Hristos se rodi! .... Hristos se rodi! .... dovikivaše dobricina Soko pun radosti, prilazeci mome legalu, koje sem dva ćebeta, ništa krevetskoga u sebi nemadaše. Hristos se rodi! ponovi i treci put tražeci me rukama po podu u kraju vajata, gde mi je sinoc bacio dve tri šake slame i razastro dva ćebeta, a kao uzglavlje namestio sedlo i bisage. Učini mi se još mnogo rano, ali se osecah ispavan pa i odmoren. U odmorenu mi dušu navreše izmešani osecaji, te pod tim utiscima cutah i ne micah se, pa mu ni taj hrišcanski pozdrav i ne prihvatih. Ni jedan praznik ne može hrišcaninu doneti i pružiti radosti kao Božic, i onome u velikaškom dvoru, kao i onome u sirotinjskoj udžeci. Soko beše najstariji posilni u štabu, beše domacin kuce, a stari dobri komandant nazva ga „Soko“, te ga drukcije niko i ne zna. Izvukoh ruke ispod pokrivaca, te rastrljah oci, kao da cu moci šta videti u gustom mraku. „Što nemaš videla?" zapitam ga, pošto vidoh da trljanje ociju ništa ne pomaže. „E. pa ti si budan.Hristos se rodi!! još jedared da ti kažem gospodine." „Vaistinu rodi," odpozdravim jedva, i to tek po dužnosti i redu. „Ama nemam do svega jednu lojanicu, jer mi sanduk sinoc komordžija nekuda zaturi, ali cu ja sad pripaliti voštanicu, tako mu se valja, a i tamjana sam od pope ode dobio. Govoreci tako, zaista pripali neku malu voštanicu, to je prilepi više moje glave na policu i poce u kucu da donese žara i okadi vajat. „Šta ce mi voštanica celo glave, more covece?" „Da ne da Bog gospodin adutantu. Ta ovo je božicna sveca, a ne ona što ti misliš,daleko da je od tebe. Ta danas je veliki blagi dan, a rišcani smo bolan, i ako se ovako potucamo Daće Bog, dace Bog." Dva dana biju nas ljuto i nemilosrdno i naizmence i u zajednici i vetar i kiša i sneg, oka nam ne dadoše otvoriti; zalogajismo kad koji stigne i šta mu se u bisazima našlo, tek da se duša prihvati. Tako se ratuje. Kažu, da su Rusi prvi izmislili ratovanje zimi, pa da im je još zgodnije što je zima ljuca. Ne znam da li su zbog onih njihovih debelih kožuha na tu ideju došli, ili su ih zimski ratovi naucili da kroje bunde i kožuhe, koji odolevaju i najoštrijoj cici. Da, ali i najdeblji i najskupoceniji njihov samur morao bi se pokloniti pred onim dotrajadnm šinjelom srpskog narodnog vojnika, u kome je prkosio i cici zimi i mokroti i ljutom severu. Neki vele, da je sa tim istorijskim šinjelom otišlo i srce srpskoga borca u uspomenu! Varaju se, i ja ne zebem od prilike da se opet stavi na ispit; šinjeli se menjaju po propisima, ali je srce srpskoga ratnika i dalje cilo; živo, ma da ga trajno i nemilosrdno krzaju. Promrzli kao krompiri, umoreni i izlomljeni, gladni i nemocni, jedva posle dva dana docepasmo se dobre vecere, a još boljega crnoga vina, kakvoga u celoj okolini vidinskoj ima kao i u našoj krajini. Pouzdani raporti rekoše, da prijatelja van grada Belogracika nigde jednog ni za lek, te se možemo na rahatu razuzuriti i pošteno odmoriti, a krajnje vreme i beše. Dok trajaše glad, jedosmo za vecerom kao na jagmu, ali kad je vec utišasmo, a staro crno vino zagreja i male prste na nozi, vidiš na svakome od nas, da se cvrgace sastavljaju trepavice no vilice. Stari komandant, dobri cika Laza, uvek se i lakše nahranio i brže odmorio, no i jedan od nas iz njegova štaba. Bog da mu dušu prosti, neštedljiv beše u službi, ali inace smatraše ceo svoj štab kao domacin porodicu. Uvek sam u školi imao iz fizike cetvorku, pa i peticu, a toga vecera, jedva bi dobio, i od najblažijeg profesora, jedinicu. I Soko je našao da mi je škola malo vajdila, i da bi platio glavom da me sam ne popravi i ne izvede iz neznanja o dobrim i lošim toplonošama. Još