Poznato je da Branislav Ð. Nušic namerava da napiše jednu tetralogiju istoriskih fragmenata u jednom cinu; ceo bi ciklus imao jedio zajednicko ime „Raja“ a svaki fragmenat, opet, imao bi svoj naslov. Nušic je svoju tetralogiju otpoceo sa „Knezom od Semberije“; „Danak u krvi" drugi je fragmenat u tom nizu Nušicevih patriotskih drama. Kad god sam gledao ili citao ovo dve (po obimu) male drame, ja sam uvek dolazio do uverenja da ih je Nušic nazvao fragmentima samo iz jedne, nicim ne opravdane, skromnosti, iz jedne sicušne neindividualne obazrivosti da ga kakav strucni i nepozvani kriticar (kakvih ima mnogo u pismenom rodu srpskom ne bi prekoreo zbog njegove tobožnje pretencioznosti (mada se Nušicu ne može poreci pravo da bude pretenciozan). Medutim, ovi fragmenti ili dramska forma sve jedno je kako ce ih covek nazvati, imaju više života, više ideje i više psihologije, nego cela naša dramska knjpževnost ukupno, racunajuci tu cak i dela našega Šekspira — Miloša Cvetica. Ma da izgleda neverovatno — a za mene specialno može se reci da sam, u velikoj meri, pristrasan kad govorim o Nušicu — ali je ipak jedan nepobitan fakat da Nušic jednom reci više kaže, nego svi naši dramaticari celom svojom dramom; u recima Kneza od Semberije: „Jesi li sada, beže, zadovoljan?" leži okean osecaja, a u ciglo jednoj reci Ibiš age u „fragmentu" „Danak u krvi": „Nrekratih" leži psihološki kljuc za celu tu vanredno suptilnu psihološku studiju. Meni, kao gledaocu i citaocu, savršeno je sve jedno šta je Nušica podstreknulo da piše „Danak u krvi“, meni je sve jedno da li je on svoj siže našao gotov u kakvoj istoriskoj studiji Tomicevoj, ili je u toj istoj studiji, za koju pozvani vele da je remek delo istoriske monografije, našao potvrde za svoju dramsku ideju, našao smelosti koja ga je nagonila da tu ovoju ideju, nejasno zacetu u njegovoj glavi, obradi u jednom dramskom obliku. Ja, kao gledalac, tražim od pisca da mi pruži jedno umetnicko delo, koje ce me pokrenuti da razmišljam i da osecam; kriticar mora istraživati genezu toga dela, mora iznalaziti utiske, koji su bili primarni saradnici pišcevi. Sadržina toga novoga Nušiceva komada može se ispricati sa nekoliko reci. Kad su Srbi bili turska raja, onda su oni Turcima imali placati velike i cesteltamete od svake ruke. Najcrnji i najsvirepiji oblik nameta bio je takozvani danak u krvi. Svake, cini mi se, pete godine snlazili su sultanovi ljudi u pitoma srpska sela i tu su, kao kad se vrši rekrutovanje, odabirali zdravu i mladu Srpcad, koju su sobom odvodili da služe sultanu, jodnom reci: ta Srpcad su prelazila u Islam i postajali su najcrnji neprijatelji Srba — janjicari. Da se majke ne bi morale odvajati od svoje dece i da njihov narod ne bi bio neprijatelj Srba, one su ružile svoju decu: neka je sinu slomila ruku, neka nogu, a neka, mada to izgleda nematerinski, iskopala je svojem detetu oko. U Gostovica kuci ostalo je samo jedno dete, ostao je poslednji izdanak te nekada velike srpske loze. Naivna je majka mislila da ce za Turke biti dovoljan i ubedljiv dokaz okolnost, što je to dete poslednji nosilac nekada cuvenoga imena i što je ono jedino od kojeg se majka iada potpori u starim danima svojim i zato ga nije, kao ostale majke što su uradile sa svojom decom, onakazila. I Ibišaga je nekada odveden iz te kuce i sada kada je posle toliko godina pao u ovo pitomo selo, u njemu se pocele buditi stare uspomene iz detinstva, najednom je poceo osecati kao da je i on još clan te kuce i, no moguci dalje slušati vapaj jedne nesrecne majke, koja moli i bogoradi da omekša kamena srca sultanovih poverenika, on trza pištolj iza pasa i ubija dete. Sve pravdanje Ibišagino i sve njegovo objašnjavanje je jedna jedita rec — „Prekratih!" Prekratio je torture jadne majke, koja, kršeci ruke hoce da spase svoje jedince, prekratio je i svoje rodene muke. Ovaj fragmenat, ovaj poslednji cin jedne strahovite narodne tragedije, cini na gledaoca vrlo strahovit utisak, utisak koji deprimira. I kad se ovaj komad ocenjuje sa stanovnšta stare i oveštale estetike, koja je izradila recept za svaki literarni oblik i koja, sa mnogo autoriteta i vrlo mnogo negiranja stvarnosti, propisuje da jedno umstnicko delo treba coveka da uzdiže i da, ni u kojem slucaju, ne sme na coveka vršiti deprimirajuci utisak, onda je ovo delo promašilo svoj cilj, ogrešilo se o najbitnije zakone jedne nepogrešive, utvrdene i bronzane estetike. Ali kad bi tvorci estetike, koji svoje pretenciozne esteticke norme ne stvaraju prema umetnickim delima, nego, sa autoritetom namrštenog i pedantnog profesora, traže da se umetnicka dela stvaraju prema tim njihovim krutim i proizvoljnim normama, onda istorija, sa svima svojim strahovitim dogadajima, koji su prouzrokovali nove državne oblike ne bi smela da bude predmet ni jednoga literarnoga oblika, onda Šekspir ne bi bio najveci dramatncar, nego bi bio jedno ime u registru svetske književnosti, koje se nekada, pro toliko i toliko stotina godina, javilo kao kakav trenutni meteor. A ko poznaje naše „kriticare" koji, sa odvratnim pretenzijama uobraženih strucnjaka, pišu svoje „kritike" po dnevnim listovima, taj ce, svakojako, vec unapred znati da je Nušicu ucinjen taj prekor. I u ovom se komadu ogleda ceo velik dramski talenat Branislava Ð. Nušica. I u tome komadu je jedinstvena tehnika, koja mladim piscima, koji misle da imaju dramskog talenta, može poslužiti kao najbolji ugled u našoj dramskoj književnosti. Tehnika je cak, mada to izgleda nepopularno, kudikamo bolja od tehnike u „Knezu od Semberije". I što je najglavnije i što js najbolji dokaz da je taj covek dobar pisac, to je da se Nušic ne ponavlja. On se još razvija, još nije dostigao svoju kulminacionu tacku u stvaranju. Pisci u nas, kad preture cetrdesetu, pocinju se ponavljati, bivaju dosadni, postaju plitki, površni, postaju rdavi pisci. Još nešto. Neki od naših „kriticara," koji svoja kriticka otkrovenja saopštavaju preko dnevnih listova, zamernli su Nušicu što nije dovoljio motivisao Ibišagu i njegovo, zvanicnim ni se jezik