Vreme odnosi jednoga po jednoga izbranika i briše mu ime iz knjige života. Ima ljudi koji svoju knjigu ne ispišu do kraja. U doba najbolje snage i rada stigne ih sudeni cas i njihova se žiža ugasi. Poslednjih godina nekoliko takih ljudi otišlo je pre vremena u grob. Janko Veselinonic, Božo Kneževic, St. Sremac, Pavle Adamon, a ubrzo iza njih nestaje iz naše sredine i Milorada J. Mitrovica. Tako je savremeia lirika srpska ostala bez svoga najvidenijeg predstavnika. Jer Milorad Mitrovic je u prvom redu bio pesnik ljubavi, posta duhom i srcem, poeta životom i radom, držanjem i nazorima svojim. U generaciji savremenih pesnika Mitrovic je nesumnjivo ne samo najpoznatiji, nego i najistaknutiji, a po svom temperamentu i osobinama najizrazitiji pesnik i poklonik ljubavi. On se, kako poezijom svojom, tako i životom i manirima u mnogome razlikuje od svojih savremenih drugova, od kojih neki dosta nespretno podražavaju stranim ugledima, a drugi tako pevaju, da ne obranaju pažnju inteligentne publike, a kamo li strucne kritike. Njihovo pevanje ne izaziva oduševljenje, a njihovo plakanje u poeziji izaziva sažaljenje, ali ne i saucešce. Kod nas je još izranije stvoreno uverenje: da srpski pesnici rano odlaze sa ovoga sveta. Izgleda da je to istina. Pored drugih, dokaz za to da je i poslednji slucaj: Milorad Mitrovic je brzo živeo; bolest, koja je iznenadno došla, brzo ga je oborila i uskorila mu kraj: on je umro u cetrdesetoj godini, u doba, kad je trebao i mogao najobilatije raditi. * Milorad Mitrovic je starinom iz Hercegovine. Njegov otac, Jovan, rodio se u Trebinju i vrlo mlad ostavio je svoju postojbinu i nastanio se u Beogradu, gde je radom i štednjom stekao lepo ime i lep imetak i bio poznat kao jedan od najuglednijih beogradsknh trgovaca iz t. zv. glavne caršije. U mestu svoga rodenja — Milorad je roden u Beogradu 20. februara 1867. godine ,— zadobio je kako prvo, tako i potonje svoje školsko obrazovanje. Nikad i nikuda, kao cak, na stranu nije odlazio radi školovanja i usavršavanja, niti je mario da ide kuda. Roditeljski dom je bila prva škola. U ranoj mladosti svojoj Milorad se jako zanimao citanjem narodnih pesama. Jovo, otac njegov, bio je prosvecen covek i sam je svojoj deci nabavljao i preporucivao Vukove knjige pesama i upucivao na citanje. Medu knjigama njegove biblioteke nalaze se i danas još retka izdanja „Golubice , „Podunavke", „Šumadinke" i dr. — Tadašnja gimnaziska omladina volela je zanimanje knjigom i nalazila je hrane i naslade u citanju. Citalo se u školi i van škole. Kao ucenik trecega razreda gimnazije Mitrovic je sa nekolicinom drugova obrazovao literarnu družinu. Cetvrtkom i nedeljom sastajali su se drugovi i osim citanja i deklamovanja narodnih i umetnickih pesama, bilo je i originalnih sastava. Nema sumnje, sve je to bilo pocetnicki posao, nosilo je obiležje nezrelosti; ali samo to sastajanje i zajednicki rad uticali su na razvice i docniju spremu i rad te male družinice. Vredi istaci ovu pojavu: tadašnji daci sami su radili na svome obrazovanju i usavršavanju. Milorad Mitrovic je medu njima zauzimao gotovo najvidnije mesto. I ako još dete, on je voleo knjigu i rad. I koliko je brnge i vremena oduzimala škola, toliko isto i brige i vremena poklanjalo se toj literarnoj družini, u kojoj je pokojni Ðorce Selic najviše govorio i kritikovao, a Mitrovic najviše pevao. U toj družinici (zvala se „Punpoljak") zasnovana je i izvedena misao o pokretanju „Srpceta", cije js urecivanjs, posle prvih brojeva preduzeo pok. Miloš Popovic. Bran. Nušic je tu epizodu o zasnivanju lista „Srpceta" na benakibski i malo literaran nacin opisao u „Delu, a u nekrologu o pokojnom Mitrovicu. * Poezijom svojom Milorad Mitrovic dolazi u ono pesnicko društvo, koje je pocetkom osamdesetih godina minuloga stoleca zasnovao Vojislav Ilic. Mitrovic se, kao pocetnik, stalno nalazio u društvu Vojislava Ilica, pa je nehoticno bio nod neposrednim uticajem njegove poezije, kao što su, sa malim izuzetkom, bili svi pocetnici onoga vremena pod uplivom tih novih struja i ideja, koje je Vojislav uneo, bolje reci preneo u srpsku književnost. Vojislav se u prvo vreme svoga pevanja pridržavao ruskih pisaca, a narocito Puškina i Lermontova, što se vidi po nekolikim pesmama njegovim, a isto tako po mnogim izrazima, arhaistickim recima i mitološkim licima, koja se dalaze u njegovim pesmama. Beogradski pocetnici u poeziji ugledali su se na Vojislava, a medu ovima bio je i Milorad Mitrovic. Pod tim uticajem Mitrovic je napisao: T r u b a d u r a, H e t e r u, Papucicu, Don Ramira i dr. Naravno, valja istaci i ovo: kao što seVojislav brzo oslobodio sugestije ruskih pisaca, isto se tako Mitrovic brzo oslobodio uticaja Vojislavljeva i poceo je pevati svojim glasom. U preziji Mitrovicevoj izbio je mlaz originalnih ideja; on se razvio u pesnika sa originalnim mislima, originalnim osobinama i stihom, da je sam sebi otvarao put i ubrzo postao jedan od najnpznatijih srpskih pesnika, cije je ime predstavljalo jednu vrednost i oznacavalo jedan kapital u našoj književnosti. Ima razrokih kriticara, koji veoma strogo cene uticaj tudih literatura i velikih pisaca na pocetnike. Medutim tu stvar ne bi trebalo uzimati tako strogo. Ugledi su u poeziji isto tako potrebni i korisni, od dobrog i blagotvornog uticaja pa docniji razvoj duha i talenta, kao što su potrebni i korisni u nastavi i u svakoj vrsti rucnog i umnog rada. Oni služe kao poluga, kao podstrek za razvoj duha i talenta, dok se ne stane na svoju snagu, kada jedan talenat sam stvara i kad je u stanju da stvorn tvorevinu, kojoj se pokoljenja dive. Kao što dak brže, bolje i lakše uci kad ima ucntelja, tako isto i pesnik i svaki javni radnik brže i lakše se diže na svoje noge i postaje samostalan — ima li samo talenta u sebi, — kad ima pred sobom uzor, koji ga vodi i upucuje. U pocetku svom svi veliki pisci imali su uglede; ali cim su se digli, sami su svojim duhom stvarali i postali su samosvojni i nezavisni od svakog uticaja. Posle Zmaja i Vojnslava Mi