za videla, cim smo stigli tu na konacište, spazio sam cardak pun nabijem lene izradene kucine, te odma smislim kako cu podvaliti i zauzeti najzgodniju postelju, pa se odmoriti i raskraviti kao u amamu. Samo sam Sokolu taj plan saopštio, a narocito sam krio od pope i auditora, koji stalno idu sa komorom, pa se uvek lako saotaraju za svoju dušu. „Kakav čardak, kakve li kucine, da od Boga nadeš ? rece mi kad mu šanuh tu divnu ideju. „Ta sabajle bi te izvukao smrznuta kao proštac; kucine su to a ne vuna gospodine; imam ja za tebe mesto u onom vajaticu, pa, i ako nema peci, mangale cu ja uneti, te ti nece biti lošije no ostalima. Ne brini. Da ne bejah mnogo malaksao, htedoh, i po cenu cvokotanja, pokazati Sokolu, da nije baš sasvim tako, a u sebi sam pravio uporedenje izmedu moga i njegova znanja fizike. Cestita i cista hrišcanska duša, donese na iveru žara, posu malo tamjana, pa stade kaditi svaki kutic, pocev od moje glave na k nogama i krsteci se šaputaše molitve; uze šaku slame ispod mene, te rasipaše, sve kao da je rodena kuca, i kao da necemo možda za koji cas vec odatle nekud u brda. Ma da nisam sujeveran, ipak mi dode nekako zazorno što mi taj covek pripali voštanicu celo glave, što me okadi ležeca od glave do peta, pa i unakrst. „Ništa, ništa adutantu“, rece mi mirno na moju oštru primedbu. Druga vera neka radi kako zna, a kod Srbina božicnja sveca i tamjan donose zdravlje, srecu i bericet.... ako ovo nije naša kuca..... svuda je Bog i Božic..... Amin da Bog da.... božic, božic bata.... neka bude volja tvoja Gospode Bože... hvala ti što nam dade Boga Sina..... slava vam obojici... amin... taaaako.... Hristos se rodi..... da,... vaistinu rodi.... amin i dao Bog svakom dobra!... Posmatrajuci ga u onom polumraku, kao pokretnu siluetu, kako sa hrišcanskim pietetom, kako cisto sa popovskim znanjem molitva i cini citav obred, taj covek sa seda, iz sredine prostog naroda, mlad covek od trijestak godina, teknu me nešto i trže sa degala. Zbacih pokrivac i skocih na noge, pridoh mu, prekretih se, pa, bez razmišljanja, grmnuh iz sveg grla kardovacko „Raždestvo tvoje"... Stade predame pa se prekrsti. „Tako valja", pa prihvati i on, te ja nemadoh kud, nego po celom pravilu dovršim, i ako mišljah da cu pevnuti tek dve tri reci toga tropara. „Zato cu ti doneti dva caja sa puno ruma, nek' se zna da nam je Božić sad odmah, ovoga časa; nećete dugo čekati, jer je davno gotov. O komandant je popio tri čaja i dve kave, a ispušio nekoliko luša. Ta znate njega, odspavao svoj san, pa odmah seo i piše celu noć. Bio sam odmah gotov, jer sam obučen spavao, samo natučem čizme, koje su belile od loja, kako ih je Soko namackao pljusnem se malo, tek i na Božić da ne ostanem neumiven. „Evo čaja, bolan da se leči, pa još sa medon umesto sa šećerom. Sva muka ova dva tri dana spašće, kao rukom odneta. Tako i jutrenje je već počelo”.... „Kakvo jutrenje?“ „O jutrenje već uvelike. Evo crkve tu ispod nas, skoro u istoj avliji.„Pa ja sinoć ne vidoh nikakvu crkvu, a ni zvona sad nisam čuo...“ „Nisi je mogao ni vidjeti, a još manje zvona čuti, kad ih nikako ni nema. Stara neka zgrada, ukopana u zemlju, te se ulazi kao u podrum. „Kakvo je vreme?“ „Pravi srpki Božić. Sneg napadao, nigde vetrića, vedrina kao led, pa zvezde ripaju jedna preko druge; kažem vam pravi srpski Božić.Dao je Bog i Božić, da nam neće biti loše. Spremio je Soko sve po redu kako valja, a valjda Mujo neće biti lud, da i danas vašari. „Ja, pitaće nas i naš Božić.... Čuješ, ja bih baš otišao u tu crkvu, a odmah ću se vratiti, da, ako me komandant zatraži, kaži samo da sam tu...