Ko god o našim piscima piše ili govori, mora, hteo ne hteo, priznati, da svi oni, bez izuzetka, ulaze u književnost s više ili manje talenta, da je njihov talenat vecinov! uzak i plitak i da oni, sa svoje strane, ništa ne preduzimaju, da svoj talenat ojacaju i prošire, da bude dubok i opsežan. Oni ga poveravaju iskljucivo prirodi, da ga ona razvija i usavrši, jer su uvereni, da je talenat još od kulture i jer je, najzad, talenat i stvorio kulturu. Otuda ni jedan naš pisac nema srecenih i staloženih pogleda na život, svet i ljude. Svi oni pišu instinktivno i, može se reci, u jednom nesvesnom stanju. Oni su, tako da se rece, posrednici izmedu talenta i književnog dela, mediumi svojih talenata, ako se hoce. I. Onaj, koji bi hteo utvrditi, da li su naši pisci pisali ili da pišu, što moraju zadovoljiti svoje unutarnje potrebe i što bi u njih nastao jedan vrlo neprijatan osecaj, kada ne bi zadovoljili jedan od imperativnih zahteva svojeg unutarnjeg života, bao bi u istoj neprilici kao i onaj, koji bi iz skupljenih dela pojedinih pisaca hteo konstruisati njihove poglede na svet, žpvot i ljude, njihov Weltanshaung, kako bi rekli Nemci. Svi naši pisci, kao što je receno, imaju talenta i taj njihov talenat, koji nije specijalno literaran, nego je samo jedna malo više potencirana opšta bistrina, koja bi se ogledala i u kakvom drugom pravcu. Zavodi svakog onog, koji bi hteo konstatovati, da naši pisci moraju pisati i da ne mogu drukce, nego da pišu. Objektivan covek, mecutim, mora doci do drugog, savršeno protivnog mišljenja; on ce biti ubeden, da vecina naših pisaca piše iz mnogih drugih razloga, samo ne zbog toga, što ih na to gone njihovi osecaji i njihove ideje, koji neodoljivo žude za odredenim oblikom u kakvom književnom delu. Ma kako izgledalo jereticki, ipak se mora priznati, da je u vecini prilika sujeta jedini pokretac, koji naše pisce goni da pišu. Ta sujeta ne mora uvek biti ona velika sujeta posredstvom koje, pisci stvaraju svoju slavu; ona može biti, a vecinom takva i jeste, jedna konvencionalna sujeta; sujeta, koja jednog coveka goni, da se ma cime istakne u društvu, da ma koliko strši iznad toga društva i da bude u prvim redovima dadeko od prosecnih ljudi, u nekoliko van gomile; sujeta kao idealizovani princip samoodržanja, kao princip samoodržanja u jednom individualistickom obliku. Naše društvo, uprkos svekolikoj svojoj nekulturnosti, ume, na svoj nacin, da ceni pisce i pesnike. Taj nacin, u neku ruku, slican je onom nacinu primitivnih ljudi, kojim vole da objašnjavaju neobicne pojave u životu: sve ono što je neobicno i što, prema tome njihova obicna pamet ne može da shvati i objasni, za njih je jedna nadprirodna pojava. Medu te njihove nadprirodne pojave spadaju u nekoliko i pisci, a narocito pesnici, koji cak pišu i govore na jedan nadprirodan (i neprirodan) nacin — u stihovima. Otuda je svakako i poteklo njihovo mišljenje i njihovo verovanje, da pisci nisu normalni ljudi, da je njihovo stvaranje neminovno u vezi sa nekim nadprirodnim i tajanstvenim fenomenima; da su oni, jednom reci, neka vrsta oeobnih bica, koja osecaju i žive na osobit nacin i da je, uopšte, ceo njihov život samo u jednoj latentnoj i slaboj vezi sa stvarnim životom i realnim svetom. I ubedeni, da su pisci kadri stvarati samo u nekom nesvesnom stanju, u stanju ekstaze i hipnoze, oni su uvereni da pisac, a pesnik narocito, mora alkoholom izazvati to stanje, u kome mu se javljaju nadprirodni fenomeni i javljaju mu neka tajanstvena saopštenja, neshvatljiva za obicna i trezvena coveka. Zato, oni pisca, kao tajanstveno stvorenje, koje u izvesnim trenucima, opšti sa tajanstvenijim fenomenima, cene i uznose, kao i sve ono, što im sa svoje tajanstvenosti izgleda, da je nedostižno, veliko i nadprirodno. Primitivni ljudi logicni su u tom svom naivnom verovanju: neobican covek, koji odudara od gomile, mora, logicno, imati i zasebno mesto u društvu, a na to mesto pisac vec ima i zbog toga izvesnog prava, jer živi zasebnim životom, drukce oseca nego vecina i drukce misli nego ona. Ljudi su za to skloni da precutno priznaju, dapisac ima svoj narociti moral, svoje narocite pojmove o dužnosti i da je njima, recju kao izuzetnom i, u neku ruku, s nenormalnim bicima u društvu, mnogo što šta dopušteno, što se ni u kom slucaju ne može dopustiti ostalim ljudima, koji sobom predstavljaju normalan tip izvesnoga društva. Svaki covek teži, da se necim istakne, da se, cim bilo, odvoji od ostalih ljudi i da sebi, na taj nacin, bilo, izvojuje narocito mesto u društvu, koje ce najbrže i najlakše, privuci na se pažnju. To je vekovni instikat koji, slabije ili jace, živi u nama i koji se, pod uticajem kulture, manifestovao na razne nacine. U preistorijska vremena onaj koji je, svojom zverskom snagom, zverskom nemilosrdnošcu i lisicjim lukavstvom, umeo svladati svog neprijatelja najviše je na se privlacio pažnju svog plemena. Sa razvijanjem kulture instikat je sve više gubio svoj zverski oblik: pojedinim plemenima i narodima još neprestano je glavno zanimanje borba i rat, ali se u njih pocela unositi izvesna veština, poceli su se , stvarati osnovi taktike i strategije i onaj, koji je hteo na se da privuce pažnju, nije trebao da bude samo hrabar i da ima jaku celicnu mišicu, nego je morao imati pronicav duh i kombinatorski talenat. Postepeno je sve bilo prožeto estetikom cak i gladijator, pohlepan za trenutnom slavom, tek onda je stpcao priznanja, kada u samrtnom ropcu, zauzme lepu slikarsku pozu. Sa pobedonosnim prodiranjem kulture i taj se instikat sve više kultivisao, dok joj se, vremenom, nije sasvim staviou službu: krvolocnog su ratnika potisli pesnici, pisci, slikari, skulptori, glumci, besednici, diplomate, naucnici i, u današnja vremena, svi oni, koji su svojim gorostosnim duhom kadri prirodu da svladaju i da i nju stave u službu kulturi, Normalan covek pokušavao je, da pažnju društva privuce na se time, što je bolje od drugih pisao ili govorio, slikao ili glumio, i tako dalje. Neno