Moderno društvo uzalud se trudi, da se podigne i razpije na starim i izlokanim osnovama zbog kojih je, uostalom, krajem osamnaestoga veka, i stvoren jedan socijalan pokret, koji je, u našim danima zauzeo neverovatne dimenzije. Mnogi, pozvani i nepozvani, usrecitelji sveta stvarali su razne teoreme, s više ili manje utopistickoga zanosa i u toj svojoj, vecinom iskrenoj i dobroj, volji, savršeno su zaboravljali da jednom drvetu, ciji su koreni truli i nagriženi, nema spasa, kad mu se pokida bolesno lišce i uvenute grane. Neki od njih, zaneseni verskim fanatizmom, objašnjavali su sve gorke nesuglasice u životu i jad ugnjetenih i poniženih kušanjem u ovoj dolini placa, da li su dostojni (a u koliko više pate i u koliko se manje bore protiv nevolja i potištenosti, ma s koje strane oni dolazili, u toliko ce biti dostojniji) bezbrižnog, glatkog i rajskoga života na onome svetu. To je filozofija silnih, mocnih i bogatih, filozofija koja je, na osnovu poltronske nauke prvog socijaliste, branila sva nedela, sva bezakonja i sav krvavi cinizam povlašcenih,filozofija koja je potlacene i unižene držala u vekovnoj zabludi, da je sve ono, što postoji pametno i prirodno i da su namere Providenja tamne i nejasne — za potlacene i unižene, filozofija, ciji su najubedljiviji argumenti bili papska anatema i despotski mac. Drugi, zaneseni fanatickom ljubavi prema covecjem rodu, maštali su o jednoj harmoniji mecu ljudima koja se, bez ikakvih vanprirodnih cuda, može lasno ostvariti, ako se ljudi budu odvikli svih strasti, ako se budu navikli da ih molitva može više zasititi nego hleb, ako budu krotki i trpeljivi, kao bezazleno jagnje, i ako uvek budu svesni da je život na zemlji neverovatno kratak, a život, mecutim, na onom svetu da nema ni kraja ni konca! To je bila filozofija iskrenih prijatelja covecanstva, filozofija naivnih i primitivnih ljudi detinjske pameti i detinjskog poznavanja sveta. Treci, opet, ostajali su na stanovištu, da su osnovi drugatva savršeno zdravi, ali da se ono, uprkos tim zdravim osnovama, nije pravilno razvijalo; i zbog toga nepravilnoga razvijanja pojavile su se u društvu svekolike diferencije, nevolje i bede. Zadatak je te filozofije prema tome, da stvori nov društveni i ekonomski red, da što više pojedinaca, sa istovetnim ekonomskim interesima i individualnim potrebama, spoje u jednu cvrstu kolektivnu organizaciju, u jednu komunu. Cetvrti su predstavnici anarhizma: za njih su društveni osnovi truli i razriveni i zato treba celu društvenu zgradu razoriti, da ne ostane ni kamen na kamenu; samo na savršeno cistom zemljištu (ne na razvalinama) može se podici novo i zdravo društvo. I u tom haosu protivrecnih teorija, zasnovanih na fantasticnim otkrovenjima u korist i slavu mocnih i bogatih i pozitivnih fakata u korist slabih i potigatenih, nastaju sve vece diferencije izmedu pojedinih klasa, nastaje strahovita i ocajna klasna borba i socijalan život postaje sve komplikovaniji, zamršeniji, zagonetniji i nesnošljiviji. Borba za opstanak! to je deviza i sadržina života svih potlacenih koji bez komada hleba, posrcu oko svojih kolektivnih grobova. Borba za vlast, to je poklic svih silnih i mocnih, koji se vlašcu (bilo politickom ili ekonomskom) ne mogu nikada zajaziti i koji strepe, da je jednoga dana ne izgube. I izmedu jednih i drugih leži okean nesporazuma i mržnje. Do apsurdnosti nepravedan ekonomski red, koji je proizišao iz jednog savršeno kapitalistickog društvenog reda i koji ga i dandanas održava svim svojim strahovito mocnim sredstvima, raspalio je u svima užasno groznicavu energiju i vratolomnu užurbanost. Svuda se strmoglavce žuri, trci, pada i preskace, jer nas bic bede, nevolje i nepravde šiba i podstrekava da udesetorostrucimo svoju snagu dok se iznureni i polumrtvi, ne srušimo beskrajno daleko od svoje mete. Neverovatni i nadcovecanski napori u toj brutalnoj i neravnoj borbi izmedu sitih i gladnih poceli su da lome i krhaju gorostasnu energiju i na njezino mesto došla je nervoza koju, ponekad, smatraju za potenciranu energiju, jer je prate svi psihicki momenti, kao i energiju. Borba za opstanak postavlja strahovite i nadcovecanske zahteve i covek, vecito gledajuci za sobom bedu kako ga goni i kako za njim pruža svoje koštave ruke, s naporima prikuplja svoju iznurenu snagu, vekovima uzalud trošenu, i trci, juri, posrce, pada i opet se diže da, kroz vekove, nastavi svoju jalovu borbu. U toj besomucnoj i ocajnoj borbi sva je covecija pažnja neminovno morala biti koncentrisana na sadašnjost i, prema tome, njega je, u prvom redu, moralo neobicno interesovati sve ono, što se dešava danas, u sadašnjosti, jer njegovi životni, dnevni, interesi nisu mu dopuštali ni da u prošlosti traži pogodnih poredenja za svoje stanje ili pogodnih sredstava za svoju borbu, niti su mu oni dopuštali samoubilacki luksuz da se teši i hrani idejama o rajskom životu na onom svetu. Njegova borba za opstanak vezana je za dan, za sadašnjost, kao i njegovi materijalni ideali. I otuda je njegovo interesovanje za dnevne dogadaje, koji su se prvo ticali njegovih ekonomskih interesa (tim je dogacajima on bogatio svoje iskustvo i oni su mu, cesto, pružali nova sredsta u borbi), ne samo opravdano, nego i savršeno prirodno. Moderni i komplikovani socijalni život stvorio je tu žudnju za t. zv. aktuelnošcu a novinarstvo ju je potenciralo, do apsurdnosti, razbuktalo i prostituisalo.