“ Skoknem odmah i posle već 20-30 koraka bio sam u crkvi. Nisam je spolja ni razgledao onako pritrpanu svu snegom nekoliko stepena silazeći, poznao sam, da joj je jedva krov nad zemljom. Zastadoh na vratima, kad spazim da je gotovo puna. Puno malih svećica, jedva daju po gdekoju konturu glava i tela. Nije ni mala, ali je niska, da rukom tavanicu dovatne. Nigde polijeleja, a dva kanilca napred žmirkaju i puckaju. Napred čujem mrmorenje, ali ne mogu razabrati ni reč, pa ni „Hristos“ ali „raždajetsja“, koje se danas po toliko puta u svakoj molitvi ponavljaju. Iznenadilo me je samo toliko prisustvo hrišćana bogomoljaca; na sve strane: vojske, topovi, puške, borbe, bežanija, pogibnja, strah i zebnja, pa eto, u sred svega toga, toliki narod povro da se pomoli Bogu, valjda bar ovoga dana. Pođem napred, i odmah primetim, da tu ima paroda u uniformi, zagledam malo bolje prema slaboj svetlosti, vidim sve tako od prvog do poslednjeg. Da, sve naši vojnici. I nekolnko dana štrapam, umor, zima, gladovanje, pa ipak dopali časkom da se toga blagoga dana pomole Bogu i pripale sveću.... Ko je ratovao sa našim vojnikom minula tri rata, morao je kod njega naći ono, čega bi mučno našao kod drugih: snažan je i veliki na muci; daj mu i u naporu i borbi, u gladovanju i mržnjenju, lepu reč, pokaži da u njemu ceniš čoveka, osvojićeš ga za se, pa idi s njim kud naumnš. Vera mu je svakoga trenutka i na svakom koraku najjača podloga vera u Boga, vera u starešinu i pravdu. Krzni mu to i krnji, nećeš ga stvoriti slabotinjom, ali on nije više svoj bez te poluge. Popa je možda znao šta čita, ali smo mi nasigurno znali zašto smo tu. Ako nije psvao hor, šapatom je svaki za se molio se, krstio se. Na jedared se uskomešaše svi i povrveše na vrata. Ja niti sam šta čuo, ni primetio, ali, tek što htedoh pripitati prvoga do sebe, silan tutanj razleže se kao da iz zemlje dolazi. Kad besmo na polju sve nam dođe jasno: topovi gruvaju, ali dosta daleko. Taman je dan počeo osvajati, ali izgledaše da donosi slabnje svetlosti, no što je mesec preko noć davaše. Za trenut dva sve beše na svome mestu; moj komandant već na konju, a i ostali uz njega. Priđem mu da opravdam zakašnjenje, ali njegova zapovest „jaš’te“ prekide me. Sve su trupe iz te pozadnine krenute u pravcu ka Belogračiku. Topovi, i veliki i mali, gruvaju, ali na velikom snegu nemaju onoga strahotnoga avaza, kakav im je po rangu i jestestvu. Kanonada beše brza, učestana, grozničava, rekbi e će Božić silno omrsiti vrtače i potoke i širom zacrveniti čistu belinu svežega snega. Jedva nešto od toga. Valjda i beše tako žurno da još žurnnje prestane. Oni napred na poziciji, znali su zašto se tako naglo ućutalo, a za nas nazad je moglo bitn samo jedno razjašnjenje: branilac je kapitulirao i sad se već ulazi u tvrđavu, koju su mnogi zamišljali kao rođenu Plevni, i ako ni nalik na nju. Češće to u ratovima dođe, da se borba počne, pa odmah i batali sa raznih razloga. Ovde ga ne beše ni za početak, a za prekid ni toliko: htedoše i jodni i drugi videti da l’ su tu. Sunce odskočilo, pa po pustoj belini blesnulo, da nikud pogledati ne da, pravi Božić, što reče Soko, ili, kako baš diviznjski popa kačestvova: „toržestveni dan“. Konjanik dojezdi sa položaja, sa naredbom, da ostane svaka trupa gde se zatekla do daljeg naređenja. Svriusmo s druma, te sjahasmo kod neke staje. Zima reže kao brijač, te ordonansi časom naložiše vatru, oko koje se naredasmo bez ranga. Soko brine da mu ne propadne Božnć, trud i muka cele prošle noći. „Da donesem g. pukovniče malo jela,“ reče komandantu. „Pa ne bi mu bilo loše, moj Sokole, samo ako ima šta,“ osmenuv se, odgovori mu čiča, a premeri sve nas u naokrug, tokorse, da l’ smo za tu ideju. Kod