Moj sin je uporno zvonio. Poceo je i da lupa po vratima. Prekidoh posao i požurih da otvorim vrata. Njegov pogled me uplaši: "Koliko ti treba da otvoriš?" Oci su mu se skupile, isturio je bradu i snažno, ne pazeci na mene, ude u hodnik. Kolika slicnost sa ocem, ne samo u izgledu vec i u ponašanju. Kroz glavu mi prode misao od koje se sledih: "Bice isti, bože, bice isti." Ustuknuh pred vlastitim djetetom. Isti otac "Rekla je razredna da je nazoveš. Važno je," prosikta kroz zube i baci torbu. .....

Članak dostupan pretplatnicima. Molimo Vas da se prijavite prvo.