oko stvaranja svoje vojske, koja je dala tako sjajjne rezultate u poslednjem ratu. Takva vojska, kakva je srpska, cast je zemlje i države i budi divljenje i poštovanje kod celog kulturnog i obrazovanog sveta. — Srpski citaoci ove knjige imake prilike da vide kako nepristrasno sudi o snazi i duhu srpske vojske i naroda jedan strucan vojni pisac, kome je jedino stalo do istine u ovom ratu, koji su Bugari izazvali. Jakov Caric: Hrvati i Srbi, tilološko-literarni razgovor. Dubrovnik 1913. — G. Jakov Caric,naš saradnik, koji je povodom lanjskog rata dao zbirku pjesama Kosovke, štampao je sada pod gornjim naelovom svoje predavanje, držano lanjske godine u dubrovackom prosvjetnom društvu „Ljudevid Gaj". Poelije umne knjige G. M. Marjanovica o narodu koji nastaje ova knjiga dolazi anahronisticna i gotovo sunišna. G. Caric je iskren prijatelj narodnog jedinstva, ali bev onih dubljih i vecih koncencija G. Marjanovika; prijatelj dobar i potreban, ali ne od onih, koji bivaju intelektualni prestavnici ideja, Razlaganje G. Carica suviše je familijarno i površno i suviše mnogo u staroj tradiciji. Nama je svedno, da li su ikavci Huvati, a ijekavci Srbi; ne ticu nas se korjeni imena Hrvat i Srb i sva ta starinska razlaganja. Mi hokemo da smo jedan narod, bez svih obzira i uz prkos svih obzira. Mi imamo viših ideja i jacih momenata, koji to traže od nas i koje mi sve više pocinjemo zajedno da osjecamo. Nas se ne tice prošlost, niti se želimo osvrtati na nju; mi smo elemenat napretka i buducnosti i naše su oci uprte u široki vidokrug pred nama. Argumenti G. Carika izvadeni su iz starog arsenala i slice oružju, koje se daje trecem pozivu, dok smo mi vec svikli, da se dižemo u visine p da otud u izvjesnoj perspektivi posmatramo naša kretanja u vidu brzometnih ideja. Knjiga G. Carica nije nesimpaticna, ali nije od našega duha.