hitroga Sokola ide sve kao dlan o dlan: šatorsko platno baci na sneg, dva tri tajina, prase rumeno ni veliko ni malo, mala pogačica kao česnpia, jer ni to ne htede izostavitn. „0, o, gle, gle, bravo Sokole, bravo, baš kao na Božić blagoelovi oče proto, kad ima šta“, reče komandant, raspoložen, posmatrajući trpezu, pa koju su počela padati još razna jastvija i pitija kao na pravu domaćinsku sovru. Vodnik Stanoje poteže sablju na iskomada pečenicu, zatim tajine, razredi komade po šatoru; raknja zareda od ruke do ruke.... „Hristos se rodi!“ „Vaistinu rodi“.... Mir boži“.... Jedva da popa pritera kraju stihire i tropare kad konjanik sa leva piketa dojuri u karijeru i iskomandano javi, da se s leve etrane druma preko polja vidi neko odelenje konjice, kako juri u pravcu amo, Ma da s te strane ne mogasmo očekivati neprijatelja, jer je ceo taj teren očišćen bio, ipak nam zastadoše zalogaji i gutljaji, poskakasmo i napregnusmo poglede u tom pravcu; auditor i prota za tili čas nađoše se kod komore. Konjanik se nije prevario već do na kilometar primicaše nam se jako konjičko odelenje, za kojim se diže čitava magla sitnoga snega, a sablje i puške bleskaju prema jasnome suncu. Izmegaani kalpaci sa šlemovima, neke šubare i bele i crne već pokazivaše da Turci nisu, ali još manje naši. Eskadron se zaustavi na drumu do na 50 koraka od nas, a 3—4 starešine dojahaše pravo ka nama bez zastajanja. „Prošu dlja starjejšago komendanta“ („Molim za najstarijega komandanta"), oslovi ruski, mlad snažan viši oficir. Divizijar mu priđe u susret i posle kratkog službenog obaveštenja, sjahaše svi i priđoše ka vatri. Posle kratkog predstavljanja i srpski i ruski, vlaški, francuskn i bugarski, pređe se brzo na idilsko božićevanje: najpre čuturice i tikvice zaredaše, pa jestiva redom i bez reda, a prota podeli svakom i po parče česnice. Nekoliko viđenijih obližnjih Bugara došli sa punim tepsijama, zastruzima i čuturama, da pozdrave oslobodioce i zahvale im na pomoći i oslobođenju, za kojim vekovima žude! Bacim pogled na protu, kad će iz dna duše viknuti „toržestveno, toržestveno,“ pa da mu i ja prihvatim, jer je u istpni i bilo: pod izdatnim zracima velnkoga sunca licem na Božić, pozdravljaju zajednički veliki praznik i mirbožaju se združena braća i prijatelji Rusi, Srbi, Rumuni, koji preduzeše u snažnoj zajednici epohalno istorijsko delo, a u prisustvu još skrušenoga, bugarskog i srpskog blagodarioga roblja, sa koga, eto lanci pršte u paranparče. Hristos raždajetsja.Hristos se rodi,Hristos anaekut“.... vaistinu rodi.... đevarat anaskut... ponavljaše se unaokrug. „Kako nas promisao svemonšoga Gospoda, ustade prota dignuv čuturu, „i sudbina jadne vekovne rajo, uputi na ovo veliko delo, kojim činimo radost i svevišnjem i današnjem Božiću, tako neka nam svima ova naprezanja i trudi ostanu za nauk i zalogu da smo stalno i trajno u bratskoj i nerazlučnoj vezi, koja će biti više no snažna da satre svakoga, koji nasrne.... amnn... Hristos se rodi.“ I „mnogaja ljeta“ ne smede manjkatn. Audptor se raskravio n brzo povratno od malopređašnjeg straha, te će podgrejannm humorom: „kad bi onaj gregann apsenik tamo u onim jadnim zidinama znao kako je lepo ovde, pa da se ostavi uzaludna uporstva i dođe da ee na lep i pošten načnn pomirimo i počastimo, jer, što će bntp jesenas neka bude večeras....“ Grohotom se smeh razleže kroz ceo krug. Ah... jedva je trebalo da prođs osam godina, pa da protnne lepe želje, želje svpju nas, nemilosrdno postanu ironija, da se na tome pstome mestu, istog blagoga dana, braća pokrve, ali ne, ne,... danas je velpkn praznnk, danas se mnrboža... Hristos se rodi! Sene. Rudštk 1907. g.