Oskudica vere u viših evropskih klasa, imala je za posledicu to, što smo, umesto jedne umetnosti koja prenosi viša osecanja, što proisticu iz religioznog shvatanja života, dobili umetnost koja samo teži da pribavi najvecu sumu zadovoljstava izvesnoj društvenoj klasi. I, od cele ogromne oblasti umetnosti, obracivan je saMo taj njen deo, koji pribavlja zadovoljstvo toj privilegovanoj klasi. Da ne govorimo o moralnim posledicama, koje su se na evropskom društvu osetile usljed takve jedne izopacenosti u pojimanju umetnosti i pripisivanja višeg znacaja jednoj umetnosti koja to niukoliko ne zaslužuje, — ta je izopacenost još oslabela i samu umetnost, i, tako reci, razorila ju je. Prvi je njen rezultat bio taj, što se umetnost, stvarajuci od zadovoljstva svoj jedini objekat, lišila onog beskrajno raznolpkog i dubokog izvora gradiva koji je za nju mogla biti religija. Drugi je njen resultat bio taj, što je umetnost, obracajuci se samo jednom malom krugu, izgubila lepotu svoje forme i postala izveštacenom i nejasnom. Treci i glavni njen resultat bio je taj, što je umetnost, postavši izveštacenom i neprirodnom, prestala biti spontanom, ili cak i iskrenom. Prvi resultat: osiromašavanje u gradivu nastupilo je zato što prava umetnicka dela jesu samo onda takva kad prenose nova osecanja, koja ljudi još nisu osecali. Jedno umjetnicko delo ima vrednosti samo ako na covecanstvo prenosi nova osecanja. Kao god što u redu misli, jedna misao ima vrednosti samo onda kad je nova i kad se ne ogranicava na ponavljanje onoga što svet vec zna, isto tako i jedno umetnicko delo ima vrednosti samo onda kad u bujicu ljudskoga života izliva novo osecanje, pa ma kako ovo bilo premaleno. Otuda dolazi, da deca onako živo osecaju umetnicka dela koja im p r v i p u t predaju nova osecanja, isto tako na mladog momka i devojku snažno dejstvuju osecanja, koja dotle ovi nisu izražali. Umetnost viših klasa bila je lišena izvora tih osecanja onoga dana, kada je pocela da osecanja ceni ne više prema religioznom shvatanju koje ona izražavaju, nego prema stupnju zadovoljstva koje pribavljaju. Jer, odista, nema niceg nepromenljivijeg i stalnijeg od zadovoljstva; a nema nicega raznovrsnijeg od osecanja koja proisticu iz religiozne savesti raznih epoha. A drukcije ne bi ni moglo biti. Covecije zadovoljstvo ima svoje mece, postavljene samom prirodom, ali kretanje covecanstva napred — koje se izražava u religioznoj savesti — nema nikakvih granica, i ljudi doživljavaju nova osecanja pri svakom koraku koji covecanstvo ucini unapred, to jest pri svakom koraku istinskog progresa, koji se saetoji u novom proširenju religiozne savesti. I jedino iz te savesti i mogu da izviru nove, dotle neokušane emocije. Iz religiozne savesti starih Grka potekla su ona tako nova, tako znacajna i beskrajno raznolika osecanja, koja se nalaze izražena u Homera i u velikih tragicara. Isti je slucaj i s Jevrejima, koji su dospedi do religioznog shvatanja o jednom jedinom Bogu: uprav iz toga shvatanja su i potekle one, tako nove i tako znacajne, emocije izražene od strane proroka. Isti je slucaj s ljudima iz Srednjeg Veka koji su verovali u Crkvu i u nebesku hijerarhiju; to bi isto bilo još i danas s covekom koji bi se vratio religioznom shvatanju pravog hrišcanstva — svesti o bratstvu medu ljudima. Raznolikost novih osecanja koja isticu iz religioznih shvatanja jeste beskonacna i ta su osecanja uvek nova pošto su religiozna shvatanja uvek prvi nagovegataj onoga što tek ima da se ispuni, to jest nagoveštaj jednog novog odnosa izmecu coveka i sveta koji ga okružava. No, naprotiv, osecanja koja isticu iz traženja zadovoljstva, ne samo da su ogranicena, nego su sva, još od vajkada, bila okušana i izražavana. I tako su više evropske klase zbog oskudice verovanja bile osucene na jednu, u pogledu sižea, najsiromašniju umetnost. To osiromašavanje u izvorima umetnicke inspiracije viših klasa još se vecma pojacado usled toga, što je ta umetnost, kad je prestala biti religioznom isto tako prestala biti popularnom, suzivši tako niz osecanja koja je mogla prenositi. I odista, niz osevanja okušanih od velikaša i bogataša ovoga sveta, koji nikakvog pojma nemaju o udozi rada u životu, mnogo je siromašniji i neznatniji od niza osecanja, koja su prirodna u coveka koji radi. Ja znam, da se mecu ljudima našeg sveta, mecu estetama, misli i tvrdi savršeno protivno. Opominjem se, da mi je, romansijer Goncarov, covek vrlo ucen i vrlo inteligentan, ali cistokrvni varošanin i esteta, jednog dana izjavio, kako posle Turgenjevljevih „Lovcevih zapisa“ , više ništa nije ostalo za pisanje o narodnom životu. On je to tako shvatio. Narodni život cinio mu ee tako prost, te da su Turgenjevljeve price o seljacima kazale sve ono što bi se o tome imalo reci. Naprotiv, život bogataša, sa njihovom galanterijom i njihovim nezadovoljstvom sa svacim izgledalo mu je kao neiscrpno gradivo. Te, ne znam, taj i taj junak poljubio je svoju damu u dlan; drugi u lakat; treci drugde. Te ovaj je cameo zbog lenjosti, te onaj zbog toga što nije bio ljubljen. I Goncarov je bio ubecen, da je ta kategorija ljudi pru, žala umetniku beskrajnu raznolikost u sižeu. Koliko li njih misle kao on! Koliko ima ljudi koji uobražavaju, da život radnog naroda nema dovoljno sižea za umetnika, a je naprotiv, život nas drugih, nas lenjivaca, pun i prepun njime? Radnikov život, sa beskrajnom raznolikošcu oblika rada i opasnosti koja ih prati, na moru i pod zemljom; seljakanje tog radnika, odnosi izmedu njega i njegovih gospodara, nadzornika, drugova, ljudi drugih religija i drugih narodnosti, njegove borbe s prirodom i životinjskim svetom, njegova zanimanja u šumi, u stepi, u poljima, vrtovima, baštama; odnosi izmedu njega i njegove žene i njegove dece, i to ne samo kao izmedu radnika, vec kao uzajamnih pomocnika koji se smenjuju u radu; njegovi nacini ispitivanja sviju ekonomskih pitanja koja za njega nisu stvar konvencionalnosti ili ambicije vec imaju životnog znacaja za njega i njegovu porodicu; svi njegovi interesi, prožeti religio