Umetnost je jedna delatnost koja se pokazuje cak i u životinja, a koja je posledica polnog nagona i nagona za igrom (Schiller, Darvin, Spencer); delatnost pracena izvesnim nadražajem nervnog sistema (Grent Allen). — To je fiziološko-evolucionisticka definicija. Umetnost je spoljna manifestacija unutrašnjih emocnja covecijih, proizvedena sredstvom linija, boja, pokreta, zvukova ili reci (Veron). To je eksperimentalna definicija. Prema najnovijoj definiciji, a ona je od Sully-a, umetnost je »... 1)«. Ove tri definicije, kada stoje visoko nad metafizickim definicijama, koje zasnivaju umetnost na lepoti, ipak su netacne. Prva je netacna stoga, što, u mesto da se bavi o samoj umetnosti, o kojoj jedino i jest pitanje, ona samo raspravlja o poreklu umetnosti. I onaj dodatak o fiziološkom utisku na covekov organizam tako je isto netacan, nošto ona nervna nadraženost, koja se tamo pominje, može pratiti tolike druge forme ljudske delatnosti; to je baš ono što je i stvorilo zabludu novih estetickih teorija, koje na stepen umetnosti podižu gradenje raskošnih odela, prijatnih mirisa, ili cak jela. Eksperimentalna definicija, prema kojoj se umetnost sastoji u izražavanju emocija, netacna je, jer covek može izražavati svoje emocije sredstvom linija, boja, zvukova, reci, a da to njegovo izražavanje ne utice naždrugoga; u kom slucaju ne bi ni moglo biti reci o umetnickom izražavanju. Treca definicija, — Silieva — netacna je, jer se isto tako lepo da primeniti i na opsenarska izvocenja i vežbanja u viteškom jahanju, kao god i na umetnost, dok naprotiv, imade izvodenja koja mogu biti umetnicka, a da i ne daju prijatna osecanja kako svome autoru, tako ni publici; takve su sumorne, svirepe scene u kakvoj poemi ili u pozorištu. Negacnost tih raznih definicija dolazi otuda, što sve one, isto kao i metafizicke definicije, samo imaju u vidu prijatnost, koju proizvodi umetnost, a ne ulogu, koju ona može i valja da igra u životu coveka i covecanstva. Da bi se dala tacna definicija umetnosti, treba, dakde, pre svega, da se prestane gledati u njoj izvor zadovoljstva, nego da se posmatra kao jedan od uslova ljudskoga života. Ako se stavi na tu tacku gledišta, odmah se potvrduje, da je umetnost jedno od sredstava koje ljudi imaju za mecueobni saobracaj. Dejstvo je svakog umetnickog dela u tome, što licnost, kojoj se ono obraca, stavlja u izvestan odnos sa svojim autorom, i sa svima onima, koji su iz tog dela primili, ili ce primiti, isti umetnicki utisak. Prenoseci misli i radnje (postupke) medu ljudima, rec je jedno sredstvo ejedinjavanja izmedu njih; d r u g o takvo sredstvo jeste umetnost. Ono prvo kao sredstvo saobracanja recju, odlikuje se narocito time, što covek recju predaje drugome svoje misli, dok umetnošcu ljudi uzajamno prenose svoja osecanja. Umetnosna delatnost osniva se na onom faktu, da kad covek cuvenjem ili videnjem, bude prožet izražajem osecanja nekog drugog coveka, on tada postaje sposoban da oseti ono isto što i taj covek. Evo vrlo prostih primera za to: jedan se covek smeje, drugi zbog toga oseca veselost; jedan covek place, onaj koji ga gleda, kako place, oseca da postaje tužan; jedan je covek razdražen ili ražljucen, drugi, koji ga gleda, ulazi u slicno stanje. Svojjim pokretima ili zvukom svoga glasa jedan covek izražava svoju hrabrost, svoju volju, svoju tugu, svoju mirnocu, — to osecanje prenosi se i na druge. Jedan covek izražava svoj bol uzdisajima i grcenjem: njegova patnja prenosi se i na one koji ga gledaju. Jedan covek izražava osecanje obožavanja, strahopoštovanja, straha, poštovanja, za kakav predmet, licnost ili fenomen, — druge prisutne licnosti osecaju kako bivaju obuzete istim osecanjem. Dakle, umetnost se osniva na toj sposobnosti covecijoj, da i sam oseti ona osecanja, u kojima se nalazi kakav drugi covek. Ako jedan covek utice na druge, bilo neposredno svojim spoljnim izgledom, bilo zvucima koje proizvodi u momentu kad je obuzet izvesnim osecanjem — na primer: kad, zevajuci sam, nagna i drugog na zevanje, ili na smejanje ili plakanje, kad se on smeje ili place, na mucenje, kad se on muci, —to još nije umetnost. Umetnost pocinje tek onda, kad onaj, koji oseca izvesnu emociju i želi da je prenese na drugoga, pribegne, radi toga, izvesnim spoljnim znacima. Evo prostog primera: Dete, pošto je osetilo strah, kada je ugledalo kurjaka, pripoveda taj slucaj. Da bi u svojih slušalaca izazvalo uzbudenost, koju je osecalo, dete im opisuje stanje u kome se nalazilo, predmete koji su ga okružavali, šumu, svoje bezbrižno duševno stanje, za tim pojavu kurjaka, rastojanje na kome je ono bilo od njega i t. d. Ako dete, stvarajuci svoju pricu, ponovo oživi osecanja koja je ono iskusilo, ako zadobije svoje slušaoce, ucinivši da i oni osete slicna osecanja, ono onda vrši umetnicki rad. Sve ako cak dete nije nikad ni videlo kurjaka, vec ako, — iz cestog strahovanja da ga ne susretne ili iz želje, da i na drugoga prenese taj strah, koji je ono imalo, — izmišlja tobožnji susret s kurjakom i prica ga takvim nacinom, da i na drugog prenosi osecanje koje je ono imalo uobražavajuci svoj susret s kurjakom — i to ce još biti umetnost. Isto tako, ima i onde umetnosti, kad jedan covek, osetivši ili strah od mucenja ili želju za uživanjem, pa bilo to u stvari ili u uobraženju, izražava ta oeecanja na platnu ili na mramoru, cineci to tako, da ih i drugi osete. Ima i onde umetnosti, kad jedan oseca, ili zamišlja da oseca, emocije radosti, žalosti, ocajanja, hrabrosti ili skrušenosti, kao god i prelaz jednog od ovih osecanja u drugo koje, pa ako sve to izrazi zvucima, koji daju mogucnosti drugim ljudima, da i oni to osete kao i on sam. Najrazlicnija osecanja, koja umetnik prenosi u drugoga, pa bila ona snažna ili slaba, od znacaja ili detinjska, dobra ili rdava, bivaju predmet umetnosti. Pokornost svojoj. sudbini ili Bogu, izražena u kakvoj drami, ili zanos ljubavnika, opisan u romanu, ili strast predstavljena na platnu, ili hrabrost izražena u muzici, kakvim svecanim maršem, ili veselost ispoljena u i