Branko Mašic, Ratne Slike i Utisci (1912.—1913.) Zagreb. Štampa Srpske Štamparije 1913. Cena 2ž50 kruna (dinara). G. Branko Mašic, cije mi je ime poznato po dvema pripovetkama u Delu, prikupio je u jednu knjigu pod gornjim naslovom svoje utiske, koje je imao kao ratni dopisnik na putu po Crnoj Gori, Arbaniji, Grckoj i Srbiji. Pisac veli skromno da ovu zbirku feljtona izdaje na svet bez narocitih pretenzija. Doista, ko bi tražio od ove knjige sistematski pregled balkanskih ratova, oiis bitaka, kretanje vojsaka, prevario bi se u nju. Medutim, to g. Mašic nije hteo dati. On dolazi na teren ratnih dogadaja, kao radoznao covek, posmatra, saoseca, beleži, crta i slika. I njegovi retci, nervozni, kratki, nedovršeni, daju jedan vrlo zanimljiv album zemalja, naroda, ljudi, predela, prirodnih pojava, ratnih lepota i užasa, da mi se cini, citajuci ih, kao da ja putujem sa piscem i preživljujem njegove zgode i nezgode. Doista, putopis je blagodaran literarni oblik. To je kao neki roman jednog putovanja. Piscu su odrešene ruke. Može da prica, opisuje, razgovara, slika, zabavlja, poucava, zbija šalu. Šteta je, što se ta vrsta literature kod nas jace ne razvija. Za poslednje nekolike godine, dobili smo od putopisa samo Napuljske Šetnjeg. Mila Pavlovica, i sad ove Ratne Slike. Medutim, Ljuba Nenadovic i Milan Jovanovic dali su dobre osnove srpskoj putopisnoj knjtkevnosti, i ona, možda, od svih drugih književnih vrsta, ima najviše uslova kod nas za razvitak. Opis Crne Gore, g. Mašic pocinje svojim putem uz Lovcen. Kako drugojace izgleda ova zemlja po g. Mašicu nego po vec klasicnim pismima Ljube Nenadovica. Dok nam je od našeg starog putopisca ostala u glavi slika Crne Gore kao zemlje vecitih junaka, kršnih, duhovitih ljudi, bezbrižnog patrijarhalnog života, kod g. Mašpca cemo naci ovakve redove: „Kad prodosmo Krstac, dalmatinsko-crnogorsku granicu, osetismo studen, stravu i osamljenost prolazeci ovim pustim uvalinama u kojima, osim magle i kamenja, iema nicega više. Ovako negde slpcno mora biti na severnom polu. Koliko je tamo leda, toliko je ovde kamena. Gledajuci neprestano, vec nekoliko sati, ove ogromne bregove i uvaline, zasute golim kršem i kamenjem, osecao sam u isti mah: tugu, divljenje i sažaljenje prema onim ljudima kojima je ovaj jadni i pusti kraj — otadžbpna. Dosta je vec i to junaštvo: naselnti ove škrke, gudure i kamenjare." I kao kontrast tome, internacionalni hotel u Baru, koji pisac karakteriše vrlo dobro ovom anegdotom: „Kapetan, koji je išao prvi pred nama, nabasa iza zalizanog kelnera uštirkane košulje i u novom fraku, i upita ga našim jezikom, gde je glavna kafanska sala. On napravi glupo lice i htede proci mimo nas. Kapetan ga tad zadrža i upita nemacki — on, mesto odgovora iskrivi glavu još smešnije i upita uslužno: — Vous dites, Monsieur? Moj kolega progovori francuski, i kelner nas onda odvede u prostran hodnik prvog sprata, kojim se orili zvuci Majerberove Afrikane." G. Mašic, u opšte, ima dara da daje žive karakteristike. Mislim da se ne bi mogla dati življa slika savladane Albanije nego sa ovo nekoliko pišcevih reci: „Prodosmo još ispred jedne jadne arnautske kolibe, pokrivene rogozinom u sred mocvarne pištaline, obrasle bujnom trskom i vrbama. Oko kuce je sve pusto i u najvecem neredu. Vaš na samoj razvaljenoj kapiji leži crknuto kljuse. Palo je na prednje noge i tako ostalo sa iskrivljenim vratom i iskeženim zubima. Malo podalje od njega stoje ispregnute i slomljene drvene dvokolice s ogromnim neokovanim tockovima, valjada još iz predistorijskog doba. „Jedan zguren covek u arnautskim dronjama, žut u licu kao vosak, duboko se klanja, nozdravlja nas po turski i pruža ruku za milostinju, sav se tresuci u telu od groznice. Nakostrešeno i gladno pseto laje na nas iza njega. Bacismo mu par groša; i onda tek spazismo u napuklom roglju njegove kucice zabodenu krivu motku na kojoj je visila pokpsla krna — bela zastava." Kroz ceo opis Crne Gore i Albanije provlaci se jedna teška nita tmore, dosade, bede, sumornih misli, zgrcenog srca. Tek pero veselije zapeva, kad se naide na srpske oficire. Mora da je pisac imao vrlo lepih trenutaka u njihovom društvu, jer ne može reci progovoriti o njima, a da se ne oduševi. On se oseca sav srecan na Rijeci, gde seda u automobil sa dva srpska oficira, na zajednickom putu preko Sutormana, i pri prijemu kod komandanta Primorskog odreda na dva dana po zauzimanju Lješa, i na Krfu, i u Dracu, gde ih pozdravlja oduševljeno: „Da ste zdravo, junaci!" A kad, kraj grckih obala, srece „citavu malu transportnu flotu, krcatu — sriskom vojskom", on klice: „Koliko prijatnog iznenadenja, ponosa i radosti! Na par stotina metara razabirali smo sasvim lepo, prostim okom, srpske vojnike u sivoj uniformi, kako nam veselo mašu šajkacama. To je bio divizion artiljerije koja polazi za Skadar." Drugi deo ove knjige, kroz Grcku i Srbiju! mnogo je slabiji. Observacije su obicne, stil nema onnh boja i slika, koje oživljavaju celu jednu zemlju ili doba. Opis Kumanovske bitke je novinarsko prepricavanje poznatih fakata i uzaludnih pokušaja da se da nešto što se nije preživelo. Ali i u ovom delu knjige ima lepih mesta, dobro izabranih pojedinosti, tacnih refleksija. Stojeci pred kumanovskim razbojištem drugojace se jedan kulturan covek ne može osecati nego kao g. Mašic, koji veli: „U prvi momenat izgleda da na nas više deluje smrt jednog coveka, nego citavi bregovi mesa od hiljada iznakažsnih ljudi. Ali odmah za tim, kad covek stane bolje posmatrati te mrtve ž gomile, pocinje ga hvatati neka neopisiva jeza, odvratnost i strah. Osecamo toliku osamljenost, prazninu i besciljnost našeg života, da vec pocinjemo sumnjati u svesnost i vrednost svoga bica." Feljtoni iz Bugarske su vec mnogo bolji. G. Mašic se nije dao prevariti spoljnim bleskom bugarske kulture. On priznaje sve što je dobro u toj mladoj državi. Sa zadovoljstvom istice u Sofiji nove, lepe kuce; moderne, prave ulice; cista, urecena šetališta; elegantno obucene dame i gospodu. Oduševljeno govori o masama