Kad nam ne bi bilo dano, da poznamo misli zacete u ljudi, koji su pre nas živeli, i da svoje sopstvene misli predajemo drugome, ljudi bi tada bili kao divlje životinje, ili kao Gaspar Hanzer. A kad ne bismo imali sposobnost za uzbudivanje tudim osecanjima pomocu umetnosti, mi bismo po gotovu bili još vecma divlji; u glavnom, ljudi bi tada bili još udaljeniji jedni od drugih, i još veci medusobni neprijatelji. I, tako, dakle, umetnost je jedna od najznacajnijih stvari, isto toliko znacajna kao i sam govor, te mora da je isto toliko i rasprostranjena. Onako isto kao što rec ne utice na nas samo u propovedima, besedama i knjigama, nego i u svekolikim porodicnim razgovorima, pri kojima uzajamno prenosimo svoje misli i svoja iskustva, tako i umetnost, u širem smislu reci, prožima ceo naš život, te je ono, što se naziva umetnost u užem smislu, daleko od toga da predstavlja celokupnost istinske umetnosti. Nas su navikli, da pod imenom umetnosti razumemo samo ono što cujemo i vidimo po pozorištima, koncertima, izložbama, gracevinama, kiporezackim radionicama, ili ono što citamo po pesmama ili romanima. Ali sve je to samo jedan manji deo istinske umetnosti, pomocu koje ljudi saobracaju medu sobom. Cela covecija egzistencija ispunjena je umetnickim delima, pocevši od uspavanki,*) igara, mimike, arhitekturnih ukrasa, odece, nameštaja, intonacija, pa do bogosluženja i javnih ceremonija. Tako, da ono što mi zovemo umetnost u užem smislu, nije celokupna umetnost nije sve ono što izaziva osecanje, vec je to samo jedan njen deo, koji smo mi, iz nekakvih razloga, izdvojili, i kome pripisujemo narociti znacaj. Ljudi su pak, od uvek pripisivali takav znacaj onoj delatnosti što prenosi osecanja koja su proizašla iz religioznog shvatanja, i tek su tom malenom delu umetnosti davali ime umetnost u najširem smislu reci. Stari mudraci, Sokrat, Platon i Aristotelo, tako su razumevali umetnost. Tako su je shvatali jevrejski proroci i prvi hrišcani; tako je i danas shvataju muhamedanci i pobožni ljudi iz naroda. Cak se našlo nekoliko vaspitaca covecanstva, kao što je, n. pr. Platon, u svojoj Republici, i za tim, prvi hrišcani, muhamedanci i budisti koji poricu svaku drugu umetnost. Ljudi koji tako gledaju na umetnost, nasuprot današnjem mišljenju, prema kome je svako ono umetnicko delo dobro, koje pruža zadovoljstvo, ti ljudi, sa takim gledanjem na umetnost, oglašavali su je i oglašavaju je za opasnu zbog toga što ona utice na coveka i protivu njegove volje, tako da je za covecanstvo bolje da progna svekoliku umetnost, nego li da je dopusti pod kakvim mu drago bilo njenih formama. Ocevidno je, da ti ljudi nisu imali pravo što osucuju celu umetnost; to je bila želja da se ospori nešto što je neosporno: jedno od najneophodnijih sredstava za jedinstvo mecu ljudima, bez koga jedinstva covecanstvo ne bi moglo opstati. No njihova zabluda nije bila tako velika kao zabluda današnjih civilizovanih Evropljana, koji dopuštaju umetnosti pod jednim uslovom, ako ove proizvode nešto lepo, drugim recima ako pružaju zadovoljstvo. Nekada se bojalo da se medu raznolikim umetnickim delima ne nadu neka koja bi mogla pokvariti ljude, pa se osudivala cela umetnost, no danas je dovoljan samo strah da ne ostanemo bez kakvog najmanjeg zadovoljstva pa da nas nagna da budemo naklonjeni prema svima umetnostima. Ova današnja zabluda izleda mi mnogo težom nego ona vajkadašnja, a i njene posledice kudikamo opasnijim! * * * Kako to biva, da ova umetnost, koju su, u stara vremena, jedva trpeli ili potpuno osporavali, dospe, u današnje vreme, dotle, da se smatra za nešto izvrsno samo pod uslovom ako pruža zadovljstvo? Evo šta je uzrok tome. Ocena vrednosti umetnosti, to ce reci vrednosti osecanja koja umetnost prenosi, zavisi od ideje koju su ljudi sebi stvorili o smislu života i od toga šta oni smatraju, da je dobro, a šta rdavo u ovom životu. Razliku pak izmedu dobra i zla postavljaju religije. Covecanstvo je upuceno, da bez prestanka ide od nižeg, delimicnijeg i nejasnijeg shvatanja života višem, generalnijem i jasnijem U tome pokretanju napretku, kao i u svakom pokretu, ima voca, ljudi koji smisao života razumevaju jasnije nego drugi. Medu tim ljudima koji idu pred svojim vremenom, uvek se nalazi jedan covek, koji je, u svojim besedama i svom životu, izrazio svoje licno shvatanje jasnije i snažnije nego li drugi. Religije nam ukazuju na to više shvatanje života, koje je u izvesnoj eposi pristupacno najboljim ljudima, i kome se, neminovno i neodstupno, pridružuju svi ostali clanovi toga društva. Iz toga izlazi, da su religije uvek služile kao osnovica za ocenjivanje ljudskih osecanja. Ako ta osecanja približavaju ljude onom idealu koji je religija istakla, ako su ona u saglasnosti s tim idealom i ako mu ne protivurece, ona su dobra. Ako, naprotiv, ta osecanja udaljavaju ljude od tog ideala, ako nisu u saglasnosti s ovim i protivurece mu, — ona su rdava. Ako religija smatra, da se emisao života sastoji u obožavanju jednog jedinog Boga i u ispunjavanju njegove volje, onda ce osecanja, koja proistacu iz ljubavi prema tom Bogu i njegovu zakonu, a koja (osecanja) prenosi umetnost — svete pesme Proroka, Psalmi, knjiga postanja, — stvarati dobru, višu umetnost. Ako, naprotiv, religija cini, da se smer života sastoji u lepoti i snazi, dobra ce umetnost biti ona koja bude izražavala radost i energiju života, rdava umetnost ona koja bude izražavala osecanja mekuštva ili klonulosti, — kao što je to bio slucaj kod Grka. Ako se smer života sastoji u opcem dobru naroda, ili u produženju života kojim su živeli preci i u poštovanju predaka, onda ce ona umetnost koja bude prenosila osecanja radosti zbog žrtvovanja lic" nog interesa zarad dobra celog naroda, ili radi velicanja predaka i produžavanja tradicije, biti smatrana kao dobra umetnost, dok umetnost koja bude izražavala suprotna osecanja bice smatrana za rdavu, — kao što je to bio slucaj kod Rimljana i Kineza. Ako se smisao života saetoji u oslobodav