Usled osiromašavanja u gradivu i nejasnosti u formi, umetnost privilegovanih klasa došla je danas dotle, da oskudeva cak i u elementarnim odlikama umetnosti i nije ništa više no prosta izvitoperenost umetnosti. Ako se želi videti, do koga su stepena ljudi iz našeg vremena i našeg društva izgubili sposobnost da osete pravu umetnost, i kako su navikli da kao umetnost primaju stvari koje niceg zajednickog nemaju s njome, dovoljno je razmotriti Vagnerov rad u kome se ne samo po mišljenju cele današnje Nemacke, nego i Francuske i Engleske, obelodanjuje najviša i novim horizontima najbogatija umetnost. Kao što se zna, narocita je osobina Vagnerove muzike da se ova ujedinjava sa poezijom, tako da izražava sve nianse jednog poetskog dela. No, svaka umetnost ima svoju odredenu domenu, a drugu samo dodiruje, ne mešajuci se s njome, tako da, ako se manifestacije od poviše umetnosti nacu caskom sjedinjene u jednom jedinom delu, ili u dva kao n. pr. od dramske umetnosti i muzicke umetnosti, tada zahtevi jedne ne dopuštaju da se pokori zahtevima druge. To se dešava s operom. Ali Vagner je hteo i da muzicki deo bude potcinjen dramskom i da se obadva ispolje u svoj svojoj jacini. No to je nemogucno, jedan od njih dvaju neminovno mora biti žrtvovan drugom. Sjedinjenje drame i muzike, koje je zamišljano u XV. veku, u Italiji, pod izgovorom da se oživi stara grcka drama, predstavlja jedan veštacki kroj, koji je mogao imati uspeha samo kod viših klasa, pa i to samo kad bi se kakav muzicar talenta Mocartovog, Veberovog, Rosinievog, itd., inspirisan dramskim sižeom, predao, pri tom, slobodno svojoj inspiraciji, i potcinio tekst muzici; tako da, u operama ovih majstora, jedina važna stvar za slušaoca to je bila m u z i k a, pisana za izvesan tekst, a nipošto sam taj tekst; ovaj poslednji mogao je cak biti i apsurdan, kao, na primer, u Carobnoj flauti, a da time ne smeta muzici, da ova proizvede umetnicki utisak. Vagner je tome hteo naci leka, sjedinjujuci na jedan prisniji nacin muziku i poeziju. Ali svako umetnicko delo, ako je dobro, jeste izraz intimnog osecanja umetnikovog, jednog osecanja potpuno izuzetnog, koje ne nalici ni na koje drugo. Tako je i s jednim muzickim i s dramskim delom, ako su ova istinski umetnicka dela. Otuda izlazi, da je potpuno nemogucan onaj zahtev da tvorevina jedne izvesne umetnosti ulazi u sastav tvorevine druge neke umetnosti. To bi zbilja znacilo što i zahtevati, da dva dela iz dvaju razlicnih oblasti umetnosti, budu, s jedne strane, izuzetna, nemajuci slicnosti ni s cim, a s druge, da se podudaraju i da mogu i da se sjedine te da obrazuju celinu. To je toliko isto mogucno kao i naci dva coveka, ili, šta više, dva lista na jednom drvetu, koja bi savršeno licila jedan na drugi. Još manje mogu biti identicna dva dela, koja pripadaju dvema razlicnim umetnickim domenama, muzickoj i verbalnoj. I, ako se dva umetnicka dela podudaraju jedno s drugim, to onda ili je jedno istinsko umetnicko delo a drugo lažno, ili su obadva lažna Dva prirodna lista ne mogu biti savršeno jednaka, ali dva veštacka mogu. Isto je tako i s umetnickim delima; ona se mogu podudarati kad ni jedno ni drugo ne predstavlja pravu umetnost, vec prividnu. Ako se muzika da spojiti sa poezijom, kao što je to slucaj u himnama, pesmama, romancama (pa i to ne na taj nacin što bi muzika pratila svaki stih teksta, kao što to Vagner hoce, vec na taj nacin što ce i muzika i poezija proizvoditi isti utisak) tome je razlog što lirska poezija i muzika imaju jedan isti cilj, da izazovu izvesnu impresiju. Pa još ni u to sjedinjenje one ne ulaze u ravnoj meri, uvek pripada prevaga jednoj od njih dvaju, tako da samo jedna od njih dvaju i proizvodi umetnicki utisak, a druga ostaje u zasenku. U toliko je jaci razlog koji govori za nemogucnost slicnog sjedinjenja izmedu epske ili dramske poezije i muzike. Ali tih nemogucnosti ima poviše. Jedan od glavnih uslova za umetnicko stvaranje to je apsolutna sloboda umetnikova, njegovo oslobodenje od svakog spoljnog prisiljavanja; a potreba da se muzicko delo udesi za poetsko, ili obratno, predstavlja jednu vrstu spoljnog prisiljavanja koje je dovoljno pa da ugdašti svaku mogucnost umetnickog stvaranja. To cini, te dela ove vrste, prilagodavana jedno drugom, nikad nisu prava umetnicka dela, vec samo njihova podražavanja: na primer, muzika u melodijama, legende ispod tabloa, ilustracije, knjižice operskog teksta. Takva su Vagnerova dela. Za to imamo potvrdu u toj cinjenici, što nova Vagnerova muzika oskudeva u karakteru, koji je esencijalan u svakom odistinski umetnickom delu; oskudeva u onom jedinstvu i onoj celokupnosti, koja cinnj te je najmanja promena u formi dovoljna da poremeti smisao celine. U istinskom umetnickom delu poemi, drami, slici, pesmi ili simfoniji nemogucno je da s,e istisne ili izmeni ma jedna linija, jedan stih, jedna scena, figura, takt, a da zbog toga ne strada smisao celoga dela, — onako isto kao što bi bilo nemogucno da se promeni mesto makar jednom jedinom organu nekog organskog bica, a da time njegov život ne dode u opasnost. Ali, u poslednjim Vagnerovim delima, izuzimajuci nekoliko manje znacajnih partija, koje imaju samostalan muzicki smisao, mogucno je ciniti sve vrste premeštanja, a da muzicki smisao time ne bude izmenjen. A tome je razlog taj što smisao u Vagnerovoj muzici, leži u recšna, a ne u samoj muzici. No Vagner nije samo muzicar, on je u isto vreme pesnik; da bi se o njemu steklo pišljenje, valja isto tako poznavati i njegovu poeziju, onu poeziju kojoj on želi da potcini muziku. Glavno njegovo delo to je N i b e l u n š k i prsten. To delo uživa u današnje dane takav znacaj, i ono ima tako veliki upliv na sve ono što se sad stvara u umetnosti, da svaki treba o njemu da ima pojma. Ja sam pažljivo procitao cetiri knjižice koje sadržavaju tu pesmu i nemam dovoljno reci kojima bih privoleo citaoca da ih procita, te da tako stvori sebi ideju o jednom u istinu cudnovatom delu. To je model u